SVI bi trebali da budu zabrinuti jer NOVI zakon EU o cenzuri na internetu znači KRAJ slobode govora

Član 11. Povelje EU o osnovnim pravima, koji preslikava deo člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima , štiti pravo evropskih građana da „imaju mišljenje i da primaju i saopštavaju informacije i ideje bez mešanja javnih vlasti i bez obzira na granice“, i potvrđuje da će se „sloboda i pluralizam medija poštovati“. Nažalost, sudbina slobode izražavanja u Evropi sada uveliko visi o koncu, jer je Evropska unija upravo donela zakon koji ovlašćuje Komisiju da značajno ograniči mogućnost građana da koriste digitalne platforme kako bi se uključili u snažan i iskren demokratski diskurs .

Prema nedavno usvojenom Zakonu o digitalnim uslugama , Evropska komisija može izvršiti značajne pritiske na digitalne platforme kako bi obuzdala „govor mržnje“, „dezinformacije“ i pretnje „građanskom diskursu“, a svi oni predstavljaju notorno nejasne i klizave kategorije, kategorije koje imaju istorijski su kooptirani da ojačaju narativ vladajuće klase. Dajući Evropskoj komisiji široka diskreciona ovlašćenja da nadzire politiku moderiranja sadržaja Big Tech-a, ovaj zakon drži slobodu govora kao taoca ideoloških sklonosti neizabranih evropskih zvaničnika i njihovih armija „proverenih ljudi od poverenja“.

Navedena svrha Zakona o digitalnim uslugama (DSA) koji je upravo stupio na snagu u Evropi je da obezbedi veću „harmonizaciju“ uslova koji utiču na pružanje „posredničkih“ digitalnih usluga, posebno onlajn platforme koje hostuju sadržaj koji dele njihovi klijenti. . Zakon pokriva zbunjujući niz pitanja, od zaštite potrošača i regulisanja algoritama oglašavanja do dečje pornografije i moderiranja sadržaja. Među drugim ciljevima koji se pojavljuju u tekstu Zakona, nalazimo negovanje „bezbednog, predvidljivog i pouzdanog onlajn okruženja“, zaštitu slobode izražavanja građana i usklađivanje propisa EU koji utiču na onlajn digitalne platforme, koje trenutno zavisi od zakona pojedinih država članica.

Na površan pogled, Zakon o digitalnim uslugama (DSA) može izgledati prilično bezazleno. On postavlja prilično formalne zahteve za „veoma velike onlajn platforme“ kao što su Google, Tvitter/X, Facebook i TikTok da imaju jasne žalbene procedure i da budu transparentne u pogledu regulisanja štetnog i nelegalnog sadržaja. Na primer, član 45 Zakona glasi kao prilično lagan zahtev da provajderi digitalnih usluga na mreži („posredničke usluge“) obaveštavaju klijente o odredbama i uslovima i politikama kompanije:

Pružaoci posredničkih usluga treba da jasno naznače i da u svojim uslovima i odredbama održavaju ažurne informacije o osnovama na osnovu kojih mogu ograničiti pružanje svojih usluga. Konkretno, treba da sadrže informacije o svim politikama, procedurama, merama i alatima koji se koriste u svrhu moderiranja sadržaja, uključujući algoritamsko donošenje odluka i ljudski pregled, kao i pravila procedure njihovog internog sistema za rešavanje žalbi. Takođe treba da obezbede lako dostupne informacije o pravu na prekid korišćenja usluge.

NOVO! SVE O NAJNOVIJEM ZAKON EVROPSKE UNIJE O CENZURI! I SRBIJA JE ZAHVAĆENA

Ali ako počnete da kopate po Zakonu, vrlo brzo ćete otkriti da je on otrovan za slobodu govora i da nije u duhu člana 11 Povelje EU o osnovnim pravima, koja građanima garantuje „slobodu da imaju mišljenje i da primaju i prenosi informacije i ideje bez mešanja javnih vlasti i bez obzira na granice.” U nastavku navodimo neke aspekte Zakona koji, zajedno, predstavljaju pretnju slobodi govora u Evropi bez presedana:

