Propaganda britanske vlade i korporativnih medija: Žele da ubede javnost da će im digitalne lične karte koristiti
Vlada Velike Britanije, na čelu sa premijerom Kirom Starmerom, intenzivira svoj pritisak na sistem digitalnog identiteta, pokretanjem Kancelarije za digitalne identitete i atribute i svog okvira poverenja za digitalni identitet i atribute („DIATF“).
Vlada i mediji promovišu digitalni identitet kao zgodno i efikasno rešenje, pri čemu Toni Bler i drugi zagovornici hvale njegove potencijalne prednosti, ali ignorišu zabrinutost oko privatnosti i potencijalnih rizika.
Digitalni ID sistem bi mogao da dovede do povećanog nadzora i kontrole i verovatno će biti vezan za digitalne valute Centralne banke (CBDC), što bi zahtevalo sistem digitalnog identiteta koji podržava vlada.
Nakon što su godinama izbegavali ovo pitanje, mejnstrim mediji sada pokušavaju da proizvedu javno samozadovoljstvo i saglasnost za vladin digitalni identitet – i dalje, CBDC – agendu.
5. jula, na dan kada je Kir Starmer postao premijer Velike Britanije, kladili smo se da će Starmerova vlada intenzivirati nastojanje da se uvede sistem digitalnog identiteta u UK – zemlji koja se do sada odupirala svim nedavnim pokušajima da uvede identitet putem sistema kartica, uključujući, pre svega, Starmerovog konsultanta i mentora, Tonija Blera.
Nažalost, pokazalo se da se to predviđanje u velikoj meri oslanja na novac. Od stupanja na dužnost, Starmerova vlada je:
Pokrenula novu Kancelariju za digitalne identitete i atribute, sa zadatkom da nadgleda tržište digitalnih ID-a u zemlji. Od 28. oktobra, skoro 50 organizacija sa DIATF sertifikovanim uslugama dodato je u registar kancelarije.
Obećali su da će uvesti digitalnu ličnu kartu za vojne veterane. Kao i u SAD, vlada Velike Britanije takođe želi da uvede digitalnu vozačku dozvolu do sledeće godine.
Francuzi traže Makronovu ostavku: Skoro 61% podržava njegov odlazak https://t.co/8Snx6zrt2c
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) January 5, 2025
Najavljeni planovi za uvođenje zakona o digitalnoj identifikaciji u svrhu verifikacije starosti, što znači da će mladi uskoro moći da koriste digitalne lične novčanike na svojim telefonima kako bi dokazali da imaju više od 18 godina kada posećuju pabove, restorane i prodavnice.
Sada, propaganda ide u drugu brzinu, a glavne propagadne tačke, kao i uvek, su brzina i pogodnost:
U svojoj prvoj reklami, Odeljenje za nauku, inovacije i tehnologiju odabralo je britanski pab kao mesto za prikazivanje, hm, prednosti digitalnog identiteta. U Grčkoj, vlada pokušava da gurne u javnost novčanik digitalnog identiteta EU tako što ga čini obaveznim za pristup sportskim stadionima. U Španiji, vlada pokušava da to učini preduslovom za pristup onlajn pornografiji, dok je Australija upravo usvojila zakon kojim je neophodno da svi Australijanci provere svoje godine (verovatno sa svojim novim digitalnim ID-om) za pristup društvenim medijima.
Kao što smo primetili u prethodnim člancima, programi digitalnog identiteta i digitalne valute centralne banke („CBDC“) sa kojima su neraskidivo povezane, među najvažnijim su pitanjima sa kojima bi se današnja društva mogla uhvatiti u koštac jer prete da transformišu naša društva i život do neprepoznatljivosti, dajući vladama i njihovim korporativnim partnerima mnogo detaljniju kontrolu nad našim životima – upravo u vreme kada je demokratija u opadanju širom Zapada, autoritarizam je u porastu i poverenje javnosti u vladu pada na rekordno nizak nivo.
