Sledeća faza rata: Zločin mišljenja

„Nema opasnih misli; samo razmišljanje je opasna aktivnost“ (Hana Arent).

Pripremite se za sledeću fazu vladinog rata protiv zločina mišljenja: sagledavanje mentalnog zdravlja i prisilna zatvaranja.

Pod krinkom javnog zdravlja i bezbednosti, vlada bi mogla da koristi zaštitu mentalnog zdravlja kao izgovor za ciljanje i zatvaranje disidenata, aktivista i svih koji su dovoljno nesrećni da budu stavljeni na vladinu listu nadzora.

Ako ovo ne zaustavimo u korenu, i uskoro, ovo će postati još jedan izgovor kojim vladini zvaničnici mogu po svojoj volji da krše zakon.

Ovako počinje.

U zajednicama širom nacije SAD, policija je ovlašćena da nasilno privodi pojedince za koje veruju da bi mogli biti mentalno bolesni, samo na osnovu sopstvenog rasuđivanja, čak i ako te osobe ne predstavljaju opasnost za druge.

U Njujorku, na primer, mogli biste da se nađete prinudno hospitalizovani zbog sumnje na mentalnu bolest ako imate „čvrsta uverenja koja nisu u skladu sa kulturnim idejama“, pokažete „spremnost da se uključite u smislenu diskusiju“, imate „preterani strah od specifičnih stimulansa“ ili odbijete „preporuke za dobrovoljno lečenje“.

Dok su ovi programi navodno usmereni na sklanjanje beskućnika sa ulice, kada se kombinuju sa napretkom u tehnologijama masovnog nadzora, programima zasnovanim na veštačkoj inteligenciji koji mogu da prate ljude po njihovoj biometriji i ponašanju, podacima senzora mentalnog zdravlja (praćeni podacima sa uređaja koji se mogu nositi i nadgledani od strane vladinih agencija kao što je HARPA), procenama pre pretnji, procenama pred ratom, zakonima o naoružanju, zdravstvenim programima prve pomoći koji imaju za cilj da obuče službenike da identifikuju ko bi mogao predstavljati pretnju po javnu bezbednost, oni bi mogli da signaliziraju prekretnicu u naporima vlade da kazni one koji se bave takozvanim „zločinima mišljenja“.

Kako prenosi AP, federalni zvaničnici već razmatraju kako da dodaju „„podatke o pacijentima koji se mogu identifikovati“, kao što su mentalno zdravlje, upotreba supstanci i informacije o ponašanju iz grupnih domova, skloništa, zatvora, objekata za detoksikaciju i škola“, u svoj komplet alata za nadzor.

Nemojte pogrešiti: ovo su gradivni blokovi za američki gulag ništa manje zlokoban od gulaga Sovjetskog Saveza iz doba hladnog rata.

Reč „gulag“ se odnosi na radni ili koncentracioni logor u kojem su zatvorenici (često politički zatvorenici ili tzv. „državni neprijatelji“, stvarni ili izmišljeni) bili zatvoreni kao kazna za svoje zločine protiv države.

Gulag je, prema istoričarki En Eplbaum, korišćen kao oblik „administrativnog izgnanstva — koji nije zahtevao suđenje niti postupak izricanja kazne — bio je idealna kazna ne samo za uzbunjivače kao takve, već i za političke protivnike režima“.

Totalitarni režimi kao što je Sovjetski Savez takođe su proglašavali disidente mentalno bolesnim i slali političke zatvorenike u zatvore prerušene u psihijatrijske bolnice, gde su mogli biti izolovani od ostatka društva, njihove ideje diskreditovane, i podvrgnuti električnim šokovima, lekovima i raznim medicinskim procedurama kako bi ih fizički i psihički slomili.

