Prvi dokazi o Isusovom raspeću pronađeni u drevnim rimskim rukopisima

Drevni rukopisi koji detaljno opisuju događaje iz Rimskog carstva sadrže dokaze iz „prve ruke“ o životu i smrti Isusa Hrista. Jedan od najvažnijih izvora je Anali rimskog istoričara Tacita, napisani samo 91 godinu nakon Isusove smrti.

Tacitus je u ovom delu počeo sa smrću cara Avgusta 14. godine nove ere i završio sa samoubistvom cara Nerona 54. godine. U 15. knjizi, on piše o Velikom požaru Rima 54. godine, za kojeg je Neron okrivio „klasu zvanu hrišćani“.

Jedan od ključnih odlomaka iz ovog dela glasi: „Hristus, od koga je ime poteklo, podneo je krajnju kaznu tokom vladavine Tibera iz ruku jednog od naših upravnika, Pontija Pilata.“

Tacitus je ovde pominjao Isusa, nazivajući ga „Hristus“ (latinski oblik „Hrista“), što znači „Pomazanik“ ili „Mesija“, i jasno povezivao njega sa smrću na krstu.

Biblija navodi da je Pontije Pilat, rimski guverner Judeje, osudio Isusa na smrt raspećem.

Tacitus, međutim, fokusira više na progonima Hristovih sledbenika koji su se širili iz Judeje u Rim. On piše kako je „uhapšen svaki onaj ko je priznao da je hrišćanin,“ a oni su bivali mučeni i ubijeni, često razapeti na krstovima ili spaljeni da bi služili kao „noćna svetla.“

Prema Bibliji, Isus je uhapšen od strane rimskih vojnika nakon Poslednje večere i odveden pred Anu, bivšeg velikog sveštenika, a zatim suđen pred trenutnim velikim sveštenikom, Kajafom. Osuđen je zbog bogohuljenja, a pošto sud nije imao vlast da izrekne presudu smrti, odveden je pred Pilata.

U Lukinom evanđelju (23:16-24) stoji da je Pilat bio neodlučan u vezi sa presudom, izjavljujući da „ništa ovo čovek nije učinio da zasluži smrt.“ Međutim, pod pritiskom naroda, koji je tražio njegovu smrt, Pilat je popustio i osudio Isusa na raspeće.

Tacitus dalje opisuje progon hrišćana pod Neronom, koji je iskoristio Veliki požar Rima 64. godine kao izgovor za gonjenje hrišćana.

Neron je hrišćane okrivio za požar, optužujući ih za zlo, i izdao naređenje da se muče i ubijaju, a mnogi su raspeti ili spaljeni.

Požar je izbio 19. jula 64. godine, verovatno u prodavnicama blizu Circusa Maximus-a, zbog jakih vetrova i zapaljivih građevina proširio se brzo, uništavajući dve trećine Rima. Neron je iskoristio ovu tragediju kao priliku da zaustavi širenje hrišćanske vere, lažno okrivljujući hrišćane za požar i nanoseći im brutalne torture.

Tacitus je pominjao kako su hrišćani, pod torturama, „mešani sa narodom u kolarskoj opremi“ i izloženi mučenjima kao deo Neronove predstave za narod. Ovi događaji nisu samo uticali na Rimsko carstvo, već su osvetlili rastuću hrišćansku veru, koja je sve više dobijala na snazi, ne samo u Judeji, već i u samom Rimu.

Pored Tacitusa, drugi istorijski izvori kao što je Flavije Josif, jevrejski istoričar, takođe beleže Isusovu smrt.

U svom delu Antikviteti Jevreja (Testimonium Flavianum), Josifus piše: „Pilat je osudio Isusa na raspeće, ali su njegovi učenici ostali verni njegovoj veri, govoreći da im se pojavio tri dana nakon smrti i da je bio živ.“

Ova svedočenja iz drevnih rukopisa pružaju izuzetno važan istorijski uvid u Isusov život i smrt.

Iako postoje neki naučni skepticizam u vezi sa verodostojnošću ovih zapisa, oni ostaju ključni dokazi za mnoge, posebno u kontekstu razvoja hrišćanske vere.

Tacitus i Josifus pružaju nam vredne istorijske informacije koje nam pomažu da bolje razumemo događaje iz prošlosti, ali i značaj Isusove smrti i poruka koje je njegova smrt nosila.

Nulta Tačka/Mediji