Водећи стручњаци упозоравају на све интензивнији глобални покрет који настоји да легализује еутаназију деце.
Истраживачка новинарка Асра Номани објавила је шокантан извештај у коме разоткрива хладнокрвну кампању за нормализацију убијања малолетника под изговором „помоћи при умирању“.
Њена истрага открива међународну мрежу организација које, како каже, чине „вишемилионску глобалну индустрију“ усмерену на децу.
Номани овај покрет назива „Индустрија асистираног самоубиства“ (Assisted Suicide Inc.), описујући га као координисану мрежу која мења законе широм света, развија „услуге еутаназије“ у сарадњи са погребним предузећима, продаје „капсуле за самоубиство“, промовише „туризам смрти“ и чак обучава „асистенте за умирање“.
Њен извештај под насловом „Неописива штета: глобални покрет за асистирано самоубиство циља децу“ документује како добро финансиране групе воде кампању за проширење закона о еутаназији на малолетнике.
Растућа светска индустрија
Номани је открила да Белгија, Канада, Холандија, Колумбија, Луксембург, Шпанија, Нови Зеланд, Аустралија и 11 америчких држава већ дозвољавају еутаназију или „лекарски асистирано самоубиство“ под различитим условима.
Најзабрињавајуће је што су Холандија, Белгија и Колумбија прошириле те законе и на тзв. „зреле малолетнике“ — нејасан појам који не дефинише старосну границу.
„Ове групе имају присуство на сваком континенту,“ наводи Номани, „али доминирају на Западу, где је стопа наталитета драматично ниска.“
Она је идентификовала 41 организацију у Европи, 31 у Северној Америци и 13 у Океанији — многе од њих финансирају велике институције.
Политика и језик као оружје
Заговорници еутаназије све више користе термин „зрели малолетници“ да би оправдали проширење закона на децу млађу од 18 година.
Међу организацијама које воде ову кампању су Национална асоцијација за права младих у САД и Хуманистичко удружење Британске Колумбије у Канади.
Критичари упозоравају да овај језик одражава тактике других спорних друштвених покрета — моралне и медицинске границе се редефинишу као „права“, док се дугорочне последице прикривају.
У Канади, организација „Умирање са достојанством“ пријавила је трошкове од скоро 3 милијарде долара у 2024. години, од чега преко 800.000 долара на промоцију проширења еутаназије на малолетнике.
Бројке говоре саме за себе
Према подацима, у Канади је током 2023. године око 15.000 људи умрло путем државног програма Medical Assistance in Dying (MAiD) — што је пораст од 16% у односу на 2022. и чини еутаназију петим водећим узроком смрти у земљи.
У Холандији, где је еутаназија легална од 2002. године, забележено је 9.958 смртних случајева у 2024, што представља 5,8% свих смрти у земљи.
Холандски закон дозвољава лекарима да изврше еутаназију над децом узраста већ од једне године, укључујући и новорођенчад која „неподношљиво пате без изгледа за опоравак“.
У Белгији је од легализације еутаназије за децу 2014. године шесторо малолетника затражило и добило ову „помоћ“.
Ове бројке показују колико брзо закон може да се прошири — од терминално болесних одраслих, преко нетерминалних случајева, до деце.
Од „саосећања“ до профита
Стручњаци упозоравају да се некадашња „саосећајна одлука“ претворила у профитабилну индустрију.
Према Номани, услуге еутаназије се данас продају уз пакете за сахране и „туризам смрти“, чиме се питање живота и смрти комерцијализује ради зараде.
Такозвана „индустрија самоубиства“ све више подсећа на друге идеолошки вођене глобалне покрете, где се сваки нови изузетак претвара у корак ка широј друштвеној прихватљивости — и већем тржишту.
Како све више држава прихвата еутаназију као „медицинску опцију“, етичке границе нестају. Оно што је некад било представљено као лични избор за терминално болесне, сада се све чешће дефинише као „право свакога“, па чак и деце.
Свет на моралној прекретници
Раст „Индустрије асистираног самоубиства“ указује на дубоку моралну и друштвену кризу — све већу спремност институција и политичара да смрт представе као решење.
Истраживање Асре Номани открива да је овај покрет добро организован, издашно финансиран и да се шири алармантном брзином.
Оно што се представља као саосећање према патњи у пракси постаје институционално одобрење очаја, и опасно померање граница у начину на који друштва дефинишу достојанство, бригу и вредност људског живота.