Osim što su političke disidente proglasili mentalno nezdravim, vladini zvaničnici u Sovjetskom Savezu iz doba Hladnog rata su takođe koristili administrativni proces za postupanje sa pojedincima za koje se smatralo da imaju loš uticaj na druge ili izazivače nevolja. Autor Džordž Kenan opisuje proces u kome:

Određena osoba ne može biti kriva ni za jedan zločin… ali ako je, po mišljenju lokalnih vlasti, njegovo prisustvo na određenom mestu „štetno za javni red“ ili „nespojivo sa javnim mirom“, on može biti uhapšen bez naloga, može biti držan u zatvoru od dve nedelje do dve godine, a zatim može biti silom prebačen na bilo koje drugo mesto u granicama carstva i tamo biti stavljen pod policijski nadzor od jedne do deset godina.

Zaplene bez naloga, nadzor, pritvor na neodređeno vreme, izolacija, progon… zvuči poznato?

Trebalo bi.

Vekovna praksa kojom despotski režimi eliminišu svoje kritičare ili potencijalne protivnike tako što ih čine da nestanu – ili ih primoravaju na bekstvo – ili ih bukvalno ili figurativno ili virtuelno proteruju od svojih sugrađana – sve se češće dešava u Americi.

Sada, korišćenjem zakona za specijalne situacije, procene pretnji u ponašanju i programa prevencije policije pre zločina, postavlja se osnova koja bi omogućila vladi da upotrebi etiketu mentalne bolesti kao sredstvo za proterivanje onih uzbunjivača, disidenata i boraca za slobodu koji odbijaju da marširaju u skladu sa njenim diktatom.

Tornado uništio fabriku PFIZER-a u Severnoj Karolini (VIDEO)https://t.co/xFYqsI1t6b

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 20, 2023

To što vlada koristi optužbu za mentalnu bolest kao sredstvo za imobilizaciju (i razoružanje) svojih kritičara je dijabolično. Jednim potezom olovke sudije, ovi pojedinci bivaju proglašeni mentalno bolesnima, zaključani protiv svoje volje i lišeni njihovih ustavnih prava.

Ovi razvoji su samo realizacija različitih inicijativa američke vlade iz 2009. godine, uključujući i jednu nazvanu Operacija Vigilant Eagle koja poziva na nadzor vojnih veterana koji se vraćaju iz Iraka i Avganistana, okarakterišući ih kao ekstremiste i potencijalne domaće terorističke pretnje jer mogu biti „nezadovoljni ili trpe psihičke posledice rata“.

Zajedno sa izveštajem „Desničarski ekstremizam: Trenutna ekonomska i politička klima podstiče oživljavanje radikalizacije i regrutacije“ koji je izdalo Ministarstvo za unutrašnju bezbednost (zanimljivo, sovjetski termin), koji široko definiše desničarske ekstremiste kao pojedince i grupe „koji su uglavnom protiv vlade, odbacuju ili odbijaju saveznu vlast u celoj državi“, odnosno svako ko se vidi kao protivnik vlasti.

Dakle, ono što je počelo kao plan pod Bušovom administracijom od tada je postalo operativni priručnik za proterivanje onih koji osporavaju autoritet vlade.

Važna stvar koju treba uzeti u obzir je, međutim, da vlada ne cilja samo pojedince koji izražavaju svoje nezadovoljstvo, već i zatvaranje pojedinaca obučenih u vojnim sukobima koji izražavaju osećanja nezadovoljstva.

Pod maskom lečenja mentalnog zdravlja i uz saučesništvo vladinih psihijatara i službenika za sprovođenje zakona, ovi veterani se sve više prikazuju kao tempirane bombe kojima je potrebna intervencija.

Na primer, Ministarstvo pravde pokrenulo je pilot program sa ciljem da obuči SWAT timove da se nose sa sukobima koji uključuju visoko obučene i često teško naoružane veterane borbe.

Jedna taktika koja se koristi za suočavanje sa takozvanim „osumnjičenima za mentalno obolele koji su takođe obučeni za moderno ratovanje“ je korišćenje zakona o građanskim obavezama, koji se nalaze u svim državama i korišćeni su tokom američke istorije da ne samo ućutkaju, već i uzrokuju nestanak disidenata.

