Šta zaista uništava Evropu? Da li je to EU…
Osnivačka ideja Evropske unije bila je izgradnja, kroz zajednički prosperitet, solidarnost i osećaj zajedničke sudbine među narodima Evrope. Zbog toga su nastale tri zajednice: privreda, ugalj i čelik i nuklearna energija. Do oko 2000. godine, u pogledu rasta i inovacija, evropska privreda je iz godine u godinu bila u rangu sa američkom.
Od tog početnog – i prilično briljantnog – gesta „mir kroz prosperitet“, bukvalno ništa nije ostalo. Niko od sadašnjih lidera EU ne brine o finansijskom blagostanju Evropljana. Ugalj se smatra đavoljim gorivom, a evropska elita gasi nuklearnu energiju, i kaže da preferira neefikasne turbine na vetar. Od 2000. godine, evropska ekonomija je zaglibila u stagnaciji, koja se pogoršala od 2008. i preti da dostigne svoj vrhunac u narednim godinama — završavajući se uništenjem Evrope.
Zeleni dogovor
EU je mreža institucija gde običnom čoveku ništa nije poznato, pa recimo samo da ovom mrežom dominira jedna institucija: Evropska komisija. To je neka vrsta evropske „vlade“ sa monopolom na zakonodavne inicijative. U EU se ništa ne izglasava bez saglasnosti Komisije.
Komisija ne krije činjenicu da je njen apsolutni prioritet Zeleni dogovor: pretvoriti Evropu u „karbonsko neutralno društvo“ do 2050. To znači postizanje ravnoteže između proizvedenih emisija gasova staklene bašte i onih koje apsorbuju prirodni ili tehnološki ponori ugljenika. Ključne strategije EU za postizanje ove ravnoteže uključuju smanjenje emisija masovnim povećanjem upotrebe „obnovljivih izvora energije“ kao što su sunčeva energija, vetar, hidro i biomasa, poboljšanje energetske efikasnosti zgrada, vozila i industrija, i kretanje ka industrijskim procesima sa niskim ili nultim emisijama, posebno u oblasti čelika, cementa i hemikalija. Takođe imaju za cilj da razviju tehnologije za hvatanje i skladištenje ugljenika (CCS) za apsorpciju i skladištenje CO2 iz izvora sagorevanja ili iz vazduha. Zarobljeni ugljen-dioksid se obično skladišti u geološkim formacijama kao što su iscrpljena polja prirodnog gasa ili stari rudnici uglja. U Evropi, morsko dno Severnog mora služi kao idealna lokacija za skladištenje ugljenika.
Stigao im je kraj, više nemaju gde da se sakriju | Nikola Jović | Mario Zna, 314 Uživo
Problem je što su ove CCS tehnologije izuzetno skupe. Njihovo nametanje na gigantski način koji zahteva nultu emisiju ugljenika podrazumeva dodatne troškove koje je nemoguće ostvariti bilo kojoj razvijenoj ekonomiji. Verovatno zato ove fantastične CCS tehnologije igraju tako marginalnu ulogu u Evropi. Istina je da je smanjenje emisije CO2 u Evropi skoro isključivo posledica odlaska industrije iz Evrope. To je prljava mala tajna Zelenog dogovora: Evropa smanjuje svoje emisije CO2 u meri i proporcionalno uništenju svoje industrije.
Industrija je uništena u Evropi, međutim, odmah se ponovo rađa drugde u svetu: u istočnoj Aziji, Južnoj Americi i, naravno, u Sjedinjenim Državama. To znači da se emisije CO2 uništene u Evropi ponovo pojavljuju kao magijom negde drugde – pre nego što se proizvodi te određene industrije ponovo izvoze u Evropu. U većini slučajeva — jer transport bilo čega emituje CO2 — bilans stanja u smislu ovog evropskog lukavstva u smanjenju globalnih emisija CO2 je negativan.
Navedeni motiv i razlog za članstvo u Green Deal-u je spasavanje klime, koja se u evropskim krugovima često piše sa velikim K – „klima“ – što mnogo govori o religioznosti čitavog pristupa. Da bismo „spasili planetu“, kažu nam, moramo da smanjimo emisije CO2.
