SAUDIJSKA ARABIJA I IRAN U PREGOVORIMA OKO PREUZIMANJA KONAČNE MOĆI NA BLISKOM ISTOKU!
U Maju 2017., kada je saudijskom prestolonasledniku Mohammad bin Salmanu (MBS) bilo postavljeno pitanje o izgledima direktnih razgovora s Iranom, odbacio je svaku mogućnost takvog nečega. Tada je MBS bio politički jak, bio je puno prihvatljiviji na Zapadu, posebno u SAD-u i mogao je, barem prema sopstvenoj računici, dobiti svoj kolač i pojesti ga ne osvrćući se previše prema Iranu. Kao takav, tada je MBS bio više nego spreman suprotstaviti se Iranu na sve moguće načine. “Mi smo primarna meta iranskog režima”, rekao je MBS u televizijskom intervjuu 2017. godine, tvrdeći da je iranska revolucionarna ideologija onemogućila pregovaranje sa svojim čelnicima. “Nećemo čekati da bitka bude u Saudijskoj Arabiji. Umesto toga, radićemo na tome da se bitka za Iran održava u Iranu.”
2021. MBS je puno pedatniji i ”pragmatičniji” nego što je to bio slučaj pre nekoliko godina. Ne samo da je voljan razgovarati sa Iranom, već ga smatra i vitalnim za stabilnost u okruženju. “Mi imamo saudijske interese u Iranu, a oni iranske u Saudijskoj Arabiji, koji bi trebalo da podstaknu prosperitet i rast u okruženju i celom svetu”, rekao je u intervjuu emitovanom prošle nedelje na saudijskoj državnoj televiziji. Kako objasniti ovu promenu?
Dogodile su se neke temeljne promene. CIA je MBS uplela u ubistvo Jamala Khashoggija; MBS-ovi glavni saveznici u SAD-u, Trump i Jared Kushner, nisu uspeli da osiguraju drugi mandat, a administracija Bidena, koja je prvi put pokušala – i nije uspela – da iskoristi Trumpovu “maksimalnu strategiju” za prisiljavanje Irana na novi nuklearni sporazum, započela je pregovore s Iranom o oživljavanju JCPOA-e, kako bi se osiguralo učestvovanje SAD-a i potpuno poštovanje obe strane. Povrh toga je činjenica da je administracija Bidena više usmerena na Kinu i Rusiju u Aziji i Tihom okeanu nego na Bliski istok, područje koje SAD pokušava da odvoji s ciljem premeštanja svojih resursa u ”stvarnu bitku”.
Bliski istok, uključujući Saudijsku Arabiju, stoga gubi svoj tradicionalni sigurnosni kišobran koji bi ga prethodno štitio od spoljnih pretnji, posebno od Irana; dakle, logika razgovora.
Iako se Izrael nastavlja da se suprotstavlja iranskim takozvanim “nuklearnim ambicijama”, a Saudijci bi mogli biti tajni nalogodavci izraelskih cyber napada na iranska nuklearna postrojenja, Saudijci takođe znaju da takvi napadi, pa čak i ubistvo vrhunskog iranskog naučnika, nisu bili u stanju da prisile Iran na pokornost, a kamoli da spreče administraciju Bidena na ponovno početak pregovora s Iranom o ponovnom uvođenju JCPOA. To je uz činjenicu da su pokušaji prisiljavanja Irana na povlačenje iz Sirije, što podržava i Izrael, uglavnom propalo. Iran, čak i sa svojim oskudnim ekonomskim resursima i dalje ostaje snažan, i vrlo je verovatno da će se njegova ekonomska sreća menjati s dolaskom kineskih investicija, koje se procjenjuju na oko 500 milijardi USD.
Čak i na Bliskom istoku, Saudijska Arabija nema mnogo saveznika koji su spremni da prihvate Kraljevinu kao kolovođu protiv Irana. Dok su UAE provodili svoju uglavnom ”nezavisnu” politiku i uspeli u učvršćivanju svojih odnosa s Izraelom, a verovatno će dobiti i F-35 avione, UAE su se povukle iz Jemena, ostavivši Saudijsku zemlju na čelu ”Arapske koalicije” u raspadu. Islamska vojna koalicija za borbu protiv terorizma pod vođstvom Saudijske Arabije, takozvani “arapski NATO”, koji se sastoji od oko 40 država, nigde se ne može smatrati učinkovitom saudijskom bazom moći u muslimanskom svetu. I administracija Bidena značajno je smanjila američku potporu Saudijskom ratu u Jemenu.
Promena Bliskog istoka, prema tome, ima malo ili nimalo prostora za saudijskog hegemona, što Saudijsku Arabiju tera na praćenje politike koju je ranije bilo teško zamisliti u Rijadu. Saudijci, obeshrabreni sve manjom podrškom svojih saveznika, sada smatraju korisnijim saradnju s Iranom kako bi se okončao rat u Jemenu, koji ne samo da je uzeo veliki danak na saudijske finansije, koje su ih koštale više od 100 milijardi američkih dolara, već su Huti supeli da donesu rat i na saudijsku teritoriju. Ne samo da su vođe Hutija uspeli izvesti brojne napade balističkih projektila i bespilotnih letelica na samu Saudijsku Arabiju, već su i vazdušni udari Saudijske Arabije i masovne bombaške kampanje postali međunarodno priznati primer ne-diskriminirajućeg i neučinkovitog bombardovanja.
Stoga, nakon što nisu uspeli da pokore Iran dugotrajnom i direktnom saradnjom sa SAD-om i Izraelom, i nakon što nisu uspeli da pobede Hute podržane od Irana u Jemenu, Saudijci, uz podršku SAD-a koja više nije dostupna, nemaju mnogo drugih mogućnosti osim da slede alternativnu strategiju u odnosu na svog ideološkog suparnika.
Pokušaji Saudijske Arabije da postigne određeni nivo zbližavanja s Iranom nije, dakle, samo rezultat promena koje se događaju na Bliskom istoku zbog progresivnog razdruživanja SAD-a; oni su više rezultat lične Saudijske političke, ekonomske i vojne iscrpljenosti koju je rat izazvao.
Saudijci, jednostavnim rečima, ne mogu više da se drže svoje verzije “maksimalnog pritiska” na Iran. Logično su skloniji “maksimalnim razgovorima,” kako bi razrešili ono što je postalo naporan rat i otezanje u Jemenu. Saudijci su naučili lekciju za koju je SAD-u bilo potrebno 20 godina da bi je naučile u Avganistanu, tj. ono što možete postići pregovorima ne može se postići vojnim sredstvima, posebno kada protivnička strana nije samo džihadska milicija, nego organski oružani pokret s korenima u samoj zemlji.
NultaTačka (Logično.com)
