Rimski klub: Kako se klimatska histerija koristi za globalno upravljanje

Početkom 1970-ih, SAD i veći deo zapadnog sveta prešli su u stagflacionu ekonomsku krizu. Nikson je 1971. godine potpuno uklonio dolar iz zlatnog standarda uz pomoć Federalnih rezervi (ili možda pod upravom FED-a), što je na kraju eskaliralo inflatorne pritiske.

Posleratni procvat u Evropi se naglo završio, dok su cene robe (i nafte/benzina) u SAD naglo rasle sve do 1981-1982, kada su Federalne rezerve podigle kamatne stope na oko 20% i stvorile namerni recesijski krah.

Zanimljivo je da je MMF stvorio sistem SDR 1969. neposredno pre nego što je zlatni standard ukinut (isti SDR koji je MMF spreman da koristi kao osnovu mehanizma globalne digitalne valute). A, Svetski ekonomski forum je osnovan 1971. godine.

Vremenski period se u filmovima često prikazuje kao srećna era diska, droge, hipika i rokenrola, ali realnost je da su rane 1970-e bile početak kraja za zapad – to je bio trenutak da su ekonomski temelji sabotirani a bogatstvo srednje klase polako ali sigurno kradeno inflacijom.

Usred ove ekonomske „slabosti“, koju je Džimi Karter kasnije nazvao „krizom poverenja“, Ujedinjene nacije i pridružene globalističke grupe okruglih stolova su naporno radile na razvoju šeme da ubede stanovništvo da prihvati globalnu centralizaciju moći. Njihovi ciljevi su bili prilično direktni. Hteli su:

Vladinu kontrolu ljudske populacije.

Moć da ograniče industriju.

Moć kontrole proizvodnje energije i diktiranja izvora energije.

Moć da se kontroliše ili ograniči proizvodnja hrane i poljoprivreda.

Sposobnost mikroupravljanja životima pojedinaca u ime nekog kasnije definisanog „većeg dobra“.

Socijalizovano društvo u kome je napušteno individualno pravo svojine.

Jedan svetski ekonomski sistem kojim bi oni upravljali.

Jedan svetski valutni sistem.

Jedna svetska vlada koja upravlja šačicom odvojenih regiona.

Jedan od najotkrivenijih citata agende dolazi od zamenika državnog sekretara Klintonove administracije Stroba Talbota, koji je izjavio u časopisu Time da:

„U narednom veku, nacije kakve poznajemo biće zastarele; sve države će priznati jedinstvenu, globalnu vlast… Nacionalni suverenitet ipak nije bio tako sjajna ideja”.

Rogov: Putin bi trebalo da pošalje oružje Irskim paravojnim jedinicama da napadnu Bakingemsku palatuhttps://t.co/kWKDWiOadp

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) May 22, 2023

Da bi razumeli kako program funkcioniše, nudim citat člana globalističkog Saveta za spoljne odnose Ričarda Gardnera u članku u časopisu Foreign Affairs iz 1974. pod naslovom „Težak put do svetskog poretka“:

„Ukratko, „kuća svetskog poretka“ moraće da se gradi odozdo prema gore, a ne odozgo nadole. To će izgledati kao velika „bujna konfuzija“, da upotrebimo čuveni opis stvarnosti Vilijama Džejmsa, ali kraj nacionalnog suvereniteta, nagrizajući ga deo po deo, će postići mnogo više od staromodnog frontalnog napada“.

Drugim rečima, globalisti su znali da će inkrementalizam biti jedini način da se postigne jedinstvena svetska struktura moći koja OTVORENO vlada, umesto da se vladavina elitista krije iza tajnih organizacija i marionetskih političara. Oni žele globalnu imperiju u kojoj će postati pomazani „Kraljevi filozofi“ opisani u Platonovoj Republici. Njihov narcisoidni ego ne može a da ne žudi za obožavanjem masa koje potajno mrze.

Ali čak i uz inkrementalizam, oni znaju da će javnost na kraju shvatiti plan i pokušati da se odupre dok se naše slobode narušavaju. Osnivanje imperije je jedna stvar; čuvanje je drugo. Kako su globalisti mogli izaći iz svog autoritarnog ormara, eliminisati individualne slobode i zavladati svetom bez pobune koja će ih na kraju uništi?

Jedini način na koji bi takav plan funkcionisao je da ljudi, seljaci u ovoj imperiji, PRIGRLE svoje ropstvo. Javnost bi morala da se natera da posmatra ropstvo kao stvar svečane dužnosti i opstanka, ne samo za njih same, već i za celu vrstu. Na taj način, ako se neko pobuni, košnica će ga videti kao čudovište. Oni bi ceo kolektiv doveli u opasnost prkoseći strukturi moći.

Tako pobeđuju globalisti. Ne samo za danas, oni pobeđuju zauvek jer više ne bi imao ko da im se suprotstavi.

Dobili smo veliku probu ovog tipa psihološkog ratovanja tokom pandemije, u kojoj nam je svima rečeno da je virus sa malom stopom smrtnosti od infekcije od 0,23% dovoljan da izbriše većinu naših ljudskih prava. Srećom, dovoljno velika grupa ljudi je ustala i uzvratila nalozima i pasošima. Ipak, u igri je mnogo veća agenda koju globalisti planiraju da iskoriste, odnosno takozvana „klimatska kriza“.

