ŠTA POKREĆE UM TEHNOKRATE? (VIDEO)
Ova priča govori o umu tehnokrate i načinu da se shvati..
autor teksta: mercola.com
Nedavno sam imao sjajan razgovor sa Čarlsom Ajzenštajnom. Razgovarali smo o totalitarizmu, maltretiranju i hrabrosti kao protivotrovu maltretiranju. Između ostalog, Čarls je rekao nešto što mi je jako odjeknulo — nešto što verovatno odjekuje mnogima od nas danas. Rekao je da se oseća kao da ga je ceo život pripremio za ovaj trenutak, kao da je pre 2020. godine vežbao — a sada je sve bilo stvarno. Pomislio sam, vau, upravo se tako osećam!
Od početka COVID-a, osećao sam se kao da je ceo moj život koji je prethodio 2020. odjednom bio koristan: moje detinjstvo provedeno u Moskvi, na ruševinama SSSR-a, pokušavajući da razumem generaciju svojih dede i bake koje je totalitarizam slomio, sistem njihovog vremena, snovi o robotima i korporativnim hologramima na nebu koje sam imao kao dete, moj nasilni brak koji me je naučio o ceni samoizdaje, moje istraživanje velike tehnologije i transhumanizma koje sam radio godinama pre COVID-a — sve je to odjednom došlo na svoje mesto i imalo smisla.
Ta iskustva — neka od njih bolna — odjednom su formirala mozaik koji mi je pomogao da relativno jasno razumem sadašnji trenutak. Osećam se primoranim da podelim svoje razumevanje psihološke sile sa kojom imamo posla, jer razumevanje te moćne menadžerske sile može nam pomoći da joj se suprotstavimo inteligencijom i hrabrošću — a to je ono što nam je potrebno.
Ray Kurzweil: Radost! Radost! Ljudi i mašine će konačno biti jedno!
Evo direktno iz konjskih usta, tačnije iz usta Reja Kurcvajla, koji je poster za tehnokratsku viziju i takođe zvanični „otac singularnosti“. Javno, Kurcvajl zastupa uverenje da će se ljudi i mašine neizbežno i nužno spojiti — i to uskoro — i da će fizička integracija sa AI značajno unaprediti ljudsku rasu i slavno promovisati našu evoluciju.
Kurcvajlov drugi prodajni predlog je besmrtnost — kao što je, živećemo zauvek, ili će bar neki od nas. S obzirom na ekstremnu prirodu njegovih javnih izjava, privatni stavovi Kurcvajla se mogu nagađati. Ranije sam mislio da je Kurcvajl uglavnom bio iskren kada je govorio o svojoj viziji budućnosti — ali danas sumnjam da zna da nam prodaje most. Čak i tako, čin prodaje ovog mosta mu se veoma dobro isplati, tako da on nastavlja da povećava svoj marketinški naglasak, kao što je dole:
Put budućnosti: Neslavan pokušaj formalizovanja obožavanja veštačke inteligencije
Još jedan ambiciozni gospodin, Entoni Levandovski, ranije iz Gugla, otišao je čak do pokretanja zvanične crkve veštačke inteligencije, pod nazivom Put budućnosti. Započeo ga je 2015. — a onda ga je 2020. tiho zatvorio, uz dlaku izbegavajući zatvorsku kaznu u vezi sa slučajem ukradene intelektualne svojine za samovozeće automobile i navodeći da su ga premestili Black Lives Matters kao inspiraciju da promeni mišljenje. (stvari ne mogu postati čudnije):
„Prva crkva veštačke inteligencije zatvorila je svoja konceptualna vrata. Entoni Levandovski, bivši Google inženjer koji je izbegao kaznu od 18 meseci zatvora nakon što je dobio predsedničko pomilovanje, zatvorio je crkvu koju je stvorio da razume i prihvati božanstvo zasnovano na veštačkoj inteligenciji.“ Kako kažu, sic transit gloria mundi!
‘Uključi i moli se’
Pre nego što zaronimo u uznemireni um tehnokrate, hajde da poslušamo mudre i otrežnjujuće reči Jozefa Vajzenbauma, poznatog nemačkog informatičara koji je preminuo 2008. i koji je bio zaslužan za pronalazak prvog „AI“ programa po imenu Eliza. Program, kreiran 1960-ih, bio je jednostavan chatbot koji oponaša terapijsku sesiju.
Vajzenbaum ga je stvorio kao naučno istraživanje. Na njegovo veliko iznenađenje, ljudi koji su komunicirali sa Elizom počeli su da reaguju na to na emocionalan način, kao da razgovaraju sa ljudskim bićem. Vajzenbaumu se taj razvoj nije dopao i vrlo je jasno stavio do znanja da je njegov program samo unapred dizajnirani algoritam i da je opasno pripisivati mu osećanja.
Nažalost, mnogi od njegovih savremenika smatrali su koncept „humanizovane“ veštačke inteligencije veoma primamljivim i unosnim, a Vajzenbauma su na kraju gurnule u stranu njegove entuzijastične kolege.
