Ptičiji grip kao izgovor za masovno ubijanje: Kako je brutalno istrebljenje životinja postalo „normalno“
Program suzbijanja ptičjeg gripa sprovode okrutni nesposobnjakovići, a jedan od njegovih glavnih efekata je normalizacija masovnog ubijanja životinja. Pritom se ptice ubijaju na posebno brutalne i bolne načine—često metodama koje su zabranjene za stoku, ali su nekako ostale legalne kada su ptice u pitanju.
Izgleda da se granice prihvatljivog, legalizovanog ubijanja stalno pomeraju. U Kanadi danas možete ubiti potpuno zdravu odraslu osobu samo zato što joj je postavljena dijagnoza mentalnog poremećaja (a takva dijagnoza može se „zalepiti“ bilo kome—posebno onima koji se ne „uklapaju u sistem“) ili čak dete.
Ovo se čekalo: Spremite se za istinu koje se mnogi plaše | Šej Bous | Mario Zna, 321.
Američko Ministarstvo poljoprivrede (APHIS USDA) objavilo je spisak od 1.188 lokacija na kojima je otkrivena zaražena živina—gotovo sva je „depopulisana“, što je birokratski eufemizam za masovno ubijanje. Još šokantnije su metode koje se koriste:
„Cervikalna dislokacija“ znači da im se vratovi lome ručno.
„VSD“ označava prekid ventilacije, pri čemu ptice umiru polako, u agoniji izazvanoj toplotnim udarom.
Government Uses Firefighting Foam to Exterminate Birds pic.twitter.com/nA1gkvruv6
— illuminatibot (@iluminatibot) March 2, 2025
Pena se koristi za gušenje ptica, koje se dave dok im pluća i disajni putevi bivaju ispunjeni materijalom bez ikakve šanse za spas.
Hitler i Netflix: Filmovi kao oružje propagande 🎬📺 https://t.co/dngW7hZV14
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) March 26, 2025
Prvi i poslednji deo ogromne baze podataka Ministarstva poljoprivrede pokazuje kako su lokacije sa ptičjim gripom u SAD evidentirane od februara 2022. do jula 2024. godine. Od tada, ubijeno je još najmanje 50 miliona ptica, sve u pokušaju da se zaustavi širenje virusa koji je već raširen među divljim pticama—od kojih većina ne oboleva, ali može preneti zarazu domaćim jatima.
I to čak i ako te ptice nikada nisu ni kročile napolje.
Gde se ovo završava? I koliko daleko su vlasti spremne da idu u „normalizaciji“ ovakvih brutalnih metoda?
