Šta su uradili deci tokom pandemije

Deca, kao što svaki roditelj zna, nisu male odrasle osobe. Njihov mozak raste i akutno ga oblikuju okruženje i iskustvo. Društvene veštine i vrednosti se uče od onih oko njih, a timski rad, upravljanje rizikom, lične granice i tolerancija se uče kroz igru sa drugom decom. Njihov imuni sistem utiskuje kontakt sa okolinom u niz odgovora koji će oblikovati zdravlje u kasnijem životu. Njihova tela rastu fizički i postaju vešta u fizičkim veštinama. Oni uče i poverenju i nepoverenju kroz interakciju sa odraslima.

Ovaj brzi fizički i psihički rast čini decu veoma ranjivom na povrede. Povlačenje bliskog kontakta sa odraslim osobama od poverenja i prinudno distanciranje ima velike emocionalne i fizičke posledice, kao i kod drugih živih bića. Nedostatak iskustva ih takođe čini podložnim manipulaciji odraslih koji forsiraju određene stavove ili uverenja – koji se često nazivaju „podvođenje“. Iz ovih razloga, naši preci su postavljali posebne zaštite i norme ponašanja koje su podizale potrebe dece iznad odraslih.

Međutim, zaštita dece nije uključivala njihovo zatvaranje u ćeliju sa tapacirungom – kreatori politike su znali da je to štetno za psihički i fizički razvoj. To je uključivalo omogućavanje deci da istražuju svoju okolinu i društvo, uz istovremeno preduzimanje mera da ih zaštite od manipulacija, uključujući i one koji bi im naškodili direktno ili zbog neznanja ili zanemarivanja.

Čin nametanja rizika deci za dobrobit odraslih smatran je stoga jednim od najgorih zločina. Najkukavnija upotreba „ljudskog štita“.

Član 3. Konvencije UN o pravima deteta stavlja decu u centar javnog odlučivanja:

„U svim akcijama koje se tiču dece… najbolji interesi deteta biće primarna pažnja.”

Kada smo saučesnici u postupcima za koje znamo da su pogrešni, mi prirodno tražimo načine da izbegnemo priznavanje svog udela u tome ili opravdavamo postupke kao „za veće dobro.“ Ali laganje samih sebe nije dobar način da ispravimo grešku. Kao što smo videli u drugim aktima institucionalnog zlostavljanja dece, to omogućava da se zlostavljanje ukoreni i proširi. To unapređuje interese i bezbednost počinilaca u odnosu na žrtve.

Covid kao sredstvo za ciljanje dece

Početkom 2020. godine zabeležena je epidemija virusa u Vuhanu u Kini. Ubrzo je postalo jasno da je ovaj relativno novi koronavirus prevashodno ciljao bolesne i starije osobe, posebno one na nezdravoj zapadnoj ishrani. Incident sa Diamond Princess pokazao je, međutim, da će čak i među starijima velika većina preživeti bolest (Covid-19), a mnogi se čak ni ne razbole.

Kao odgovor, zapadne javne zdravstvene institucije, političari i mediji okrenuli su se protiv dece. Društvo je sprovodilo politike koje nikada ranije nisu viđene; pristup koji obuhvata čitavo društvo za koji se očekivalo da će povećati siromaštvo i nejednakost, posebno usmeren na ljude sa nižim prihodima i ometaju razvoj detinjstva. Uključivao je ograničenja dečje igre, obrazovanja i komunikacije i koristio je psihološku manipulaciju da ih ubedi da su pretnja njihovim roditeljima, nastavnicima i bakama i dekama. Politike poput izolacije i ograničenja putovanja, koje se obično primenjuju na kriminalce, primenjivane su na čitavo stanovništvo.

Novi odgovor javnog zdravlja osmislila je mala, ali uticajna grupa veoma bogatih ljudi, često nazivanih filantropima, i međunarodnih institucija koje su finansirali i kooptirali tokom protekle decenije. Ti isti ljudi bi se uveliko obogatili usled odgovora koji je usledio. Ohrabrene tim istim, ali sada čak i bogatijim ljudima, vlade sada rade na učvršćivanju ovih odgovora kako bi izgradile siromašniji, manje slobodni i više nejednaki svet u kojem će sva deca rasti.

