Šest mogućih scenarija za Siriju, da li će doživeti sudbinu Libije?
Situacija u Siriji je kao haos u Libiji, ali ima mnogo više aktera (lokalnih i spoljnih) koji deluju, pa je teško predvideti šta će se desiti…
Naivno je pretpostaviti da će sadašnji režim u Siriji ostati tu – takav kakav je – i dalje…
Sirija je sada u stanju teške tranzicije i političko-vojna situacija će ostati takva sve dok se ne reše sukobi između različitih naoružanih i građanskih grupa.
Videli smo u doba arapskih ustanaka da kolaps režima ne proizvodi nužno stabilnu ili demokratsku vladu. U Tunisu je demokratska tranzicija zaključena kada je aktuelni predsednik odlučio da isključi islamiste sa vlasti i da vlada kao despot.
U Egiptu su režimi UAE i Saudijske Arabije pomogli da se uspostavi vojna vlada na čelu sa generalom Abdelom Fatahom al-Sisijem kako bi se okončala izabrana vladavina muslimanskog bratstva. Sukobi u ovim zemljama nisu samo rezultat unutrašnjeg razvoja, već često odražavaju regionalne sukobe, zavere i nadmetanje.
Turska i Katar podržavaju vladavinu Muslimanske braće, dok Saudijska Arabija i UAE podržavaju njihovo zbacivanje i isključenje iz vlade. Ovo će biti centralno u razumevanju onoga što sledi u Siriji.
Izrael i SAD su blizu saudijsko-UAE kampova, ali su takođe blizu Katara; a čini se da Muslimanska braća dobro sarađuju sa SAD i čak izbegavaju da guraju radikalnu liniju protiv Izraela.
Egipatski predsednik Mohamed Morsi nije pokušao da poništi mirovni sporazum sa Izraelom i čak je dozvolio nastavak vojno-obaveštajne koordinacije sa Izraelom.
Štaviše, nakon sastanka u Vašingtonskom institutu za bliskoistočnu politiku (WINEP) u Vašingtonu, Rašid Ganuši, vođa islamista Tunisa, postupio je u skladu sa željama SAD i zamrznuo nastojanje tuniskog parlamenta da kriminalizuje normalizaciju sa Izraelom.
Sirija je složenija politička i vojna situacija iz više razloga.
SAD održavaju okupaciju značajne teritorije u Siriji. Kad god SAD drže trupe u zemlji koja deluje van kontrole lokalne vlade, ta zemlja (ili bar njen deo) je pod američkom okupacijom.
U Iraku, SAD drže nekoliko hiljada vojnika, ali nastavljaju da imaju ogroman uticaj na vladu i odbijaju parlamentarne pozive za povlačenje tih trupa.
Robert F. Kenedi kaže da Fauči mora da odgovara zbog ‘ubijanja hiljada dece’ https://t.co/x5bpTYxISX
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) December 30, 2024
Poslednjih nedelja saznali smo da je veličina američkih vojnih snaga u Siriji dvostruko veća od onoga što je javnosti rečeno, a prisustvo čak i malog vojnog kontingenta zahteva značajnu vojnu podršku u regionu.
SAD se ne bore samo protiv ISIS-a (dok SAD ne daju raspored ili mapu puta za svoju beskrajnu borbu protiv ISIS-a) već takođe pružaju podršku milicijama koje su pod njihovom kontrolom u Siriji.
SAD propovedaju državni monopol na upotrebu sile na Bliskom istoku, osim kada američke surogat milicije deluju u nekoj zemlji.
Turske i izraelske uloge
Turska ima snažno vojno prisustvo u Siriji i — kao i SAD — može lako da utiče na razvoj događaja na terenu, što olakšava ili otežava stvari bilo kojoj vladi koja se može pojaviti u Siriji. Turska vojna i obaveštajna intervencija bila je ključna za svrgavanje Bašara Al Asada.
