Pročitali smo NACRT PANDEMIJSKOG PAKTA kojeg SZO želi da pokrene za dva meseca! Taj sporazum nije samo ZABRINJAVAJUĆ već i izuzetno GLUP
Sporazum SZO o pandemiji zabrinuo je mnoge, i to opravdano. Covid nas je sve naučio da budemo oprezni prema ljudima koji govore o pandemijama, prema ljudima koji planiraju pandemije i pre svega prema ljudima koji prodaju razne ideje planove za ublažavanje pandemija.
Izgledi međunarodnog ugovora koji bi dalje podsticali ova zla su sami po sebi veoma loši, šta god da on zapravo predviđa. Pandemije, nikad se nećemo umoriti od ponavljanja su u stvari društvene konstrukcije, i ako ne želite da ih imate, pokušajte da manje razmišljate o njima. Sezonski respiratorni virusi u stvari predstavljaju relativno malu pretnju čovečanstvu; opasnost je u potpunosti u našoj reakciji na njih.
Svi pogrešni ljudi su ostavili svoje otiske prstiju na Sporazumu SZO o pandemiji. Ideja je nastala u novembru 2020. sa Šarlom Mišelom , predsednikom Evropskog saveta. G7 i Svetska zdravstvena organizacija dale su podršku konceptu 2021.
Do sada je bilo najmanje sedam rundi pregovora, koji su kulminirali porazom. Biće daljeg cenjkanja pre nego što konačni sporazum dođe na glasanje u maju na Svetskoj zdravstvenoj skupštini u Ženevi. Još ne znamo da li će uopšte postojati krajnji sporazum o pandemiji, koliko će biti pravno obavezujuće.
Nacrt se otvara preambulom, gde „Strane u Sporazumu o pandemiji SZO“ „prepoznaju“, „podsećaju“, „primećuju“, „potvrđuju“, „ponavljaju“, da su „duboko zabrinuti” za razne stvari. Među stvarima koje prepoznaju je koliko je SZO velika, a među stvarima zbog kojih su duboko zabrinuti su „grube nejednakosti… koje su ometale… jednak pristup medicinskim i drugim proizvodima vezanim za pandemiju COVID-19”. Ova linija, odmah na početku, je važan signal o tome šta je zapravo Sporazum o pandemiji. Suprotno mnogim procenama, to nije nacrt globalne higijenske diktature, već pre birokratska šema da se više magičnih „proizvoda povezanih sa pandemijom” – pre svega, vakcina – usmeri u Treći svet, gde su ljudi najmanje zainteresovani za njih.
Nakon što smo pročistili svoja internacionalistička grla, prelazimo na član 1, koji definiše različite pojmove. Ovde saznajemo, na primer, da neologizam infodemija „znači previše informacija, lažnih ili obmanjujućih informacija, u digitalnom i fizičkom okruženju tokom izbijanja bolesti. To izaziva konfuziju i rizična ponašanja koja mogu štetiti zdravlju. To takođe dovodi do nepoverenja u zdravstvene vlasti i podriva javno zdravlje i socijalne mere”.
Da, SZO brine da je problem ako smo mi, „ruljaW, izloženi „previše informacija“; infodemijski nivoi informacija mogu nas zbuniti i dovesti do samopovređivanja. Lako je brinuti o ovakvim stvarima, ali je možda teže prepoznati da su to tek nešto više od slobodno lebdećih koncepata u predlogu, koji uopšte nisu vezani za konkretne odredbe. Uprkos tome što se pojavljuje u uvodnom rečniku rečnika, na primer, reč „infodemija” se pojavljuje samo još jednom u celom tekstu. Ovo je u članu 9, odeljak 2, pododeljak (d), gde je stranama u ugovoru naređeno da „promovišu… prevođenje znanja i komunikacione alate zasnovane na dokazima… koji se odnose na prevenciju pandemije… uključujući upravljanje infodemijom”.
Drugi termin koji zahteva definiciju u članu 1 je „ pristup jednog zdravlja “. Ovo znači:
Integrisani, objedinjujući pristup koji ima za cilj održivu ravnotežu i optimizaciju zdravlja ljudi, životinja i ekosistema.