IRAK zabranio medijima da koriste izraz “homoseksualnost” umesto toga moraju da koriste “seksualna devijantnost” https://t.co/gLoavYv5SB

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 9, 2023

Iako se o njima retko raspravlja u javnim prostorima, strategije ciljanja i žrtvovanja dece radi zadovoljstva odraslih nisu nove. Međutim, to je praksa koja obično izaziva gađenje. Sada možemo bolje da razumemo, pošto smo bili deo toga, kako se takve akcije mogu uvući u društvo i postati sastavni deo njegovog karaktera. Ljudima je lako osuditi prošlost, dok opravdavaju sadašnjost; traže reparacije za prošlo ropstvo dok se zalažu za jeftinije baterije proizvedene u trenutnom ropstvu dece, ili osuđuju institucionalizovano zlostavljanje dece u prošlosti dok to odobravaju kada se to dešava unutar njihovih institucija. Ditrih Bonhofer nije tražio od nas da gledamo u prošlost, već u sadašnjost. Najzrelije društvo je ono koje može da se suoči sa samim sobom, mirno i otvorenih očiju.

Napuštanje dokaza

Respiratorni virusi u obliku aerosola, kao što su koronavirusi, šire se u malim česticama u vazduhu na velike udaljenosti i ne prekidaju ih platnene obloge za lice ili hirurške maske. Ovo je odavno utvrđeno i ponovo je potvrdio američki CDC u meta-analizi studija o gripu objavljenoj u maju 2020.

Virus SARS-CoV-2 bio je pomalo neobičan (iako nije jedinstven) u svom ciljanju na ćelijski receptor u sluznici respiratornog trakta, ACE-2 receptore, da uđe i inficira ćelije. Oni su manje izraženi kod dece, što znači da je suštinski manja verovatnoća da će deca biti ozbiljno zaražena ili da prenesu velike količine virusa na druge. Ovo objašnjava rezultate studije u ranoj fazi epidemije Covid-19 koja je pokazala veoma nizak stepen prenosa sa dece na nastavnike u školama, a odrasli koji žive sa decom imaju rizik niži od prosečnog. Objašnjava zašto je Švedska, prateći prethodne preporuke Svetske zdravstvene organizacije (SZO), držala škole otvorene bez štetnih efekata po zdravlje.

Naoružani tim saznanjima, mi smo (kao društvo) zatvarali škole i terali decu da pokrivaju lice, umanjujući im obrazovni potencijal i narušavajući njihov razvoj. Znajući da bi zatvaranje škola nesrazmerno štetilo deci sa niskim primanjima sa lošijim pristupom računaru u kućnom okruženju, obezbedili smo da deca bogatih prošire svoju prednost za sledeću generaciju. U zemljama sa niskim prihodima, ovo zatvaranje škola je funkcionisalo kako se očekivalo, povećavajući dečiji rad i osuđujući do 10 miliona dodatnih devojčica na dečje brakove i silovanje.

Zlostavljanje dece kod kuće

Za mnoge, škola predstavlja jedini stabilan i siguran deo njihovog života, pružajući vitalni pastoralni i savetodavni rad koji identifikuje i podržava decu u krizi. Kada su učenici van škole, najugroženiji su, nastavnici ne mogu uočiti rane znake upozorenja o zlostavljanju ili zanemarivanju, a deca nemaju kome da kažu. Za decu sa posebnim potrebama, osnovni pristup višeagencijskoj podršci često je prestao.

Sport i vannastavne aktivnosti su važne u životu dece. Događaji kao što su školske predstave, školski izleti, horovi i prvi i poslednji dani u školi obeležavaju njihove živote i od vitalnog su značaja za njihov društveni razvoj. Prijateljstva su ključna za njihov emocionalni razvoj, posebno tokom ključnih faza rasta – detinjstva, adolescencije i mladosti – a posebno kada postoje ranjivosti ili posebne potrebe, deci je potreban pristup porodici, prijateljima, uslugama i podršci.

Rezultat ovog zanemarivanja, kao što je istaknuto u nedavnoj studiji UCL-a o ishodima ograničenja britanske vlade za decu u periodu 2020-2022, nije bio ništa drugo do katastrofa:

„Uticaj pandemije će imati štetne posledice po decu i mlade kratkoročno i dugoročno, a mnogi još nisu vidljivi, imaće trajne posledice po njihovu budućnost u smislu profesionalnih životnih putanja, zdravog načina života, mentalnog zdravlja, obrazovne mogućnosti, samopouzdanja i još mnogo toga.”

Kako studija otkriva:

„Decu su zaboravili kreatori politike tokom zaključavanja zbog Covid-a.

Novorođenčad, deca i tinejdžeri trpeli su brojne blokade tokom svojih najformativnijih godina, uprkos tome što su činili mali procenat hospitalizacija i smrti od Covid-a. Studija UCL-a pokazala je da političari nisu smatrali decu i mlade „prioritetnom grupom“ kada su uvedena ograničenja u Engleskoj. Novorođenčad rođena pod ograničenjima Covid-a imaju značajno kašnjenje u razvoju mozga i misli.

