Šef nemačke špijunske agencije Tomas Haldenvang napisao je članak za nemačke novine i pružio uvid u način na koji razume slobodu izražavanja, i što je još važnije, njene granice.
Haldenvang, koji je na čelu Savezne kancelarije za zaštitu ustava (BfV), branio je u članku koji je objavio Frankfurter Allgemeine Zeitung svoju politiku čuvanja građana, koja uključuje stvari poput „obrasci mišljenja i govora“.
U isto vreme, Haldenvang nije isključio da bi pravni izrazi mišljenja mogli biti ciljani u ovom pokušaju nadzora stanovništva, i pokušao je da pruži opravdanje za takav stav.
U međuvremenu, kritičari ovo vide kao politiku osmišljenu da unapredi ograničenja govora i ekonomskih sloboda, prvenstveno usmerenu na političke protivnike. U stvari, nedavne ankete pokazuju da većina građana takođe veruje da je BfV postao političko oruđe, a za ovo mišljenje se kaže da je snažno prisutno među strankama (osim, što nije iznenađujuće, Zelenih).
Čini se da je upravo to razlog zašto se Haldenvang osećao primoranim da objavi svoje misli u novinama, primećujući povećanu učestalost „naslova i članaka“ koji dovode u pitanje i kritikuju aktivnosti BfV-a, a neki sugerišu da agencija kontroliše mišljenje, jezik, pa čak i „raspoloženje“ – i pretvara se u, u suštini, „telohranitelja“ nemačke vlade.
San Francisko najavljuje plan za raspršivanje hemijskih tragova kako bi se zaustavilo „globalno ključanje“ https://t.co/Zfs0COei3i
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) April 8, 2024
Haldenvang dalje tvrdi da u njegovoj zemlji preovladava „sloboda mišljenja“ i podseća svoje čitaoce (manje, čini se, samog sebe) da je ta sloboda ono što odvaja demokratiju od autokratije.
Ali, čini se da šef BfV takođe pravi razliku između „slobode mišljenja“ i slobode stvarnog izražavanja tog mišljenja. I dok se u Nemačkoj mogu imati „uvredljiva, apsurdna i radikalna mišljenja“ – sloboda izražavanja „ima svoje granice“, piše on.
„Međutim, čak i u granicama krivičnog prava, izražavanje mišljenja, uprkos svojoj zakonitosti, može postati relevantno za ustavnu zaštitu“, nastavlja se u tekstu.
Ovo se može protumačiti kao još jedan primer da vlasti u deklarativno demokratskoj zemlji pokušavaju da pronađu način da ograniče govor koji im se ne sviđa, bez obzira na to što je formalno legalan – a istovremeno ne žele da donesu zakon kojim bi ga zabranili, bilo zbog toga što postoji nedostatak političkog konsenzusa ili strah od političke reakcije.
Što se tiče govora i mišljenja od čega Ustav možda treba da zaštiti, „definicija“ je dovoljno široka da stane u mnogo stvari.
To uključuje „dozvoljenu kritiku i eskalaciju demokratskog protesta i pretvaranje u agresivnu, sistematsku delegitimizaciju ponašanja države“ – a to može, ali ne mora uključivati „pozive na nasilje“. Postoji i povreda „ljudskog dostojanstva pripadnika određenih društvenih grupa ili političkih aktera“.