S obzirom na to šta je u pitanju, digitalna javna infrastruktura kao što su digitalni ID i CBDC bi trebalo da budu predmet rasprave u svakom parlamentu svake zemlje i na svakom stolu u svakoj zemlji na svetu. To konačno počinje da se dešava u Velikoj Britaniji, ali kako rani znaci ukazuju na to, verovatno će to biti manje otvorena debata nego salva propagandističkih tačaka. Samo u protekle tri nedelje u Dejli Mejlu, Tajmsu iz Londona, Fajnenšel tajmsu i Skaj njuzu bilo je mnogo članaka, tekstova i uvodnika o potencijalnim čudima digitalnog identiteta.
U tekstu za Dejli mejl, Toni Bler, sa karakterističnim žarom za digitalnu javnu infrastrukturu („DPI“), proglašava digitalni identitet kao lek za sve, od obaranja lista čekanja NHS-a do praćenja ilegalnih imigranata, za smanjenje prevare u korist beneficija i rešavanje fiskalne krize britanske vlade:
Vlade širom sveta idu u tom pravcu. Od 45 vlada sa kojima radimo, procenio bih da ih tri četvrtine prihvataju neki oblik digitalnog ID-a. Predsednik Svetske banke Adžaj Banga rekao je da je to glavni prioritet za rad Banke sa liderima. Ali ovo je samo jedan deo ogromne, seizmičke promene koju će doneti ova tehnološka revolucija.
To transformiše otkriće lekova, sa čitavim nizom novih tretmana koji će nam dati priliku da svoj zdravstveni sistem radikalno prebacimo na prevenciju bolesti, a ne na lečenje. Kada bismo iskoristili potencijal prepoznavanja lica, podataka i DNK, smanjili bismo stopu kriminala značajno, ali margine menjaju igru. Sada su dostupne interaktivne obrazovne aplikacije koje bi mogle da pruže lično podučavanje za učenike.
Ali potrebna nam je prava digitalna infrastruktura da bismo pristupili svemu ovome. A digitalni ID je suštinski deo toga.
U svom članku „Zašto je Britaniji potreban digitalni ID sistem“, objavljenom prošle nedelje, Fajnenšel tajms zaključuje da „ako Britanija želi zaista modernu državu“, digitalni identitet je „ideja čije je vreme došlo“. U članku se navode procene Instituta za globalne promene Tonija Blera (ko drugi?) da bi sistem digitalnog identiteta mogao da poveća javne finansije za oko 2 milijarde funti godišnje, „uglavnom smanjenjem prevare u beneficijama i poboljšanjem naplate poreza, pored širih ekonomskih dobitaka”:
Smatra se da bi dobrovoljni sistem, delimično izgrađen na vladinoj postojećoj – ali niskoprofilnoj – inicijativi One Login da bi se omogućila jedinstvena prijava na vladine usluge, mogao da se uspostavi tokom jednog parlamentarnog mandata i da bi se 90 odsto građana prijavilo.
Zašto je Britaniji potreban digitalni ID sistem – Financial Times, 15. decembar 2024
Kako će postići tako veliki porast u tako kratkom roku, bez prinude? Ipak, prema The Times-u, ogromna većina građana Velike Britanije je za digitalni identitet, pozivajući se na nedavnu anketu za Times and Justice Commission:
Anketa je pokazala da je više od dve trećine glasača Torijevaca podržalo uvođenje digitalnih ličnih karata, u poređenju sa 12 odsto koji se tome protivi. Šezdeset odsto onih koji su glasali za laburiste na prošlim izborima bilo je za tu politiku, a 15 odsto je bilo protiv. Među liberalnim demokratama, 54 odsto je podržalo ideju u poređenju sa 16 odsto onih koji nisu. Za reformu, podela je bila 59 odsto za, a 21 odsto protiv.
