Rat SAD i Irana je zvanično završen. Nakon meseci pregovora i razmena stavova, potpisan je konačni Memorandum o razumevanju (MOU) između predsednika SAD Donalda Trampa i njegovog iranskog kolege Masuda Pezeškijana, borbe su prestale, a isporuke i pomorski saobraćaj bi trebalo da budu obnovljeni kroz iranske luke i Ormuski moreuz.
Upravo taj deo zaslužuje posebnu pažnju, jer se čitav američki pregovarački napor svodio na obezbeđivanje slobodnog protoka nafte kroz ovu stratešku tačku. Kao što je Džejms Kervejl čuveno rekao tokom kampanje Bila Klintona 1992. godine: „To je ekonomija, glupane.“
Detalji spoljne politike mogu da pokreću elite na vlasti, ali da bi ostali na vlasti, potrebna im je podrška birača, a za to moraju da se bave ekonomskim pitanjima. Ekonomija je ključ.
Ova vojna avantura pod snažnim izraelskim uticajem završila se strateškim porazom Sjedinjenih Država. Ironija je u tome što je glavna pregovaračka tačka SAD, otvaranje Ormuskog moreuza, postojala samo zbog ovog rata. Pre nego što su SAD i Izrael započeli zajedničku akciju u februaru ove godine, moreuz je bio otvoren za sve brodove i nije bilo tranzitnih taksi.
Nuklearno pitanje, koje je bilo u centru pažnje na početku sukoba, praktično je nestalo i zamenjeno je formalnim i minimalnim formulacijama.
Američka blokada se takođe postepeno ukida. MOU predviđa njeno potpuno ukidanje u roku od 30 dana, zajedno sa otvaranjem Ormuskog moreuza. Jer Trampu je potreban protok nafte – odmah.
Jer, ekonomija je ključ.
Ovo je „efekat Ormuskog moreuza“, realnost u kojoj iranska kontrola nad ovom strateškom tačkom daje Teheranu moć kakvu nijedno nuklearno oružje ne može da pruži. Iran je sada u poziciji da ozbiljno utiče na globalnu ekonomiju, a vojska SAD tu ne može mnogo da promeni.
Dok ostatak sveta razmatra posledice američkog (i izraelskog) preteranog širenja moći, ponovno uspostavljanje protoka nafte iz Persijskog zaliva predstavlja se kao diplomatski trijumf SAD, dokaz predsedničkog vođstva i snage.
Sve se to radi kako bi se američka ekonomija, ali i svetska, vratila u „normalu“, kako bi se do jeseni mogli prikazati pozitivni ekonomski rezultati američkoj javnosti, bez postavljanja neprijatnih pitanja – kako se povratak na stanje koje je postojalo pre rata može smatrati pobedom?
Zanemaruju se stvarni ekonomski troškovi rata – iscrpljivanje američkih zaliha preciznog naoružanja i ogromni troškovi njihove zamene, koje će platiti poreski obveznici. Tu su i milijarde dolara uništene infrastrukture širom Bliskog istoka.
I izgubljeni životi – američkih vojnika (relativno mali broj), ali i iranskih civila (hiljade, uključujući 165 dece ubijene u školi u Minabu).
Nema vremena za moral i zdrav razum u američkom javnom prostoru. Ljudi imaju novac da troše – cene goriva su pale i život potrošnje mora da se nastavi. Jer ekonomija je ključ.
Ovaj „efekat Ormuskog moreuza“ predstavlja sistemsko uspavljivanje društva koje više teži iluziji komfora nego odgovornosti i posledicama.
Jer odgovornost podrazumeva i pozivanje na odgovornost, a niko u Americi neće odgovarati za, kako autor tvrdi, strateški poraz u ovom ratu.
Svet će se sada baviti pitanjem mesta SAD u novom svetskom poretku, a svaka ozbiljna vlast bi morala da se suoči sa samokritikom.
Umesto toga, američkoj javnosti biće prodavana priča o pobedi, dok većina građana ne bi mogla ni da pokaže Ormuski moreuz na mapi, a kamoli Minab.
Dok god se sporazum sprovodi, javnost će verovatno zaboraviti cenu koju je platila i fokusirati se na kratkoročno poboljšanje ekonomije, kao navodni simbol uspeha.
„Efekat Ormuskog moreuza“ je, prema autoru, konačni simbol propadanja američkog sna – iluzija blagostanja koja prikriva stvarne posledice.
Jer ekonomija je ključ.
Nulta Tačka/RT