Jedini tehnološki način koji do sada poznajemo za smanjenje emisije CO2 je nuklearna energija. „Elite“ EU, međutim, mrze nuklearnu energiju: njihov stvarni cilj nije ublažavanje klimatskih promena i „spasavanje planete“, već prisiljavanje na izlazak iz kapitalizma i povratak na egzistencijalnu ekonomiju koja je oduvek bila ambicija, san i horizont ekologa – mnogo pre nego što je bilo govora o globalnom zagrevanju. „Kapitalizam ubija planetu“, piše The Guardian.
NOVO: Pored izlaska iz Svetske Zdravstvene Organizacije predsednik Argentine Havijer Milei potpisao je izvršnu naredbu kroz koju se zabranjuju operacije promene pola kod maloletnika 🇦🇷💥🏳️⚧️
👉 Opširnije Pročitajte na Telegram kanalu Nulta Tačka https://t.co/n4woLxFoUI pic.twitter.com/g2dC29onER
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) February 6, 2025
Sloboda govora
Ako postoji jedna stvarnost koju lideri čija je moć zasnovana na mitovima mrze, to je transparentnost. Dok je 2020. moć američkih medija i dalje dozvoljavala da ljudi veruju da je laptop Hantera Bajdena ruska operacija dezinformisanja, tokom poslednjih nekoliko godina ta moć je svedena na komadiće. Ista promena se dešava u Evropi, pod uticajem društvenih mreža kao što je X. Elita EU je izgubila kontrolu nad narativom. Evropljani se masovno okreću od laži i mitova o Zelenom dogovoru.
To je ono što EU ne može tolerisati. Usvajanjem Zakona o digitalnim uslugama (DSA), EU je htela da sebi da instrument kojim će pokoriti američke platforme, a obavezna je da finansira horde cenzora da love sadržaj koji se kosi sa Evropskom komisijom. EU je zahtevala kaznu od 6% svetskog prihoda od kompanija društvenih medija, što bi neizbežno ubilo platforme.
Ovi bezlični lovci na cenzore, koji nikome nisu odgovorni, trebalo bi da uklone sav sadržaj koji je mržnja, diskriminatoran ili transfobičan. Nijedan od ovih nejasnih pojmova ne može se rigorozno definisati. S obzirom na nedostatak preciznih definicija, cenzori rade šta hoće. Samovolja je totalna. U praksi, ovi cenzori masovno ukidaju takozvani „desničarski“ sadržaj, ostavljajući obilje antisemitske, islamističke i marksističke literature netaknutom.
To je, očigledno, cela poenta. Evropska levica, kao i američka levica, posvećuje neograničeni antagonizam svima koji tako ne misle, ne govore, ne sanjaju, jedu ili ne rade.
Uvođenjem zakona kao što je DSA, Evropa se potvrđuje kao glavni igrač u cenzurnom kampu, po uzoru na Kinu, Iran, Rusiju i islamističke zemlje, i doprinosi decivilizaciji evropskog kontinenta. Na kraju krajeva, nije li sloboda definicija, razlog postojanja i jedini razlikovni kriterijum zapadne civilizacije?
Otvorene granice
Ne prođe nedelja u Evropi bez ilegalnog imigranta, nedavnog migranta, tražioca azila ili Avganistanca koji je ovde, a da niko ne zna u kom svojstvu, namerno kosi pešake, bode nožem mlade žene ili masakrira bebe i malu decu. Evropa doživljava najgoru krizu migracione anarhije od normanskih i islamskih invazija u srednjem veku.
Ova anarhija nije prirodna nesreća. To je rezultat niza političkih odluka koje dele EU, Evropski sud za ljudska prava i države članice. EU je posebno, kao tržište bez granica, stvorila i razvila spoljnu graničnu službu, FRONTEKS. Problem je u tome što, kako trenutno stoji u evropskom zakonu (EU + ECHR), ovi graničari u suštini pružaju besplatnu trajektnu uslugu između Afrike i Evrope. Evropski zakon im izričito zabranjuje da vraćaju ilegalne imigrante kada ih presretnu. Oni su dužni da ih uvedu u Evropsku uniju kako bi mogli da ostvare sva svoja „prava”.