Više od polovine javnosti podržava digitalne lične karte – The Times, 12. decembar 2024
Možda bi trebalo biti oprezan i čitati rezultate jedne ankete, posebno kada se čini da se navedeni rezultati savršeno poklapaju sa dugoročnim političkim ciljevima tadašnje vlade. Čitaoci se možda sećaju da je 2021. godine, nalet anketa za koji se tvrdilo da pokazuje da većina Britanaca podržava uvođenje digitalnih sertifikata o vakcinama, uključujući i sertifikat Serko instituta, međunarodnog trusta mozgova koji je povezan sa Serco Group, britanskom multinacionalnom odbrambenom grupom, zdravstvo, svemir, pravosuđe, migracije, usluge za korisnike i transportna kompanija.
Kao što je i sam Bler nedavno priznao, u stvarnosti će britanskoj javnosti biti potrebno „malo ubeđivanja“ da prihvati digitalni ID. Tu verovatno dolaze korporativni mediji.
Šta se ne pominje?
U britanskoj medijskoj diskusiji o digitalnom identitetu postoji toliko praznina da je teško znati odakle početi. Fajnenšel tajms, uz svoju zaslugu, priznaje da „Britanija ima loš dosije u IT javnom sektoru – pomislite na skandal Post Office Horizon“. Ono što se izostavlja jeste činjenica da je ovaj katastrofalni vladin IT program, koji je uništio živote hiljada, zamisao Tonija Blera, čoveka koga mediji sada tretiraju kao autoriteta u svim tehnološkim pitanjima.
Niti se u članku Fajnenšel tajmsa pominje da je Bler bio upozoren da bi Horizon IT sistem mogao biti pogrešan pre nego što je uveden, ali je ipak odlučio da nastavi. Kada su očekivani problemi počeli da se pojavljuju, njegova vlada je učinila sve što je mogla da ih prikrije. Ipak, nekako su Toni Bler i njegova fondacija još uvek glas autoriteta u pitanjima digitalnog upravljanja.
Skandal Post Office Horizon samo je jedan od spiska IT katastrofa koje su nadzirale uzastopne britanske vlade, kao što nas je nedavno podsetio naš redovni komentator sa sedištem u UK Pol Grinvud:
Ovo vam donosi isti režim koji ne može:
a) obezbediti funkcionisanje e-Gatesa na glavnim aerodromima;
b) je više puta odlagao eVize jer ne mogu da ih nateraju da rade; i,
c) u više navrata odlagao fitosanitarne provere uvoza poljoprivrednih proizvoda na granicama jer … ne može da ih natera da funkcionišu …
(To da ne pominjemo) Velika kompjuterska katastrofa NHS-a … najveći IT projekat u Evropi … [koji je koštao više od milijardu funti i nikada nije pokrenut].
Entoni Čarls Linton Bler pokrenuo je i kompjutersku katastrofu NHS-a, koja se sada koristi kao studija slučaja o tome kako veliki vladini IT projekti mogu poći spektakularno po zlu, koji koštaju milijarde dolara u rasipanjem javnih sredstava. To je uključivalo učešće IT konsultantskih giganata kao što su Accenture i Fujitsu, koja je bila vodeća kompanija iza sistema Post Office Horizon i koja je izabrana da vodi šemu digitalnog ID-a, uprkos obećanju ranije ove godine da će se uzdržati od učešća u javnim nabavkama britanske vlade.
Od četiri članka o digitalnom ID-u, nijedan nije ponudio više od simboličnog paragrafa o potencijalnim rizicima i lošim stranama digitalnog identiteta. Kao što je vodeća industrijska publikacija Biometrijsko ažuriranje radosno objavila 16. decembra, štampa u Velikoj Britaniji je „usvojila“ digitalni identitet i sada se sprema da „objašnjava zašto“ britanskoj javnosti.
Ostala pitanja koja se potpuno ignorišu ili zataškavaju uključuju:
1. Privatnost. Sva četiri članka govore o pretnji koju digitalni identitet predstavlja za privatnost. Financial Times tvrdi da „argumenti o privatnosti imaju manju snagu kada većina odraslih sa zadovoljstvom nosi pametne telefone punjene aplikacijama koje mogu pratiti sve, od toga koliko koraka načinite do boje čarapa koje kupujete. Međutim, kao što su neki čitaoci Financial Timesa istakli u nizu komentara, te aplikacije se mogu isključiti u bilo kom trenutku. A ko može da kaže da su svi mobilni telefoni „natrpani aplikacijama“?