Izjava u nastavku je iz trejlera za sjajan dokumentarni film o njemu pod nazivom „Uključi i moli se“: „Pogubno je što većina mojih kolega veruje da možemo da stvorimo veštačko ljudsko biće. Ova ogromna besmislica povezana je sa obmanama veličine. Možda bih, da sam tada znao ono što znam sada, rekao: „Ne volim da sam u ovoj gomili.“
Čovek kao nesavršena mašina
Za tehnokratu, ljudsko biće je nesavršena mašina, skromna vreća za meso kojom upravlja softver, koji proizvodi mozak. Tehnokratovo shvatanje života zasniva se na veoma primitivnoj, linearnoj viziji; lišen je duhovne misterije.
Um tehnokrate je zaglavljen na mestu gde ne može da pređe mimo mehaničkog principa. Skoro kao da nikada nije razvio organ koji bi osetio ili spoznao duhovnu lepotu, pa se zamera toj lepoti i pokušava da je uništi u svemu, hladnoumnom efikasnošću.
Slično religioznim fanaticima prošlih vekova, koji su se rugali i osuđivali duhovne tradicije drugih kultura, zasnovane na sopstvenim čulnim ograničenjima, tehnokrate se osećaju kao da su shvatili princip ljudskog postojanja, da je pitanje vremena kada će nauka da dešifruje softver života i kreirati ga od nule. Oni misle da je to neizbežno, i čine to našim problemom.
Frederik Tejlor i „Naučni menadžment“
Tehnokrate primenjuju principe naučnog menadžmenta Frederika Tejlora na svaki aspekt ljudskog života, dok na svoje sugrađane gledaju kao na resurs kojim se upravlja sa maksimalnom efikasnošću.
Naučni menadžment je bio metod industrijske optimizacije koji je razvio Tejlor krajem 19. i početkom 20. veka. Suština njegovog metoda bila je ekstremna fragmentacija i kompartmentalizacija proizvodnog procesa.
Zahtevalo je uzimanje složenog procesa, razbijanje na veoma jednostavne zadatke, vremensko određivanje vremena svakog zadatka, maksimalno optimizaciju pomoću štoperice, a zatim dodeljivanje svakog od tih jednostavnih zadataka različitim radnicima, istovremeno insistirajući da radnici treba da koriste samo pre -optimizovane motoričke šeme i rad što je moguće efikasnije. Pod naučnim rukovodstvom nije bilo prostora za radničko stvaralaštvo.
Poznato je da je Tejlorov metod usvojio — i usavršio — Ford koji je unajmio Tejlora da mu pomogne u optimizaciji proizvodnje automobila. Radeći zajedno, uspeli su da smanje vreme proizvodnje i dramatično povećaju profit. Naravno, ono što je izgubljeno u tom procesu bio je kreativni suverenitet radnika koji je efektivno pretvoren u ljudskog robota.
Da bi nadoknadio stres i emocionalnu prazninu i iscrpljenost do kojih je došlo ubrzanjem, i da bi sprečio ono što današnjim jezikom zovemo „izgorevanje radnika“, Ford je ponudio konkurentnu platu svojim radnicima pod uslovom da postanu poslušni robot. Nikakva pobuna nije tolerisana. Vibru ubrzanja je Čarli Čaplin veoma dirljivo prikazao u „Modernim vremenima“:
Traženje potpune kontrole
Sila koja pokreće um tehnokrate je nadmoćna emocionalna potreba za potpunom kontrolom, kombinovana sa nepoverenjem prema drugim ljudima uopšte. Oni naizgled žele da nadoknade svoje emocionalno siromaštvo. (Drugim rečima, nema razloga da se divimo njihovim uspesima jer su njihovi uspesi zasnovani na krađi prava drugih ljudi na slobodnu volju.)
Želja tehnokrata da u potpunosti kontrolišu svoje okruženje je vođena anksioznošću. Oni jednostavno ne mogu da podnesu osećaj neizvesnosti koji dolazi sa dopuštanjem da subjektivni izbori drugih ljudi igraju bilo kakvu ulogu. Oni ne veruju da će drugi učiniti pravu stvar, kao što veoma neurotični roditelj ne veruje u sposobnost svog deteta da bira mudro bez nadzora — ali daleko manje dobronamerno.
Njihova želja za kontrolom je intenzivno neurotična. Oni, da tako kažem, sede na iglama (ruski idiom i igra reči u svetlu današnjice) — i da bi ublažili svoju anksioznost, pribegavaju pokušajima da sprovedu svoje kontrolne ambicije.
Retoričko pitanje: da li Bil Gejts veruje da naša planeta ne može da izdrži rastuću populaciju — i zato mora da se umeša i uradi nešto po tom pitanju kako bi sprečio potpuni kolaps ljudske civilizacije (jer je on čovek za taj posao? )? Da li veruje da je svetac i spasitelj?