Obrazovanje se pruža deci jer koristi njihovom obrazovnom i psihološkom razvoju, pruža bezbedno i zaštitno okruženje i predstavlja način unapređenja ravnopravnosti. Stoga je bilo za očekivati da će kada se škole zatvore doći do gubitaka u razvoju kod veoma male dece, smanjenog stepena obrazovanja u svim starosnim profilima, problema sa mentalnim zdravljem i rastuće plime zlostavljanja.

U Velikoj Britaniji, 840 miliona školskih dana je izgubljeno za 2021, a skoro dva miliona od devet miliona đaka Engleske i dalje ne pohađa redovno školu. Već u novembru 2020. godine, Ofsted, telo koje vrši inspekciju i izveštava o školama u Engleskoj, izvestilo je da većina dece ide unazad u obrazovanju. Regresija je pronađena u komunikacijskim veštinama, fizičkom razvoju i nezavisnosti. Ovi uticaji se primećuju širom Evrope i verovatno će trajati doživotno. Uprkos tome, politika se nastavila.

U Sjedinjenim Državama, zatvaranje škola uticalo je na oko 24,2 miliona američkih školaraca koji odsustvuju iz škole (1,6 milijardi širom sveta), a pogoršanje obrazovanja tamo je posebno jasno. Prema najnovijim procenama Nacionalne procene napretka u obrazovanju (NAEP), školarci zaostaju u učenju za skoro godinu dana. Otprilike trećina učenika nije dostigla najniže merilo čitanja, a matematika je zabeležila najveći pad u istoriji. Kako će siromašniji učenici imati manji pristup internetu i podršku za učenje na daljinu, zatvaranje škola takođe proširuje rasne i etničke nejednakosti.

A kada su se škole ponovo otvorile u Velikoj Britaniji, uveden je štetni i restriktivni set propisa koji se tiču nošenja maski, testiranja, balona, ograničenja na igralištu i statičnog rasporeda. Deca posle osnovne škole su provela ceo dan u istoj prostoriji, maskirana po 9 sati dnevno ako su koristila javni prevoz da dođu do škole. Izolacija i karantin doveli su do stalnih odsustava. Nastavnici obučeni da znaju da je ovaj pristup štetan nastavili su da ga primenjuju.

Nedavni izveštaj Ofsted-a iz proleća 2022. godine istakao je štetne efekte ograničenja na razvoj male dece i trebalo je da bude dovoljan da zazvoni alarm kao što je zabeleženo:

• Kašnjenje u fizičkom razvoju beba
• Generacija beba koje se bore da puze i komuniciraju
• Bebe koje pate od kašnjenja u učenju hodanja
• Kašnjenja u govoru i jeziku (zapaženo da se delimično mogu pripisati nametanju maski za lice).

Ovo poslednje su takođe primetili praktičari kao što je šef odeljenja za govor i jezik u Severnoj Irskoj:

„Sve veći broj male dece doživljava značajne probleme u komunikaciji nakon zatvaranja, a neka ne mogu da razgovaraju ili pokazuju na stvari koje žele i koji ne znaju kako da razgovaraju sa drugom decom.”

Studija irskih istraživača otkrila je da bebe rođene u periodu od marta do maja 2020. godine, kada je Irska bila zaključana, imaju manje šanse da kažu barem jednu konačnu reč, poentiraju ili mahnu zbogom sa 12 meseci. Dalja studija objavljena u časopisu Nature otkrila je da su deca uzrasta od 3 meseca do 3 godine imala skoro dve standardne devijacije niže u proksi merenju razvoja sličnom koeficijentu inteligencije. S obzirom da se 90 posto razvoja mozga odvija u prvih pet godina života, ovo je bilo tragično. Mnoga deca u ovoj starosnoj grupi sada kreću u školu daleko iza, ujedaju i udaraju druge, opterećena velikim grupama i nesposobna da se smeste i uče sa društvenim i obrazovnim veštinama dve godine mlađeg deteta.

Sa stanovišta mentalnog zdravlja, mi smo kao društvo napali mentalno zdravlje dece, prateći politike za koje smo znali da su štetne i čak osmišljene da izazovu strah; direktan oblik zlostavljanja. Deca su bila zatvorena u svojim spavaćim sobama, izolovana od prijatelja, rečeno im je da predstavljaju opasnost za druge i da nepoštovanje može da ubije baku. Nametnut im je plan straha.

U Velikoj Britaniji postoji neverovatnih milion dece koja čekaju podršku mentalnog zdravlja, dok se više od 400.000 dece i mladih mesečno leči od problema mentalnog zdravlja – što je najveći broj zabeležen. Više od trećine mladih reklo je da osećaju da im život izmiče kontroli, a više od 60 odsto mladih od 16 do 25 godina reklo je da se plaši za budućnost svoje generacije, a 80 odsto mladih prijavilo je pogoršanje emocionalnog stanja.