1. DSA ( Zakon o digitalnim uslugama ) stvara entitete koji se nazivaju „pouzdani označitelji“ da prijave „nezakonit sadržaj“ koji identifikuju na velikim onlajn platformama. Zakon zahteva od onlajn platformi da odmah reaguju na izveštaje o nezakonitom sadržaju koje dostavljaju ovi „pouzdani označivači“ koje su imenovali „koordinatori digitalnih usluga“ koje su imenovale države članice. Zakon zahteva od velikih onlajn platformi da „preduzmu neophodne mere kako bi osigurale da se prioritetno tretiraju obaveštenja koja su podneli od pouzdanih označevalaca, koji deluju u okviru svoje određene oblasti stručnosti, putem mehanizama obaveštenja i delovanja koje zahteva ova Uredba .

2. Strogo govoreći, dok se od digitalnih platformi traži da reaguju na prijave o nelegalnom sadržaju koje podnose „pouzdani lageri“, iz teksta zakona se čini da platforme imaju diskreciono pravo da odluče kako će tačno postupiti po takvim prijavama. Oni, na primer, mogu da se ne slažu sa pravnim mišljenjem „pouzdanog obeleživača“ i odluče da ne uklone označeni sadržaj. Međutim, oni će se suočiti sa periodičnim revizijama usklađenosti njihovih postupaka sa Zakonom od strane revizora koji rade u ime Evropske komisije, a ove revizije teško da će blagonaklono gledati na obrazac neaktivnosti u odnosu na označeni sadržaj.

3. Zakon o digitalnim uslugama takođe zahteva od „veoma velikih onlajn platformi“ (platforma kao što su Gugl, Jutjub, Fejsbuk i Tviter) da preduzimaju periodične procene „ublažavanja rizika“, u kojima se bave „sistemskim rizicima“ povezanim sa njihovim platformama, uključujući ne ograničavajući se na dečju pornografiju, „rodno nasilje“ (šta god to značilo), „dezinformacije“ javnog zdravlja i „stvarne ili predvidive negativne efekte na demokratske procese, građanski diskurs i izborne procese, kao i na javnu bezbednost“. Platforme imaju obavezu „dužne pažnje“ prema Zakonu da preduzmu odgovarajuće mere za upravljanje ovim rizicima. Za razliku od dobrovoljnog kodeksa prakse, odustajanje nije opcija, a nepoštovanje ovih obaveza „dužne pažnje“ biće podvrgnuto velikim sankcijama.

4. Sankcije vezane za nepoštovanje Zakona su izuzetne. Komisija, ako smatra da velika onlajn platforma kao što je X/Tvitter nije u skladu sa DSA, može kazniti tu platformu do 6 procenata njenog godišnjeg globalnog prometa .

5. Periodične revizije predviđene ovim Zakonom služiće kao alat za Komisiju da izvrši pritisak na velike onlajn platforme da preduzmu mere za „upravljanje“ „rizicima“ dezinformacija i pretnji „građanskom diskursu i izbornim procesima“, rizicima koji su poznati nejasne i verovatno ih je nemoguće definisati na politički nepristrasan način. Pretnja koja se krije u pozadini ovih revizija i njihovih povezanih „preporuka“ je da Komisija može nametnuti više milijardi dolara kazni onlajn platformama zbog nepoštovanja. Zbog prilično nejasne ideje o nepoštovanju „obaveza dužne pažnje“ i diskrecione prirode finansijskih sankcija kojima preti DSA, ovaj zakon će stvoriti atmosferu pravne nesigurnosti kako za onlajn platforme tako i za za njihove korisnike. On snažno podstiče onlajn platforme da govore policijskim snagama na način koji prođe u skladu sa Komisijom EU, oko nejasnih kategorija kao što su „dezinformacije“ i „govor mržnje“, a to će očigledno imati posledice za krajnje korisnike.

