Kad je Klaus Švab na pozornici izjavio da će četvrta industrijska revolucija dovesti do „spajanja naših fizičkih, digitalnih i bioloških identiteta“, mnogi su to videli kao tehnološki napredak. Za druge je to bio znak upozorenja. Ova izjava nije izrečena bilo gde – izrečena je u kontekstu Svetskog ekonomskog foruma, gde se izvršni direktori, šefovi država i tehnoloških kompanija sastaju iza zatvorenih vrata.
Švab opisuje novo doba kao kombinaciju veštačke inteligencije, genetike, istraživanja mozga, senzorske tehnologije i digitalne infrastrukture. Ljudi sve više postaju deo umreženog sistema u kojem se telo, podaci i identitet stapaju. Službeno, fokus je na efikasnosti, personalizovanoj medicini i inovacijama. Međutim, paralelno s tim, svedoci smo globalnog političkog pokreta ka infrastrukturi digitalnog identiteta – često pod krinkom zaštite maloletnika.
Sve više zemalja raspravlja o proveri godina na internetu. Tehnički, to se često svodi na oblik digitalne identifikacije. Svako ko želi da pregleda određeni sadržaj mora dokazati da je „stariji od 18 godina“. Ono što zvuči kao pragmatično rešenje, u praksi stvara nove tokove podataka: proveru identiteta, biometrijsku proveru, sisteme digitalnih novčanika. Korak po korak, pojavljuje se infrastruktura koja se može koristiti daleko izvan svoje izvorne namene.
Politički okvir: zaštita dece
Strukturni učinak: razvoj arhitekture digitalnog identiteta
I upravo tu počinje ključno pitanje: ako digitalni identitet postane preduslov za društveno učešće – za društvene mreže, finansijske transakcije, zdravstvene usluge, putovanja – tada se struktura moći između pojedinca i države temeljno menja.
WEF godinama promoviše javno-privatna partnerstva. Vlade blisko sarađuju sa velikim tehnološkim kompanijama. Nevladine organizacije, think tankovi i tehnološke firme razvijaju koncepte za digitalno upravljanje. Transparentnost? Gotovo nikakva. Demokratska kontrola? Teško je utvrditi. Sastanci u Davosu nisu javno dostupni, zapisnici su retko u potpunosti objavljeni, a neformalni sporazumi ostaju neformalni.
Istovremeno, postoji inicijativa Ujedinjenih nacija „Agenda 2030“, službeno okvir održivosti sa 17 razvojnih ciljeva. Kritičari je manje vide kao program zaštite životne sredine i smanjenja siromaštva, a više kao dugoročno restrukturiranje globalnih upravljačkih struktura. Navodno se pod ovim kišobranom koordiniraju sistemi digitalnog identiteta, centralizovano prikupljanje podataka, ESG sistemi ocenjivanja i tehnokratski modeli kontrole.
Glavni plan se ne može dokazati. Međutim, postoje naznake strukturnog razvoja:
- Rastući sistemi digitalnog identiteta
- Biometrijska registracija kao standard
- Analiza podataka podržana veštačkom inteligencijom
- Uska integracija vlade i velikih tehnoloških kompanija
- Međunarodna koordinacija regulatornih okvira
U tom kontekstu, Švabova vizija „fuzije“ poprima drugačije značenje. Kada se fizički, digitalni i biološki identiteti spoje, ne pojavljuje samo inovacija – već i nova razina kontrole. Tko kontroliše identitet, kontroliše pristup. Tko kontroliše pristup, kontroliše ponašanje.
Središnje pitanje, dakle, nije donosi li tehnologija napredak. Nego:
- Tko definiše pravila?
- Tko je vlasnik podataka?
- Tko može blokirati pristup?
- I tko odlučuje šta je „sigurno“, „održivo“ ili „odgovorno“?
Istorija pokazuje da infrastruktura stvara moć. A infrastruktura digitalnog identiteta nije neutralan administrativni čin, već jedna od najmoćnijih kontrolnih arhitektura 21. veka.
U tom kontekstu, Švabov govor na WEF-u manje se čini kao neutralan opis budućnosti – već kao programski nacrt sistema u kojem se tehnologija, država i korporacije stapaju bliže nego ikada pre.
Je li ovo nužan napredak ili puzajuća izgradnja kontrolne arhitekture nije teorija zavere – već temeljno političko pitanje.
I upravo zato se isplati ne samo mrštiti, već i bolje pogledati.