Prepoznaje da je zdravlje ljudi, domaćih i divljih životinja, biljaka i šire životne sredine (uključujući ekosisteme) usko povezano i međuzavisno. Ovaj pristup mobiliše više sektora, disciplina i zajednica na različitim nivoima društva da rade zajedno na negovanju blagostanja i suočavanju sa pretnjama po zdravlje i ekosisteme, istovremeno se baveći kolektivnom potrebom za čistom vodom, energijom i vazduhom, bezbednom i hranljivom hranom, preduzimajući mere o klimatskim promenama i doprinosu održivom razvoju.
Među globaloidima postoji velika želja da okupe sve svoje odvojene planove i inicijative iza istih objedinjujućih principa. „Jedno zdravlje“ je način da se uznemiravanje pandemije učini relevantnim i za ljude iz Trećeg sveta koji žele da poboljšaju deljenje bicikala u Demokratskoj Republici Kongo i za klimatske ljude koji žele da promene ravnotežu Zemljinih atmosferskih gasova. Jedno zdravlje znači da sve može biti u vezi sa sprečavanjem pandemije i da će svako imati ulogu tokom sledeće pandemije.
Međutim, još jednom je nejasno koliko bi „Jedno zdravlje“ moglo biti loše u kontekstu spremnosti za pandemiju. To je tema celog članka, koji je među najgore napisanim i najgore koncipiranim delovima celog dokumenta.
Ogromna većina predloga pati od ovakve praznine. Njegovi autori zahtevaju veću spremnost za pandemiju, više pravičnosti, više istraživanja, više nadzora nad virusima, bolje zdravstvene sisteme u svetu u razvoju, više besplatne čokolade, više mira i ljubavi. Jedan od njihovih omiljenih glagola je „ojačati“. Pojavljuje se 56 puta. Treba ojačati „regulatorne vlasti“, treba ojačati „sisteme brzog uzbunjivanja“, „nacionalne zdravstvene i socijalne politike“ treba ojačati, „održivu prevenciju pandemije“ treba ojačati, „zdravstvene sisteme“ treba ojačati , potrebno je ojačati nešto što se zove „multisektorska koordinirana interoperabilnost podataka“, treba ojačati „sinergije“ i, naravno, treba ojačati „kapacitet za ispunjavanje obaveza koje proizilaze iz ovog sporazuma“ i „implementaciju Sporazuma o pandemiji SZO“ . Praktična snaga ove inkontinentne visokoumnosti je potpuno nejasna. Zemlje generalno imaju zdravstvene sisteme koje sebi mogu priuštiti; u meri u kojoj su ovi sistemi neadekvatni, to je zato što zemlje koje ih finansiraju ne mogu sebi da priušte bolje. Zdravstvena zaštita u trećem svetu se neće poboljšati ako svi potpišu sporazum u kojem se slažu da bi poboljšanja bila dobra ideja, ne samo zato što živimo u svetu u kome to već svi misle.
Osim lošeg pisanja i praznine, susrećemo se sa problemima kazivanja sa mislima i koncepcijom. U članu 3 (o „Opštim principima i pristupima“), na primer, mnogo se brblja o ljudskim pravima, solidarnosti, odgovornosti i inkluzivnosti.
Veoma nas je zanimala tačka 11, o „Proporcionalnosti“, jer ako nas je Covid naučio nečemu o pandemistima, to je da je „proporcionalnost“ nešto o čemu bi trebalo više da razmišljaju. Iza ovog naslova, međutim, čitamo samo da „odluke javnog zdravlja za prevenciju, pripremu i reagovanje na pandemije treba da budu srazmerne na način u skladu sa članom 2“. Dakle, vraćamo se milosrdno kratkom članu 2 („Cilj i delokrug”), koji samo poziva na… sprečavanje, pripremu i reagovanje na pandemije. Drugim rečima, odgovor na pandemiju mora biti proporcionalan posvećenosti odgovoru na pandemije. Kako ovako nešto uopšte izlazi iz komisije?
