Rotšildi učestvuju u društvenom inženjeringu: Manipulišu civilizacijom kroz ekonomske kazne i nagrade
U julu prošle godine, dok je pompa oko pandemije covida konačno jenjavala, objavljen je članak o jedva primećenom projektu pod nazivom „Savet za inkluzivni kapitalizam“.
Grupa, na čijem je čelu Lin Forester de Rotšild, koja je sada, čini se, javno lice ozloglašene dinastije Rotšild, predstavlja vrhunac decenija različitih globalističkih planova kombinovanih da predstavljaju konačni dokaz zavere „Novog svetskog poretka“.
Sećate se kada su ljudi govorili da je globalno upravljanje od strane elitista paranoična fantazija? Pa, sada je plan otvoreno priznata realnost.
CIC je blisko povezan sa institucijama poput Svetskog ekonomskog foruma, UN-a i MMF-a, ali je prvenstveno pokušaj da se sve ove organizacije bliže povežu sa korporativnim svetom u otvorenom prikazu dosluha. Grupa podstiče širenje onoga što nazivaju „kapitalizmom zainteresovanih strana“ – ideje da međunarodne korporacije imaju odgovornost da učestvuju u društvenom inženjeringu i da se od njih zahteva (u ime većeg dobra) da manipulišu civilizacijom kroz ekonomske kazne i nagrade.
Bili smo svedoci ove agende na delu tokom karantina COVID-a i žurbe da se primenjuju pasoši za vakcinu. Ovi napori ne bi bili mogući bez učešća velikih korporativnih lanaca koji rade ruku pod ruku sa nacionalnim vladama i Svetskom zdravstvenom organizacijom. Srećom, strategija je propala jer su lokalne samouprave i javnost uzvratili.
Takođe smo videli ružnoću kapitalizma stejkholdera u nastojanju za ESG sistemima ocenjivanja među velikim kompanijama. Većina čitalaca je verovatno upoznata sa ESG-om u ovom trenutku; samo imajte na umu da je javnost bila zaboravna na terminologiju do poslednje 2 godine. Globalisti razvijaju ESG pravila od 2005. Šta je ESG? Kao što Klaus Švab iz WEF-a primećuje:
„Najvažnija karakteristika modela stejkholdera danas je da su ulozi našeg sistema sada jasnije globalni. Ekonomije, društva i životna sredina su tešnje međusobno povezani sada nego pre 50 godina. Model koji ovde predstavljamo je stoga fundamentalno globalne prirode, a to su i dve glavne zainteresovane strane.
…Ono što se nekada smatralo eksternim efektima u donošenju nacionalne ekonomske politike i donošenju pojedinačnih korporativnih odluka sada će morati da se ugradi ili internalizuje u operacije svake vlade, kompanije, zajednice i pojedinca. Planeta je stoga centar globalnog ekonomskog sistema i njeno zdravlje treba da bude optimizovano u odlukama koje donose svi drugi akteri.
Američki san se pretvorio u Zombi apokalipsu! Ulica preplavljene narkomanima i beskućnicima (VIDEO)- https://t.co/QPR9v5KAv6
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 14, 2023
ESG je trebalo da bude oruđe koje će globalisti i vlade koristiti da primoraju kompanije na model kapitalizma zainteresovanih strana. To je slično kineskom komunističkom sistemu socijalnih kredita, ali za preduzeća, a ne za pojedince. Što je veći ESG rezultat kompanije, to bi imali više pristupnog kreditiranja i državnog finansiranja (lak novac). Počeo je 2005. godine i fokusirao se na kontrolu klime (uticaj na korporacije da prihvate kredite za ugljenik i oporezivanje). Ali, do 2016. to je postalo nešto drugo; ESG je široko prihvaćena i počela je da uključuje teoriju kritičke rase, feminizam, trans ideologiju, različite elemente marksizma, itd.
Ovo je bio savremeni ESG kojeg smo svi danas svesni. Cilj je bio da se podstaknu korporacije da bombarduju javnost takvim porukama 24/7. Svaki film, svaka TV emisija, svaka knjiga, svaki strip, svaki dečji crtani film, svaka reklama, svaki proizvod, svaka velika društvena mreža, svaki priručnik za zaposlene, svaka društvena interakcija bili bi uprljani otrovom propagande koja se nameće. Ne bi mogli nigde da se sakrijemo, nigde da pobegnemo od poruka. I funkcionisalo je, neko vreme…
Izlaganje ESG-a je možda jedan od najvećih trijumfa alternativnih medija. Bio je to dokaz da „vokifikacija“ ekonomije i društva nije rezultat nekog pokreta aktivista na bazi građana ili prirodne evolucije civilizacije. Ne, sve se je to bila nameštena agenda, astroturf pokret koji su na postojanje naterale korporacije i globalisti koji koriste ESG kao alat.
