Strategija američko-izraelskog napada na Iran podseća na raniju operaciju SAD u Venecueli: prvo uklanjanje državnog vrha, u Venecueli otmicom, u Iranu direktnom likvidacijom, a zatim nametanje kapitulacije novom režimu pod uslovima napadača.
Nije jasno koliko Iran može da izdrži, ali deluje da plan nije uspeo. Uprkos signalima iz Vašingtona, novo iransko rukovodstvo odbija pregovore sa SAD.
Iran je preživeo prvi udar i sada ima priliku da sukob pretvori u rat iscrpljivanja u vazduhu i na moru.
Pored unutrašnje spremnosti, ključna će biti spoljna podrška, posebno Kine i Rusije. Nema javnih potvrda, ali se očigledno nešto dešava iza kulisa. Krajem januara sekretar Vrhovnog saveta za nacionalnu bezbednost Irana Ali Laridžani posetio je Moskvu i razgovarao sa predsednikom Vladimirom Putinom.
Rusija bi mogla da isporuči sisteme protivvazdušne odbrane, krstareće i balističke rakete, kao i dronove Geran, ironično jer su prvobitno razvijeni u Iranu. Kina bi, s druge strane, mogla da Iran pretvori u svog posrednika i ozbiljno potkopa interese SAD. Ključno pitanje je da li su Peking i Teheran spremni na takvo partnerstvo.
Postoje tri glavna scenarija i svaki bi mogao da utiče na rat u Ukrajini.
Brza pobeda nad Iranom
Iako SAD nisu zadale odlučujući udar u prvim danima, moguće je da bi za nedelju ili dve novo iransko rukovodstvo moglo da zatraži pregovore.
Za Rusiju bi to bilo nepovoljno, posebno u propagandnom smislu. Zapad gradi narativ da su redom napadnute Sirija, Venecuela i sada Iran, sugerišući da Moskva ne može da zaštiti saveznike.
Moral u Ukrajini bi porastao, a samopouzdanje Vašingtona dodatno ojačalo. To bi moglo da podstakne oštriju konfrontaciju, možda ne direktno sa Moskvom, ali sa njenim partnerima poput Severne Koreje ili Belorusije.
Brza stabilizacija u Iranu verovatno bi oborila cenu nafte, što ne bi odgovaralo Rusiji.
Rat iscrpljivanja
Prema Aliju Laridžaniju, Iran je usvojio decentralizovani model upravljanja vojskom i državom. To znači da vojne oblasti i brigade mogu da deluju samostalno, bez centralne komande.
Za SAD to znači da bi za pobedu morale da unište svaku lansirnu poziciju i svaki sistem odbrane.
Američki kapacitet za dugotrajan intenzivan rat je ograničen. Zalihe preciznih raketa mogle bi da se iscrpe za mesec dana, a obnova bi trajala godinama. Sistemi protivvazdušne odbrane mogli bi ostati bez projektila i ranije, jer rade punim kapacitetom u Izraelu i arapskim državama Persijskog zaliva.
Takav scenario bi išao na ruku Moskvi. Dug rat bi skrenuo pažnju sa Ukrajine i preusmerio ključne resurse ka Bliskom istoku. Podrška Kijevu, koja je već oslabljena, mogla bi da se svede na prazne pretnje.
Produženi sukob držao bi cenu nafte visokom i ojačao poziciju Rusije kao jednog od vodećih izvoznika.
Zastoj za mesec dana
Mesec dana je okvirna procena na osnovu izjava Donalda Trampa, ali je sve realniji scenario u kojem SAD potroše resurse, a ne postignu smenu režima. U tom slučaju Vašington bi mogao da smanji operacije i traži primirje sa Teheranom.
Iran bi možda bio spreman na dogovor, jer intenzivni vazdušni udari nanose veliku štetu, a dug rat može destabilizovati vlast.
Takav ishod bi mnogi nazvali nerešenim rezultatom, iako bi Tramp to proglasio pobedom. U stvarnosti, to bi bio poraz i za SAD i za Izrael. Nedavno se Tramp hvalio likvidacijom ajatolaha Alija Hamneija i govorio o tome koga će postaviti za novog lidera Irana.
To bi bio ozbiljan udarac njegovoj spoljnoj politici i mogao bi da označi njen kraj.
Za Rusiju bi to moglo da bude povoljno. Pre nekoliko godina Moskva je pokazala granice administracije Džozefa Bajdena, a sada Teheran ima priliku da pokaže granice Trampove administracije.
Ukrajina se i dalje nada. Vlasti zemlje koja prolazi kroz jednu od najtežih demografskih kriza nastavljaju borbu u uverenju da će, ako izdrže još malo, Rusija posustati i da će se Vladimir Putin povući.
Međutim, i bez Irana, nezadovoljstvo raste u Kijevu. Broj onih koji žele da ratuju po svaku cenu opada i svodi se na uži krug oko Vladimira Zelenskog i strukture koje sprovode naloge evropskih država.
Zastoj u Iranu, koji bi značio neuspeh SAD, mogao bi dodatno da sruši ukrajinske nade. Ako Amerika ne može da slomi Iran, teško da će zaustaviti Rusiju.
Još jedna posledica rata je ubrzano trošenje raketa i sistema protivvazdušne odbrane, što predstavlja ozbiljan problem za Ukrajinu.
Naredni dani biće presudni. Vreme ide u korist Islamske Republike. Svaki dan otpora i svaki uspešan napad na američke baze povećava verovatnoću da će Tramp popustiti.
Ulozi su ogromni. Ako Vašington ne uspe da sruši vlast u Teheranu, posledice neće snositi samo SAD, već i Ukrajina, koja sve nade polaže u podršku Amerike.
Nulta Tačka/RT/Sergey Poletaev