Da budemo jasni, NEMA dokaza o klimatskoj krizi uzrokovanoj emisijama ugljenika koje je napravio čovek ili emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Nema vremenskih događaja koji su neuobičajeni u smislu vremenskih ciklusa Zemljine klime kroz istoriju. Ne postoje dokazi koji podržavaju teorije „prelomne tačke“ o temperaturama. I, temperature na Zemlji su porasle za manje od 1°C za 100 godina. Zvanični temperaturni rekord seže samo do 1880-ih, a ovaj uski vremenski okvir je ono što klimatski naučnici koje finansiraju UN i vlada koriste kao referentnu tačku za svoje tvrdnje.

Zašto se ova lažna nauka promoviše objašnjeno je u članku „Strah od plinskih šporeta je prevara koju su stvorili autoritarci klimatskih promena“. Poenta je da UN promovišu histeriju zbog lažnog klimatskog scenarija sudnjeg dana, baš kao što su WEF i SZO promovirali histeriju i strah od ne-pretnje kao što je covid. A, sve je počelo još ranih 1970-ih sa grupom vezanom za UN pod nazivom Rimski klub.

Globalisti planiraju da iskoriste zaštitu životne sredine kao izgovor za centralizaciju najmanje od 1972. godine kada je Rimski klub objavio raspravu pod nazivom „Granice rasta“. Finansirajući ograničenu studiju industrije i resursa u zajedničkom projektu sa MIT-om, činilo se da su nalazi napisani mnogo pre vremena – Kraj planete je bio blizu osim ako nacije i pojedinci ne žrtvuju svoj suverenitet. Kako je to zgodno za globaliste koji finansiraju studiju…

Dvadeset godina kasnije oni će objaviti knjigu pod naslovom „Prva globalna revolucija“. U tom dokumentu posebno raspravljaju o korišćenju globalnog zagrevanja kao sredstva za formiranje nadnacionalne uprave:

„U potrazi za zajedničkim neprijateljem protiv kojeg možemo da se ujedinimo, došli smo do ideje da bi zagađenje, pretnja globalnim zagrevanjem, nestašica vode, glad i slično, odgovarali ovome. U svojoj ukupnosti i svojim interakcijama ovi fenomeni zaista predstavljaju zajedničku pretnju sa kojom se svi zajedno moraju suočiti. Ali označavajući ove opasnosti kao neprijatelja, upadamo u zamku, na koju smo već upozorili čitaoce, a to je da se simptomi pomešaju sa uzrocima. Sve ove opasnosti su uzrokovane ljudskom intervencijom u prirodne procese, a jedino se promenjenim stavovima i ponašanjem mogu prevazići. Pravi neprijatelj je onda samo čovečanstvo”.

Pretvarajući samo postojanje čovečanstva u veliku pretnju, globalisti su nameravali da ujedine javnost oko ideje da se drže pod kontrolom. Odnosno, javnost bi morala da žrtvuje svoje slobode i podvrgne se kontroli u uverenju da je ljudska vrsta previše opasna da bi joj se dozvolila sloboda.

Sledeća specijalna vest australijskog javnog servisa emitovana je 1973. godine, nedugo nakon što je osnovan Rimski klub. Iznenađujuće je otvoreno rečeno o svrhama organizacije:

Šta možemo izvući iz ove emisije i njene poruke? Globalisti najviše od svega žele dva specifična ishoda – žele kraj nacionalnog suvereniteta i kraj privatne svojine kroz društveno podstaknut minimalizam. Potpuno isti ciljevi koje je Rimski klub zacrtao 1970-ih su danas pokretačka politika UN-a i Svetskog ekonomskog foruma. Koncept „ekonomije deljenja” koji Klaus Švab i WEF često sa ponosom promovišu nisu smislili oni, već je to osmislio Rimski klub pre 50 godina.

To je samoispunjavajuće proročanstvo: oni provode pola veka izmišljajući krizu, izazivaju javni teror, a zatim nude upravo ona rešenja koja su želeli da sprovedu pre nekoliko decenija.

Na kraju krajeva, klimatska agenda nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine i sa ekonomijom. Plan je počeo usred veoma stvarne stagflatorne krize, u trenutku kada se stanovništvo srednje klase najviše plašilo za budućnost i kada su cene brzo rasle. Ova kriza nije uzrokovana oskudicom resursa, već je uzrokovana lošim upravljanjem finansijskim sistemom. Nije slučajnost da se kulminacija šeme globalnog zagrevanja dešava danas baš u trenutku kada je pred nama još jedna katastrofa stagflacije.

Rimski klub je sada školjka svoje nekadašnje slave ispunjena glupim hipicima, najverovatnije zato što su UN i drugi globalistički istraživački centri preuzeli ulogu koju je grupa nekada igrala. Međutim, senka prvobitnog Kluba je uvek prisutna i njegova strategija izazivanja klimatskog straha se koristi upravo sada da bi se opravdalo sve veće vladino suzbijanje energetike i poljoprivrede.

Ako ih javnost ne zaustavi, totalitarne ugljenične norme će postati obaveza. Sledeća generacija, koja će živeti u veštačkom siromaštvu, od ranog detinjstva će se učiti da su globalisti „spasili svet“ od katastrofe koja nikada nije postojala. Reći će im da je porobljavanje čovečanstva nešto čime se treba ponositi, dar koji održava vrstu u životu, a svako ko dovodi u pitanje to ropstvo je sebični zlikovac koji želi uništenje planete.

Nulta Tačka/InfoWars