Izrael je proširio svoju okupaciju sirijske teritorije i sprovodi stotine bombardovanja unutar zemlje nakon pada režima. Kao i drugi akteri, Izrael želi da oblikuje orijentaciju i politiku buduće vlade i nastoji da spreči nastanak radikalnog ili demokratskog režima.
Regionalni sukob još nije odlučno rešen.
Do sada je tursko-katarsko-izraelska-američka Osovina postigla velike uspehe u Siriji (zahvaljujući njihovoj podršci ili popustljivosti bivše milicije Al-Kaide koja sada vodi zemlju), ali Rusija i Iran i dalje mogu pokušati da se osvete ili poboljšaju svoj status regionalne sile.
Rusija je izgubila veliko strateško vojno prisustvo unutar zemlje, dok je Iran izgubio direktnu vezu sa Hezbolahom, koji su prolazili kroz Siriju.
Više nego u slučajevima Tunisa i Egipta, u Siriji deluje mnogo milicija i sve imaju spoljne sponzore. U formiranje nove vlade u Siriji biće uključena spoljna ovlašćenja.
Situacija u Siriji je kao haos u Libiji, ali tamo deluje mnogo više aktera (lokalnih i spoljnih).
Šest scenarija
Iako nije jasno kako će lokalni i regionalni sukobi uticati na pojavu nove i potencijalno stabilne vlade u Siriji, moguće je razmotriti ove scenarije.
1. Libijski model
Sirija bi mogla da sledi primer Libije. Poput Libije, regionalni sukobi između onih koji podržavaju islamiste i onih koji ih se gnušaju mogu se potrajati još mnogo godina.
Obamina administracija je sa velikim uzbuđenjem obećala novu demokratiju u Libiji i kraj tiranske vladavine nakon NATO agresije 2011. godine.
U Siriji, različite islamističke milicije imaju istoriju krvoprolića koje se možda neće završiti samo zato što je Hajat Tahrir Šam (HTS) preuzeo kontrolu nad centralnom vladom — barem formalno.
Veličina milicije nove vlade nije velika i može se suočiti sa vojnim izazovima sa različitih frontova. Ako bi Sirija sledila scenario Libije, to bi značilo da će se uključiti Rusija, Turska, Katar, UAE i SAD. To bi takođe dovelo do Izraela, koji gaji veliko interesovanje za uspostavljanje klijentskog režima u Damasku.
Masovno izraelsko bombardovanje Sirije od Asadovog pada imalo je za cilj rušenje sirijske vojne infrastrukture i zastrašivanje nove vlade. HTS je brzo signalizirao da nema nikakvu agendu protiv Izraela i da se ne brinu – čak ni verbalno – u cilju oslobađanja sirijske teritorije od izraelske okupacije.
Potencijal za dezintegraciju i fragmentaciju je posebno visok jer je Sirija daleko manje homogena (etnički i verski) od Libije. Obuka nove vlade protiv alavita izazvala je gnev i pozive na samoodbranu u alavitskom regionu.
2. Vojni udar
Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija mogu vrlo dobro da organizuju vojni udar da bi postavili klijenta vojnog despota, poput Sisija u Egiptu.
Ujedinjeni Arapski Emirati su igrali ključnu ulogu u egipatskom puču 2013. i njihovi mediji su bili sami u izražavanju zabrinutosti u vezi sa novim režimom u Damasku. Na kraju krajeva, vladar UAE je bio u bliskom kontaktu sa Asadom do samog kraja i odvraćao ga je od Irana i „osovine otpora“.
U stvari, otkako je počelo Asadovo približavanje UAE, on je ograničavao kretanje i aktivnosti iranskih i vojnih oficira Hezbolaha. Ovaj scenario puča bi funkcionisao na uspostavljanju regionalnog saveza republikanskih despotskih režima vezanih za Saudijce i Emirate.