Prvi momenat suštine nalazi se u članu 8, o “Praćenju spremnosti i funkcionalnim pregledima”. Ovo obavezuje potpisnike da sprovode procene svoje „spremnosti za pandemiju“ „ne manje od svakih pet godina“. Od njih se dalje traži da „podrže izvođenje… odgovarajućih simulacionih ili stonih vežbi“. Konačno, strane u ugovoru moraju uspostaviti „globalni mehanizam za reviziju za procenu prevencije pandemije, spremnosti i kapaciteta za reagovanje“. Pretpostavljamo da to znači da svi stručnjaci za spremnost za pandemiju mogu da pregledaju rad svih ostalih stručnjaka za spremnost za pandemiju. Pripremljenost za pandemiju znači veliku birokratiju, čak i više nego što već imamo. To znači trošenje više novca i više vremena na samopromotivne pandemijske ratne igre za medije, pisanje više izveštaja i pre svega zapošljavanje više pandemista. Ovo nije dobro.
Srž Sporazuma o pandemiji počinje članovima 10 i 11 o „Održivoj proizvodnji“ i „Transferu tehnologije i znanja“. Odredbe ovde nastoje da umanje prava intelektualne svojine kako bi stvari kao što su nove vakcine bile lakše dostupne Trećem svetu. Kao stvoreno za Bil Gejtsa, zare ne?
Još značajniji i koji otkriva upravljačku dušu SZO je član 12 o „Pristupu i podeli koristi“. Ovo bi uspostavilo „Sistem pristupa i podele koristi od patogena SZO (Sistem WHO PABS)… da bi se obezbedila brza i blagovremena procena rizika i omogućio brz i blagovremen razvoj i jednak pristup proizvodima koji se odnose na pandemiju“.
Evo kako bi to funkcionisalo: relevantni patogeni treba da se predaju laboratoriji sa sertifikatom SZO, a njihove genetske sekvence se zatim učitavaju u „javno dostupnu bazu podataka“ sertifikovane od strane SZO. Sve „koristi“ koje proizilaze iz korišćenja ovih informacija koje je eminentno sertifikovano od strane SZO onda treba „podeliti na pravičan način“.
Konkretno, svako ko koristi SZO PABS sistem – na primer za razvoj vakcine – mora da pristane da SZO omogući pristup 20% bilo kog farmaceutskog proizvoda koji proizvodi; SZO će dobiti 10% besplatno i imaće pravo da kupi još 10% „po pristupačnim cenama“.
E sad, ne marimo mnogo za vakcine i generalno smo srećni što globaloidi maltretiraju farmaceutsku industriju ako to žele da rade, ali ovo je jednostavno bezgranično glupo. SZO želi da uspostavi skup potpuno beskorisnih birokratskih procedura koje uključuju proizvoljno sertifikovane laboratorije SZO i baze podataka koje je sertifikovala SZO, tako da može steći nejasno vlasništvo nad rezultujućim podacima i iskoristiti ih da iscedi besplatne ili snižene „pandemijske proizvode“ za svet u razvoju od proizvođača. Ovo je u osnovi razrađena prevara, koja je mogla proizaći samo iz nevoljnosti razvijenih nacija da se obavežu na bilo kakav konkretniji plan.
U članu 13 susrećemo se sa još jednom birokratskom inovacijom, koja se zove „Globalni lanac snabdevanja i logistička mreža SZO“. Ova mreža treba da se „vodi pravednošću“ za „potrebe zemalja u razvoju“. Postaviće ciljeve za medicinske zalihe i „proceniti“ razna logistička pitanja, opet u svrhu usmeravanja većeg broja vakcina u Treći svet. Mreža će postaviti „kontrolnu tablu“ (ali naravno) „proizvođača i dobavljača“, identifikovati „mehanizme kupovine“, promovisati „transparentnost“ i mnogo drugih višesložnih stvari koje će u praksi verovatno biti malo više nego mnogo dobro plaćenih kretena SZO koji lutaju po svetu i zbrajaju stvari u klipbordovima.
Ništa od ovoga ne zvuči dobro, ali opet, ključno je zapamtiti da sve naše zemlje već žele da ovo sprovedu . Ne treba im naše odobrenje sporazuma ali neće im biti lako ako Vi znate šta oni planiraju.