Jedna stvar koju će skoro obavezan sistem digitalnog identiteta osigurati je da nikada nećemo ostati bez naših pouzdanih mobilnih telefona. Ova vrsta „digitalne prinude“ – termin koji sam naučio od nemačkog finansijskog novinara i aktiviste za digitalna prava, Norberta Haringa – je u porastu skoro svuda. Kako je Haring izvestio u septembru, ovo teško da bi trebalo da bude iznenađenje s obzirom na to da je jedna od glavnih organizacija koje se zalažu za brzo uvođenje digitalne javne infrastrukture (digitalni ID, digitalne zdravstvene propusnice, sistemi trenutnog plaćanja, digitalna valuta centralne banke itd.) korporativna -su kontrolisane Ujedinjene nacije u partnerstvu sa WEF-om.
2. Sigurnost. Još jedan veliki problem sa digitalnim ID-om je bezbednost, iako je potpuno zataškan u člancima korporativnih medija. Dok Fajnenšel tajms pominje „opasnosti od hakovanja i sajber napada“, on takođe tvrdi da bi digitalni ID mogao pomoći u borbi protiv „prevare sa identitetima“. Ipak, Norveška i Švedska pate od epidemije krađe identiteta i sajber kriminala uprkos tome što su pre mnogo godina uveli digitalne ID sisteme koji su sada temeljno integrisani u svakodnevni život ljudi. U Švedskoj, mnogi sajber zločini uključuju BankID, sveprisutni sistem digitalne autorizacije koji koriste skoro svi odrasli Šveđani.
Indija, u kojoj se nalazi najveći svetski digitalni ID sistem zasnovan na biometriji, Aadhaar, pretrpela je ogromne bezbednosne probleme, od krađe identiteta do bezbrojnih povreda podataka, uključujući dve u kojima su kompromitovani podaci oko milijardu ljudi. Veliki deo je završio u prodaji na mreži. Navedeni podaci su uključivali biometrijske identifikatore svake osobe (tj. skeniranje oka i otiska prsta). Ako su ovi podaci hakovani, ne postoji način da se poništi šteta. Ne možete promeniti ili otkazati svoje oko ili otisak prsta kao što možete promeniti lozinku ili otkazati kreditnu karticu.
U jugoistočnoj Aziji, sajber kriminalci ciljaju korisnike iOS-a pomoću malvera koji preuzima podatke od skeniranja korisnika Apple uređaja kako bi provalili i krali novac sa bankovnih računa – za šta se smatra da je to prvi put u svetu. Isto tako, u Indiji je bilo izveštaja o pražnjenju bankovnih računa korišćenjem kompromitovanih Aadhaar brojeva i biometrijskih identifikatora.
Kako idemo u svet u kojem digitalna javna infrastruktura („DPI“) sve više dominira našim životima, čini se da je bezbednost naših podataka, uključujući naše biometrijske identifikatore, sve više ugrožena. Od svih britanskih članaka o digitalnom identitetu u UK, ni u jednom se reč „biometrijski“ ne pominje jednom, možda zato što bi to moglo da uplaši neke čitaoce.
3. Isključenje. Iako se često reklamira kao sredstvo za društvenu i finansijsku inkluziju, realnost je da su sistemi digitalnog identiteta inherentno isključivi. Kao što Svetski ekonomski forum („WEF“) priznaje, dok proverljivi identiteti „stvaraju nova tržišta i poslovne linije“ za kompanije, posebno one u tehnološkoj industriji koje će pomoći da se upravlja sistemima dok prikupljaju sve podatke, oni takođe „otvaraju (ili zatvaraju) digitalni svet za pojedince“.