Od te dve zemlje, UAE su do sada bili uspešniji u nametanju svoje političke i vojne volje u Somaliji, Jemenu (jug), Libiji, Sudanu (sa RSF) i Egiptu.
Instalirani vojni režim bi se lako mogao integrisati u Abrahamov sporazum kada Saudijci postignu sporazum sa Izraelom o mirovnom sporazumu. Problem sa ovim scenarijem je što su UAE glavni protivnik Muslimanske braće u regionu koji ima uticaj u Siriji.
To bi značilo nametanje grube sile protiv njih baš kao u Egiptu, koji je bio baza Bratstva pre i posle pada Hosnija Mubaraka.
3. Demokratija
Nova vlada bi poslušala poziv mnogih Sirijaca i započela prelazni period u kojem se održavaju slobodni izbori i pravi nacrt novog ustava. To bi dovelo do formiranja demokratske vlade, nečega što Sirija nije iskusila od 1950-ih, kada je demokratski poredak bio veoma manjkav i podložan spoljnoj intervenciji i manipulaciji.
Ovaj demokratski scenario bi uzbunio i Izrael i SAD koji su veoma svesni da ljudi – prepušteni sami sebi – ne bi nužno služili zapadnim i izraelskim interesima. Despotska vlast je uvek poželjnija što se tiče Zapada i Izraela. SAD još nisu ukinule svoje okrutne sankcije sirijskom narodu (iako su ukinule nagradu od 10 miliona dolara za glavu lidera HTS-a) jer Vašington može to da iskoristi da uceni bilo koju buduću sirijsku vladu.
4. HTS diktatorsko pravilo
HTS bi monopolizovao političku moć i vladao sam ne obazirući se na zahteve za širom zastupljenošću. Takav scenario bi alarmirao verske manjine i žene s obzirom na ideološko poreklo novih vladara. SAD i Izrael bi mogli da favorizuju ovaj scenario ako je alternativa nekontrolisana demokratija u blizini Palestine.
5. Sirija se raspada
Sirija bi mogla da izgubi svoj teritorijalni integritet i da postane deo polunezavisnih, sektaških enklava u kojima bi Druzi upravljali sopstvenom provincijom, a Alaviti i Kurdi bi radili isto. Ovaj scenario bi bio previše alarmantan za Tursku, koja je spremna da upotrebi vojnu silu da slomi nezavisnu kurdsku državu unutar Sirije.
Zapad i Izrael bi favorizovali takav ishod; na kraju krajeva, Džo Bajden i Entoni Blinken su se zalagali za podelu Iraka na tri enklave nakon američke invazije 2003. Ako dođe do ovog scenarija, Severni Liban (Tripoli i Akar) bi mogao da zatraži da se pridruži sunitskoj enklavi.
6. Povratak starog režima
Najmanje verovatan scenario podrazumeva restauraciju starog režima uz pomoć Irana i Hezbolaha. Članovi „osovine otpora“ su besni na Asada što je tako brzo napustio vlast; takođe su ogorčeni zbog otkrića njegove tesne saradnje sa UAE u cilju udaljavanja Sirije od Irana.
Iran i Hezbolah su oslabljeni i neće rizikovati svoje snage da brane svrgnuti režim ako Asad pokaže da želi da se vrati. Njihova intervencija u Siriji u njegovo ime izazvala bi napad Izraela na njih.
Najteže je predvideti političku budućnost Sirije. Nikada nije bilo lako upravljati zemljom, a iskustvo sa decenijama života pod Asadovim režimom ogorčilo je mnoge Sirijce.
Ali ideologija koju donose novi vladari Sirije previše je strana društvu koje je raznoliko i ima istoriju sekularističkih tendencija. Postoji mnogo onih koji traže vlast u zemlji, i mnoštvo spoljnih sila koje žele deo Sirije (figurativno ili bukvalno).
Šta god da se desi, sledeća faza neće biti mirna.