• Već u jesen 2020. godine, britanski Ofsted je identifikovao:
• 42 posto kod samopovređivanja i poremećaja u ishrani
• „Eksplozija“ dece sa onesposobljavajućim tikovima
• rekordan broj dece kojima su propisani antidepresivi

Povećava se samopovređivanje

Pored toga, pet puta više dece i mladih izvršilo je samoubistvo nego što je umrlo od COVID-19 tokom prve godine pandemije u Velikoj Britaniji. U SAD, CDC je izvestio da su posete odeljenju za hitne slučajeve bile 50,6 odsto veće među devojčicama od 12 do 17 godina zbog pokušaja samoubistva, nisu opasnost za druge.

Zlostavljanje dece nadaleko

Brojevi nisu ljudi, pa kada govorimo o mrtvoj ili povređenoj deci u velikom broju, može biti teško razumeti pravi uticaj. Ovo nam omogućava da zataškamo uticaj. Međutim, UNICEF nam kaže da je samo u Južnoj Aziji skoro četvrt miliona dece ubijeno u izolaciji 2020. To je 228.000, svaki sa majkom i ocem, verovatno braćom ili sestrama.

Većina dodatnih smrtnih slučajeva dece zbog izolacije će biti posebno neprijatna, jer su pothranjenost i infekcije teški načini umiranja. Ove smrti su beležile SZO i zajednica javnog zdravlja uopšte. Živeli bi bez zaključavanja, a to su bile „prekomerne“ smrti.

SZO procenjuje da oko 60.000 dodatne dece umire svake godine od 2020. od malarije. Mnogo više umire od tuberkuloze i drugih dečijih bolesti. Sa još oko milijardu ljudi u teškom nedostatku hrane (skoro gladovanja), verovatno će doći još nekoliko miliona teških, bolnih smrti. Teško je gledati dete kako umire. Ali neko poput nas, često roditelj, gledao je i patio kroz svaku od ovih smrti.

Dok mnogi u javnom zdravstvu i „humanitarnoj“ industriji pričaju priče o zaustavljanju globalne pandemije, oni koji su gledali ove smrti znali su da su nepotrebni. Znali su da su ova deca izdana. Neki možda još uvek mogu da tvrde da je to rezultat neznanja, pošto su zapadni mediji smatrali da je diskusija o ovoj stvarnosti nezgodna. Njihovi glavni privatni sponzori profitiraju od programa koji su uzrokovali ove smrti, jer su drugi nekada imali koristi od zlostavljanja i ubijanja da bi obezbedili jeftinu gumu iz Belgijskog Konga ili iskopavanje retkih metala u Africi danas. Razotkrivanje masovne smrti dece zarad profita neće zadovoljiti investicione kuće koje poseduju i medijske i farmaceutske sponzore. Ali smrti su iste bez obzira da li mediji o tome izveštavaju ili ne.

Zašto smo ovo uradili

Ne postoji jednostavan odgovor zašto je društvo promenilo svoje norme ponašanja i masovno se pretvaralo da su laži istina, a istina laž. Niti jednostavan odgovor zašto se dobrobit dece počeo smatrati neophodnim, a deca pretnjom za druge. Oni koji su orkestrirali zatvaranje škola znali su da će to povećati dugoročno siromaštvo, a samim tim i loše zdravlje. Znali su za neizbežnost povećanja dečijeg rada, dečjih nevesta, gladovanja i smrti. Zato vodimo klinike, podržavamo programe ishrane i trudimo se da školujemo decu.

Nijedna šteta od odgovora na Covid nije bila uopšte neočekivana. Deca bogatih su imala koristi, dok su deca manje imućnih bila nesrazmerno oštećena. Ovo je način na koji je društvo istorijski funkcionisalo – samo smo se zavaravali da smo razvili nešto bolje.

Ono što najviše zabrinjava je to što za tri godine ne samo da ignorišemo ono što smo uradili, već planiramo da proširimo i institucionalizujemo ove prakse. Oni koji su dobili najviše finansijskih sredstava od Covid-19, koji su podržali ovaj napad širom društva na najugroženije, žele da ovo bude trajna karakteristika života. Ne postoji ozbiljna istraga o štetnosti globalnog odgovora jer su one bile očekivane, a nadležni su od njih profitirali.

Željeno resetovanje je postignuto; resetovali smo naša očekivanja u pogledu istine, pristojnosti i brige o deci. U amoralnom svetu sreća, zdravlje i život deteta nose samo značaj koji nam je rečeno da im pridajemo. Da bismo to promenili, morali bismo da se suprotstavimo plimi. Istorija će pamtiti i one koji jesu i one koji nisu.

Nulta Tačka/InfoWars