Sa dozom razočaranja Lin Forester de Rotšild je nedavno priznala poraz ESG-a na samitu B20 u Indiji. Međutim, Rotšild takođe sugeriše da će cilj biti zamena termina „ESG“ sa nečim drugim sa čim javnost nije toliko upoznata. Drugim rečima, globalisti su bili primorani da napuste ESG, ali će nastaviti da traže druge metode da uhvate kompanije u krajnje levičarsku košnicu.
Za globaliste je tipično da rebrendiraju svoje projekte kad god se razotkriju kao način da odvrate javnost od istine. Međutim, mislim da ova taktika više neće funkcionisati. Istraživači su vezani za ESG dinamiku i promena imena neće pomoći ustanovi da izbegne ispitivanje.
Zanimljivo je da je primetan dramatičan pomak globalista ka defanzivnom stavu, a ne ofanzivnom držanju koji su imali pre nekoliko godina. Mogu samo da zaključim da im je nešto pošlo naopako tokom kovida. Bili su drski sa svojom retorikom 2020. godine, u suštini priznajući svoje namere da nametnu globalni autoritarni sistem. Sada su stidljivi i mnogo oprezniji u stvarima koje govore.
U tom cilju, većina iskrene diskusije o globalizmu više se ne nalazi u izjavama WEF-a ili foruma u Davosu. Ljudi poput Klausa Švaba blede u pozadini. O pravoj agendi se sada raspravlja na nejasnijim događajima o klimatskim promenama, kao što su B20 u Indiji ili Samit za novi globalni finansijski pakt u Parizu. Ovo su događaji u kojima se globalisti osećaju slobodnije da govore o tome šta ZAISTA žele.
Jedan zanimljiv komentar Rotšildove na B20 bila je njena tvrdnja da je Bajdenov „Zakon o smanjenju inflacije“ jedan od najboljih modela za podsticajnu kontrolu klime. Ovo potvrđuje ono što smo već sumnjali: Zakon o smanjenju inflacije nije imao nikakve veze sa inflacijom. Umesto toga, to je bio način da se sredstva poreskih obveznika preusmere u vladine subvencije za oporezivanje ugljenika i zelenu tehnologiju. To znači da Rotšild i CIC žele da diktiraju globalno poslovanje i primoraju kompanije da usvoje politike slične ESG koristeći bilione dolara u klimatskim fondovima (7,5 biliona dolara godišnje, da budemo tačni).
Gledajte na to ovako: Svaka kompanija koja „volontira“ da koristi manje efikasnu zelenu tehnologiju i da promoviše klimatsku ideologiju dobija pristup vladinim subvencijama – biće nagrađena. Svaka kompanija koja odbije da se složi sa planom će se na kraju suočiti sa velikim oporezivanjem dok pokušava da se takmiči sa svojim subvencionisanim kolegama – oni su primorani da napuste posao. Ovo su, u suštini, rane faze globalnog komunističkog/kolektivističkog ekonomskog režima.
I tu dolazimo do suštine pitanja.
Ne postoji „inkluzivni kapitalizam“. Ne postoji „kapitalizam zainteresovanih strana“. Ne postoji „ESG“.
Klimatske promene kao egzistencijalna pretnja su farsa, kao što covid nikada nije bio legitimna pretnja za ogromnu većinu ljudi. Sva ova pitanja predstavljaju odvraćanje pažnje, način da se odvrati stanovništvo od osnovne namere – da se stvori totalna finansijska centralizacija u rukama nekoliko odabranih elita.
Ne radi se o životnoj sredini. Ne radi se o javnom zdravlju. RADI SE o ekonomiji.
Krajnja igra za njih je da ubede javnost da prihvati ekonomski mikromenadžment.
Jednom kada je privreda zatvorena u ideološki zatvor gde su preduzeća primorana da signaliziraju narativ, kada nekolicina birokrata koji rade sa korporacijama uskrati pristup privatnoj trgovini, establišment tada ima sredstva da diktira sve druge aspekte društva.
Naše ponašanje, naša uverenja, naši principi, naš moral; sve je u pitanju.
Jer ako oligarhija ima moć da odredi da li vi i vaša porodica jedete ili gladujete, onda imaju moć da vas nateraju da radite sve što žele.