Nije samo digitalni svet taj koji bi na kraju mogao biti zatvoren; može biti i veliki deo analognog sveta. Kao što sada sveprisutna WEF infografika sugeriše, punopravni sistem digitalnog identiteta, kako je trenutno zamišljen, mogao bi na kraju da dotakne skoro svaki aspekt naših života, od našeg zdravlja (uključujući vakcine koje bi trebalo da primimo) do našeg novca, na naše poslovne aktivnosti, naše privatne i javne komunikacije, informacije kojima možemo da pristupimo, naše poslove sa vladom, hranu koju jedemo i robu koju kupujemo.
Takođe bi mogao da ponudi vladama i kompanijama sa kojima su partneri neviđene nivoe nadzora i kontrole.
4. Kapija za CBDC. Još jedna stvar koja se ne pominje ni u jednom od članaka je uloga koju će digitalni identitet igrati kao kapija ka CBDC-ima. 2021. godine Financial Times je priznao da bez sistema digitalnog identiteta koji podržava vlada, CBDC-ovi ne bi mogli raditi:
Čini se da istraživanja i eksperimenti CBDC-a pokazuju da će biti gotovo nemoguće izdati takve valute van sveobuhvatnog nacionalnog sistema upravljanja digitalnim ID-om. Značenje: CBDC će verovatno biti vezani za lične račune koji uključuju lične podatke, kreditnu istoriju i druge oblike relevantnih informacija.
Zašto će CBDC-ovi verovatno biti zasnovani na ID-u – Financial Times, 5. maj 2021
Evo bivšeg guvernera švedske Riksbanke, Stefana Invgesa, koji je otvoreno priznao 2018. da bez „digitalnog identiteta koji sponzoriše vlada“, „koji u digitalnom obliku objašnjava ko ste, ne možete da vodite CBDC sistem“:
Dakle, ako digitalni identitet ide ruku pod ruku sa CBDC-ima, onda sigurno svaka uravnotežena diskusija o digitalnom identitetu mora uzeti u obzir potencijalne implikacije, i pozitivne i negativne, CBDC-a – uključujući njegove verovatne programabilne karakteristike. Na kraju krajeva, čini se da i Banka Engleske i Trezor UK prilično nameravaju da razviju digitalnu funtu, koja je trenutno u fazi projektovanja. S obzirom na to da većina Britanaca izgleda da gaji sumnje, a ne uzbuđenje zbog takve perspektive, njegovo izostavljanje u dosadašnjem medijskom izveštavanju nije iznenađujuće.
Jasno je da će sve rasprave o digitalnom identitetu u britanskim medijima biti sve samo ne izbalansirane – osim ako, naravno, fokus nije na sistemu digitalnog identiteta koji se primenjuje u Kini. Kao što smo izvestili u avgustu, neki od najvećih medija u Velikoj Britaniji i SAD, uključujući Time magazin, Njujork tajms, Fajnenšel tajms, Ekonomist i Radio Free Asia koji finansira američka vlada, nedavno su imali terenski dan upozorenja – Planirani sistem digitalnog identiteta Komunističke partije.
Tobožnji cilj novog digitalnog ID sistema je da smanji lične podatke koje internet platforme mogu da prikupljaju od svojih korisnika. Međutim, u podnaslovu svog članka „Novi kineski plan za praćenje ljudi na mreži“, The Economist pita da li je predlog digitalne lične karte „smišljen da zaštiti potrošače ili Komunističku partiju“. Financial Times navodi zabrinutost zapadnog konsultanta sa sedištem u Kini da bi predlozi mogli „značajno proširiti sposobnost vlade da prati aktivnosti ljudi na mreži“.
Potpuno isto bi se moglo reći za sisteme digitalnog identiteta koje uvode skoro sve zapadne vlade. Jedini put kada se zapadne novinske kuće udostoje baciti kritički pogled na nove digitalne ID sisteme je kada je to u odnosu na nezapadne zemlje, posebno Kinu i Indiju. Nasuprot tome, kada su u pitanju sistemi koje razvijaju zapadne vlade, odgovor medija je ćutanje. U slučaju Velike Britanije, međutim, duboko ukorenjeni skepticizam javnosti u pogledu potrebe za nacionalnim ID sistemom zahteva drugačiji pristup: očiglednu propagandu. Da li će uspeti, vreme će uskoro pokazati.