Na primer, zvaničnici NSA pokušali su da okarakterišu bivšeg zaposlenog Rasa Tajsa, koji je bio voljan da svedoči u Kongresu o programu prisluškivanja NSA bez naloga, kao „mentalno neuravnoteženog“ na osnovu dve psihijatrijske procene koje su naredili njegovi pretpostavljeni.

Policajac njujorške policije Adrijan Skulkraft izvršio je raciju u svom domu, a on je vezan lisicama za kolica i odveden u hitni pritvor zbog navodne psihijatrijske epizode. Kasnije je internom istragom otkriveno da su mu se nadređeni osvetili zato što je prijavio nedolično ponašanje policije. Skulkraft je proveo šest dana u mentalnoj ustanovi, a kao dodatna sramota, po izlasku mu je predočen račun od 7.185 dolara.

Marinac Brendon Raub – istinoljubitelj o rušenju Kula Bliznakinja – uhapšen je i zadržan na psihijatrijskom odeljenju prema zakonu Virdžinije o građanskim obavezama na osnovu postova koje je objavio na svojoj Fejsbuk stranici i koji su kritični prema vladi.

Svaka država ima svoj skup građanskih ili nedobrovoljnih zakona o obavezama. Ovi zakoni su proširenja dva pravna principa: Parens patriae (latinski za „roditelj zemlje“), koji dozvoljava vladi da interveniše u ime građana koji ne mogu delovati u svom najboljem interesu, i policijske moći, koja zahteva od države da štiti interese svojih građana.

Fuzija ova dva principa, zajedno sa pomeranjem ka standardu opasnosti, rezultirala je načinom razmišljanja države dadilje sprovedenom uz pomoć militantne snage policijske države.

Problem je, naravno, u tome što je dijagnoza mentalne bolesti, iako legitimna briga za neke Amerikance, vremenom postala pogodno sredstvo pomoću kojeg vlada i njeni korporativni partneri mogu kažnjavati određena „neprihvatljiva“ društvena ponašanja.

U stvari, poslednjih godina bili smo svedoci patologizacije pojedinaca koji se opiru autoritetu jer pate od opozicionog prkosnog poremećaja (ODD), definisanog kao „obrazac neposlušnog, neprijateljskog i prkosnog ponašanja prema autoritetima“. Prema takvoj definiciji, svaki istaknuti aktivista tokom naše istorije – od Mahatme Gandija do Martina Lutera Kinga mlađeg – mogao bi se klasifikovati kao osoba koja pati od ODD mentalnog poremećaja.

Naravno, sve je ovo deo šireg trenda u američkom upravljanju u kome se neslaganje kriminalizuje i patologizuje, a neistomišljenici se cenzurišu, ućutkuju, proglašavaju nepodobnim za društvo, etiketiraju kao opasni ili ekstremisti, ili pretvaraju u izopštenike i prognane.

Zakoni o oružju(koji ovlašćuju vladine zvaničnike da oduzmu oružje od pojedinaca za koje se gleda kao na opasnost za sebe ili druge) savršen su primer ovakvog načina razmišljanja na delu i posledica toga gde bi to moglo odvesti.

Kako The Washington Post izveštava, ovi zakoni o oružju „dozvoljavaju članu porodice, cimeru, službeniku za sprovođenje zakona ili bilo kojoj vrsti medicinskog profesionalca da podnesu peticiju [sudu] u kojoj traže da se dom neke osobe privremeno očisti od vatrenog oružja. Ne zahteva dijagnozu mentalnog zdravlja ili hapšenje“.

Ovim zakonima o oružju, navedena namera je da se razoružaju pojedinci koji predstavljaju potencijalnu pretnju.

Iako se u teoriji čini savršeno razumnim želeti da se razoružaju pojedinci koji su očigledno samoubilački i/ili predstavljaju „neposrednu opasnost“ za sebe ili druge, problem nastaje kada vlast utvrdi ko predstavlja potencijalnu opasnost i to prepusti vladinim agencijama, sudovima i policiji.