Kratak odgovor: Nije me briga da li se Bil Gejts identifikuje kao svetac ili negativac. Bez obzira da li veruje da je uspešan svetac ili uspešan negativac, on nema legitiman posao u mom odnosu sa svetom — i dok mu njegov način razmišljanja i njegovo bogatstvo dozvoljavaju da de facto nametne svoju viziju silom, on ostaje uljez što se mene tiče, a ne želim da se povinujem njegovoj viziji moje budućnosti.
Tehnokrate možda misle da su oni najbolji. Možda misle da je njihova briljantna vizija dobra za svet. Ali bez obzira da li veruju da su dobri ili loši momci, njihova žeđ za potpunom kontrolom je patološki izraz vođen anksioznošću. Ne mogu da podnesu da zavise od tuđe slobodne volje, pa teže da je zgnječe, što egzistencijalno nije ispravno.
Stari problem
Dok su današnje tehnokrate konačno pronašle svog savršenog menadžera u obliku veštačke inteligencije — koju mogu programirati na bilo koji način koji odgovara njihovim interesima, a zatim se pretvarati da je veštačka inteligencija objektivna — njihov slomljen mentalitet je star.
Nismo prva generacija koja se suočava sa ovim izazovom i možemo mnogo da naučimo iz prošlosti. Veliko resetovanje koje su nam donele tehnokrate 21. veka je isti stari pokušaj dominacije, nošenje novih cipela (ili bolje rečeno, novih digitalnih čizama).
Jednu od najboljih analiza osnovne slabosti uradio je Stiven Njukomb, naučnik Sistema dominacije. Stiven je Šoni i Lenape, a njegovi koreni mu omogućavaju da sagleda pitanje iz jedinstvene perspektive koju smatram veoma mudrom i prosvetljujućom.
Između ostalog, Stiven Njukomb razmatra lingvističke razlike između koncepta „slobodnog i nezavisnog postojanja“ zasnovanog na prirodi koji je u velikoj meri preovladavao među ljudima svuda na Zemlji hiljadama, ako ne i milionima godina – uprkos neizbežnim nesavršenostima ljudskog stanja i postojanje ratova — i relativno nova paradigma „dominacije“ koja tvrdi da neko mora da se odrekne svog duhovnog i fizičkog suvereniteta i unutrašnjeg odnosa sa prirodom, da bi bio „čovečan“ ili „civilizovan“, i da se podvrgne mehaničkom princip, Mašina — bilo da je to država, institucionalna religija, korporativni savet ili komitet komunističke partije (poslednji primeri su moji). Stivenovo delo je ključno za razumevanje tehnokratije.
Senzorni problem
Verujem da je pravi razlog načina na koji tehnokratov um funkcioniše način na koji rade pokvarena senzorna kola. Ljudska bića moraju da prođu kroz određena iskustva da bi razvila poniznost i strahopoštovanje — i jedno i drugo se kvalifikuje da im nedostaje tehnokrata — a u njihovom slučaju, to iskustvo se nikada nije dogodilo. Oni su metaforički dvodimenzionalni, bez dubine.
Dakle, ne možemo da ih popravimo, i to nije naš posao — ali svakako pomaže da razumemo njihovo razmišljanje kako bismo se zaštitili od njihovih gluposti koliko god možemo. Lično se molim za njihovo izlečenje kao što se molim za izlečenje svih – ali prihvatam svoja ograničenja u pogledu spasavanja tehnokrata. Verovatno nije moj prioritet!
Kao zanimljiva vizuelna ilustracija ovog psihičkog stanja, evo mladog Stiv Džobsa sa ponosnim sjajem u očima, koji najavljuje čuveno lansiranje Macintosh računara 1984. godine. I njegovu najavu i zapanjujuće čudnu reklamu „1984“ koju prikazuje da promoviše svoj novi proizvod – gde njegov računar spasava svet od sumorne Orvelovske budućnosti – vredi pogledati:
Čovek obožava svoj mozak
Želeo bih da završim priču o tehnokratama alegorijom koju sam napisao 2017. pre nove ere (pre COVID-a):
Gospodin Brain, stvori laž za mene, laž toliko velika i primamljiva da će joj biti nemoguće odoleti.
Svet kakav je stvoren pre mene odjednom postaje dosadan. Želim nešto novo, čak i ako je laž. Mesto gde ne poznajem drugog Boga osim sebe. Mesto gde nema ranjivosti, mesto gde ne moram da dajem ili nikome da budem zahvalan, mesto gde nema neizvesnosti ljubavi, već samo predvidljivosti vlasništva – svega i svakoga od mene.
Želim da zaboravim svet u kome sam deo takozvane ‘celine’, nešto što nisam dizajnirao. Neka nema korena, samo Sveto novotarenje. Neka ne postoji odgovornost, samo Sveta Smetnja.
Neka sve oko mene postane neživo, i neka stalno budem zarobljen u ponovnom proživljavanju svoje veličine, tako da me ništa ne podseća na ono što ću izgubiti. I tako je čovek koji je tražio da sve bude neživo – jer se samo nežive stvari mogu posedovati – izgubio dušu i postao robot.
