Produžavanje rata u Ukrajini vodi u eskalaciju i gura svet ka katastrofalnoj nuklearnoj nesreći
Prošle nedelje, predsednik Džo Bajden i brojni najviši američki i evropski zvaničnici sastali su se u Normandiji kako bi prisustvovali ceremoniji obeležavanja osamdesete godišnjice invazije na dan D. U par govora, Bajden je opisao operaciju za koju je rekao da je označila početak „velikog krstaškog rata za oslobađanje Evrope od tiranije“, pre nego što je povukao direktnu vezu sa stanjem stvari sa ratom u Ukrajini.
Bajden je ruskog predsednika Vladamira Putina nazvao tiraninom koji je napao Ukrajinu samo zato što je „sklon dominaciji“. Bajden je tada obnovio jednu od svojih omiljenih mantri, tvrdeći da će, ako Ukrajina padne, njen narod biti potčinjen, njeni susedi će biti u neposrednoj opasnosti, a čitava Evropa će biti ugrožena Putinovim agresivnim ambicijama.
Ali prikaz Putina od strane Zapada kao tiranina koji je sklon osvajanju celog evropskog kontinenta pretrpeo je poslednji neuspeh prošlog meseca kada se pokazalo da je ruski predsednik zainteresovan za zaustavljanje borbi i pregovore o sporazumu koji priznaje trenutne linije bojnog polja.
Putin pokazuje ovo interesovanje iako je ruska vojska u jakoj poziciji koja će verovatno postati još jača. Prošlogodišnja dugo očekivana ukrajinska kontraofanziva imala je za cilj da istera ruske snage iz Ukrajine. Ali od svog lansiranja prošlog leta, Ukrajina je izgubila više teritorije nego što je dobila. Nedavno su Rusi čak pokrenuli potpuno novi upad na teritoriju oko severoistočnog grada Harkova — teritoriju koju su Ukrajinci ponovo zauzeli krajem 2022.
Ruska minska polja, artiljerija i efikasne klizne bombe ne samo da su sprečile ukrajinske snage da napreduju, već su ih ostavile da se bore da održe svoje položaje duž trenutne linije fronta. U međuvremenu, Rusija je značajno povećala proizvodnju vezanu za rat daleko iznad svega što vidimo sa Zapada, što osigurava da intenzitet ruskog bombardovanja i granatiranja neće prestati uskoro.
Istovremeno, ukrajinska vlada se suočava sa ozbiljnim nedostatkom vojnika koji nikakva strana pomoć ili transfer opreme ne mogu ništa da ublaže. Ranije ove godine, ukrajinski parlament je usvojio zakon koji je imao za cilj da poveća stope regrutacije tako što će vladi olakšati da pronađe i identifikuje muškarce koji ispunjavaju uslove za regrutaciju. Ali problem i dalje postoji, što navodi ukrajinske zvaničnike da regrutuju zatvorsku populaciju u zemlji, ukidaju konzularne usluge vojno sposobnim ukrajinskim muškarcima koji žive u inostranstvu i zabranjuju muškarcima koji imaju dvojno državljanstvo da napuste Ukrajinu. Kako je ponuda mladića u zemlji mala, prosečna starost ukrajinskog vojnika se popela na četrdeset tri godine.
Najopasnija droga stigla u Evropu! FENTANIL U POLJSKOJ – Pogledajte kako od čoveka pravi ZOMBIJA (VIDEO) https://t.co/vl5nV5hNRU
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) June 13, 2024
Ono što situaciju u Ukrajini čini još tragičnijom jeste koliko je lako mogla da se izbegne. Mesec dana nakon što je Rusija izvršila intervenciju početkom 2022. godine, obe strane su postigle sporazum prema kojem će se Rusija povući na granice pre intervencije i, zauzvrat, Ukrajina će pristati da ne traži članstvo u NATO-u.
Sporazum je mogao da stavi tačku na borbe i da Kijevu preda kontrolu nad svom zemljom koju je Rusija upravo zauzela. Ali, prema rečima viših pregovarača sa obe strane i posrednika na visokom nivou iz različitih zemalja koje su vodile pregovore, zvaničnici Ujedinjenog Kraljevstva i Sjedinjenih Država ubedili su Ukrajince da odustanu od sporazuma i da se bore.
Od tada se uticaj Ukrajine na Rusiju samo smanjio. Mnogi Ukrajinci su ubijeni ili osakaćeni jer se rat pretvorio u brutalni artiljerijski rat u rovovskom stilu. U međuvremenu, Rusija trajno polaže pravo na zemlju koju je ranije pristala da vrati Ukrajini.
Čak i sa svojim opsežnim zakonima o regrutaciji, Ukrajina nema dovoljno vojnika da probije sada snažno utvrđene linije Rusije, a još manje da protera ruske snage sa svih teritorija koje želi Kijev. Ukrajinci su do sada uspevali da spreče Ruse da napreduju i zauzmu svu teritoriju na koju Moskva sada polaže pravo. Ali sa svojim sve manjim brojem, ukrajinske snage neće moći zauvek da drže ove linije.
Dakle, prihvatanje ponude Rusije da ovaj sukob premesti sa bojnog polja na pregovarački sto je gotovo sigurno najbolja šansa da Ukrajina zadrži istočnu teritoriju koju još uvek kontroliše.
Ali umesto da iskoriste ovu priliku, ukrajinska vlada i njene pristalice u Evropi i Sjedinjenim Državama odlučili su da eskaliraju sukob rizičnim, strateški besmislenim provokacijama.
Predsednik Bajden i brojni drugi šefovi evropskih država nedavno su dali Ukrajini zeleno svetlo da koristi oružje NATO-a za izvođenje udara unutar Rusije. Otprilike u isto vreme, Ukrajina je pogodila dva ruska strateška nuklearna radara za rano upozoravanje i pokušala da pogodi treći dublje na ruskoj teritoriji.
I, kao da ometanje sposobnosti Rusije da potvrdi da nisu pod nuklearnim napadom nakon što su dozvolile Ukrajini da ispali američke rakete na Rusiju nije bilo dovoljno, SAD su zatim testirale dve nuklearne interkontinentalne balističke rakete – lansirajući ih četiri hiljade milja od Kalifornije na Maršalska ostrva.
Eskalacije nisu bile jednostrane. Rusija je izvela vežbe simulacije upotrebe strateškog nuklearnog oružja u Belorusiji i poslala ratne brodove i podmornicu na Karibe. Rusi su takođe pojačali granatiranje i vazdušne napade u Ukrajini kao odgovor na udare na njihovoj teritoriji.
Ništa od ovoga nije neophodno. Udari na rusku teritoriju nisu se pretvorili u ukrajinske dobitke na bojnom polju. A ruski radar za rano upozoravanje nije čak ni bio usmeren na ukrajinski vazdušni prostor. Sve ove eskalacije produžavaju patnju ukrajinskog naroda, istovremeno gurajući svet bliže katastrofalnoj nuklearnoj nesreći.
Umesto da maštaju o vođenju neke ofanzive na nivou Drugog svetskog rata, Bajden i njegovi prijatelji u NATO-u bi trebalo da se vrate u stvarnost i, pre nego što bude prekasno, pristanu da reše ovaj sukob pregovorima za promenu.