U Evropi, čak i više nego u SAD, kada se ilegalac nađe u zemlji, u ogromnoj većini slučajeva, oni ostaju — milioni njih. Evropljani začuđeno posmatraju kako njihovi ponosni gradovi – Pariz, Berlin, Brisel, Rim, London – prolaze kroz demografske metamorfoze u realnom vremenu, dok gomile pune mržnje redovno marširaju njihovim ulicama uzvikujući uvredljive slogane i druge blagoslove pozajmljene iz njihove prijateljske domaće kulture.
Može li se EU spasiti?
Jedan od razloga za postojanje demokratije je da se dozvoli mirna promena vođstva i politike. Na poslednjim izborima za Evropski parlament, Evropljani su masovno glasali udesno, očigledno kao reakcija i bes protiv politike Evropske komisije pod Ursulom fon der Lajen. Ono što je razbesnelo birače je Green Deal, koji energiju čini nedostupnom, i migracioni haos, koji je sada u velikoj meri naglašen islamizmom i mržnjom prema domaćem stanovništvu.
Šta je proizašlo iz tih izbora? Nova fon der Lajenina komisija! Sa drugim programom? Ne, sa programom koji je još radikalniji, još više ekološki i sa više cenzure od prve Fon der Lajenine komisije. Kao da su Amerikanci glasali za 60% republikanaca, a predsednik koji je tada postavljen bio je socijalista. Kako to može biti, kada Evropa tvrdi da se zaklinje u „demokratiju“?
Zbog dva faktora, čini se. Prvi: najveća grupa u Evropskom parlamentu je Evropska narodna partija desnog centra (EPP). Ovom grupom brojčano dominira nemačka CDU/CSU – partija bivše kancelarke Angele Merkel. Njena stranka je, međutim, po većini pitanja levo od Demokratske stranke SAD. Njena podrška najglupljim ekološkim pitanjima, a posebno Zelenom dogovoru, izgleda totalna. Stoga, kada je došlo do nametanja novog predsednika Evropske komisije nakon izbora u junu 2024. godine, CDU/CSU je izabrala nekoga iz svojih redova ko ima čvrsta ekološka uverenja: Ursulu fon der Lajen.
Drugi i najvažniji faktor je da je EU, u stvarnosti, Potemkinova demokratija. Izgleda kao demokratija, ali je u stvari autoritarna birokratija. Nema izbora od strane građana za parlament koji je dostojan svog imena, nema transparentnosti, nema pravnih lekova i, čini se, nema načina da se eliminiše organizacija ili bilo koji njen deo. Evropski građani mogu da glasaju kako hoće, ali o budućnosti Evrope odlučuje samozvana elita unutar evropskih institucija. Ove „elite“ će učiniti sve da zadrže sebe i svoju ideologiju na vlasti. Prošle nedelje, holandski dnevnik De Telegraaf je otkrio da je prva Fon der Lajen komisija masovno finansirala ekološke nevladine organizacije da izvrše pritisak na članove Evropskog parlamenta – živela podela vlasti! — i na građane za Zeleni dogovor.
Pored toga, Katar se masovno infiltrirao u Evropski parlament, kupujući parlamentarce da promovišu svoje interese i svoju islamističku viziju sveta. Bez obzira da li ljudi glasaju levo ili desno, nema razlike: Fon der Lajen i njena krajnje levičarska agenda za zaštitu životne sredine su i dalje na vlasti. Može li se izmeriti osećaj otuđenosti koji moraju da osete Evropljani, prinuđeni da finansiraju korumpiranu birokratiju koja radi protiv njihovih interesa?
Kada su u pitanju migracije, ekonomija, sloboda govora i demokratija, EU nije rešenje ni za jedan problem. EU je problem.