Zapamtite, ovo je ista vlada koja naizmenično koristi reči „anti-vladina“, „ekstremistička“ i „teroristička“.

Ovo je ista vlada čiji agenti vrte lepljivu paukovu mrežu procena pretnji, upozorenja za detekciju ponašanja, označenih „reči“ i izveštaja o „sumnjivim“ aktivnostima koristeći automatizovane oči i uši, društvene medije, softver za otkrivanje ponašanja i špijune da identifikuju potencijalne pretnje.

Ovo je ista vlada koja stalno obnavlja Zakon o ovlašćenjima za nacionalnu odbranu (NDAA), koji dozvoljava vojsci da pritvori američke građane bez pristupa prijateljima, porodici ili sudovima ako vlada veruje da oni predstavljaju pretnju.

Ovo je ista vlada koja ima rastuću listu – koju deli sa centrima za fuziju i agencijama za sprovođenje zakona – ideologija, ponašanja, pripadnosti i drugih karakteristika koje mogu nekoga označiti kao sumnjivog i dovesti do toga da bude označen kao potencijalni neprijatelj države.

Na primer, ako verujete u svoja prava i ostvarujete svoja prava po Ustavu (naime, vaše pravo da slobodno govorite, slobodno praktikujete religiju, družite se sa pojedincima koji dele vaše političke stavove, kritikujete vladu, posedujete oružje, zahtevate nalog pre ispitivanja ili pretresa, ili bilo koja druga aktivnost koja se smatra potencijalno anti-vladinom, rasističkom), tada bi vi mogli biti na vrhuncu liste vaše vlade za posmatranje.

Štaviše, kako upozorava uredništvo Njujork tajmsa, možda ste u očima policije antivladin ekstremista (aka domaći terorista) ako se plašite da vlada planira da vam oduzme oružje, ako verujete da je ekonomija pred kolapsom i da će vlada uskoro proglasiti vanredno stanje, ili ako budete držali svoje političke/ideološke stavove.

Da ostavimo to po strani za trenutak.

Sada razmislite o posledicama davanja policiji te vrste ovlašćenja kako bi preventivno neutralisala potencijalnu pretnju i razumećete zašto bi neki mogli sa strepnjom gledati na ove analize mentalnog zdravlja.

Bez obzira koliko političari čine da se ova zadiranja u naša prava okarakterišu kao dobronamerna, u pravim (ili pogrešnim) rukama, dobronamerni planovi se lako mogu realizovati u zlonamerne svrhe.

Čak i najdobronamerniji vladin zakon ili program može biti – i bio je – izopačen, korumpiran i iskorišćen za unapređenje nelegitimnih ciljeva kada se u jednačinu dodaju profit i moć.

Rat protiv terorizma, rat protiv droge, rat protiv ilegalne imigracije, rat protiv COVID-19: svi ovi programi su počeli kao legitimni odgovori na hitne probleme i od tada su postali oružje za kontrolu u rukama vlade. Na primer, iste tehnologije masovnog nadzora koje su navodno bile toliko neophodne za borbu protiv širenja COVID-19 sada se koriste za gušenje suprotnih mišljenja, progon aktivista, uznemiravanje marginalizovanih zajednica i povezivanje zdravstvenih informacija ljudi sa drugim alatima za nadzor i sprovođenje zakona.

Kao što je istaknuto u knjizi Battlefield America: Rat protiv američkog naroda i u njenom izmišljenom dvojniku Dnevnici Erika Blera, mi se brzo krećemo niz tu klizavu stazu ka autoritarnom društvu u kome su jedina mišljenja, ideje i govor oni koje dozvoljavaju vlada i njene korporativne kohorte.

Stojimo na raskrsnici.

Kao što je autor Erih From upozorio: „U ovom trenutku u istoriji, sposobnost sumnje, kritikovanja i neposlušnosti može biti sve što stoji između budućnosti čovečanstva i kraja civilizacije“.

Nulta Tačka/InfoWars