6. Prema Evropskoj komisiji , „zločin motivisan mržnjom i govor su nezakoniti prema zakonu EU. Okvirna odluka iz 2008. o suzbijanju određenih oblika ispoljavanja rasizma i ksenofobije zahteva kriminalizaciju javnog podsticanja na nasilje ili mržnju na osnovu rase, boje kože, vere, porekla ili nacionalnog ili etničkog porekla. Važno je istaći da se Evropska komisija zalaže za proširenje kategorija nelegalnog govora mržnje na nivou Evrope kako bi uključile ne samo „rasu, boju, veru, poreklo ili nacionalno ili etničko poreklo“, već i nove kategorije (verovatno, uključujući stvari poput rodnog identiteta). Dakle, nelegalni govor mržnje je „pokretna meta“ i verovatno će postati sve širi i politički nabijeniji kako vreme odmiče. Prema sopstvenom sajtu Evropske komisije,

Evropska komisija je 9. decembra 2021. usvojila Saopštenje koje podstiče odluku Saveta da proširi trenutnu listu „zločina EU“ u članu 83(1) UFEU na zločine iz mržnje i govor mržnje. Ako ova odluka Saveta bude usvojena, Evropska komisija bi mogla, u drugom koraku, da predloži podzakonske akte koji bi omogućili EU da kriminalizuje druge oblike govora mržnje i zločina iz mržnje, pored rasističkih ili ksenofobičnih motiva.

7. Najuznemirujući aspekt DSA je ogromna moć i diskreciono pravo koje daje u ruke Evropske komisije – posebno neizabranoj komisiji – da nadgleda usklađenost sa DSA i odlučuje kada onlajn platforme nisu u skladu sa njihovim „obaveze dužne pažnje“ za upravljanje rizicima čije je značenje notorno nejasno i kojim se može manipulisati, kao što su govor mržnje, dezinformacije i anti-građanski diskurs. Evropska komisija takođe sebi daje ovlašćenje da proglasi vanredno stanje širom Evrope koje bi joj omogućilo da zahteva dodatne intervencije digitalnih platformi kako bi se suprotstavilo javnoj pretnji. Neće biti pravne sigurnosti kada bi Evropska komisija mogla proglasiti „vanredno stanje.

8. Niti je jasno kako bi Komisija mogla da izvrši reviziju „sistemskih rizika“ dezinformacija i rizika po građanski diskurs i izborne procese, a da ne zauzme poseban stav o tome šta su istinite, a šta neistinite, korisne i štetne informacije, čime bi sprečila demokratski proces kroz koji građani sami procenjuju ova pitanja.

9. Niti je jasno koje će kontrole i ravnoteže biti uspostavljene kako bi se sprečilo da DSA postane oružje za omiljene ciljeve Komisije EU, bilo da je to rat u Ukrajini, primena vakcina, klimatska politika ili „rat protiv terorizma“. Široka ovlašćenja da proglase vanredno stanje i zahtevaju od platformi da preduzmu „procenu“ svojih politika kao odgovor na to, u kombinaciji sa širokim diskrecionim ovlašćenjem da kažnjavaju onlajn platforme zbog „nepoštovanja“ inherentno nejasnih „obaveza dužne pažnje“, daju Komisija ima puno slobode da upravlja onlajn platformama i vrši pritisak na njih da unaprede svoj omiljeni politički narativ.

10. Jedan posebno podmukli aspekt ovog zakona je da Komisija efektivno čini dezinformacije nezakonitim *kroz zadnja vrata, da tako kažemo. Umesto da jasno definišu šta podrazumevaju pod „dezinformacijama“ i učine ih nezakonitim – što bi verovatno izazvalo uzbunu – oni postavljaju zahtev za „dužnu pažnju“ velikim onlajn platformama poput Tvitera i Fejsbuka da preduzmu diskrecione mere protiv dezinformacija i da ublaže „ sistemske rizike“ na njihovim platformama (koji uključuju rizik od „dezinformisanja javnog zdravlja“).

Dakle, neto efekat akta bi bio da se primeni gotovo neodoljiv pritisak na platforme društvenih maedija da igraju igru „kontra-dezinformacija“ na način koji će proći kod revizora Komisije, i na taj način izbeći velike kazne. Postoji mnogo nesigurnosti oko toga koliko bi takve revizije bile stroge ili slabe, i koje vrste nepoštovanja bi mogle da izazovu primenu finansijskih sankcija. Prilično je čudno da bi zakonska regulativa koja bi branila slobodu govora stavila sudbinu slobode govora na milost i nemilost široko diskrecionim i inherentno nepredvidivim presudama neizabranih zvaničnika.

Jedina nada je da ovaj ružan, komplikovan i regresivan zakon završi pred sudijom koji razume da sloboda izražavanja ništa ne znači ako je talac stavova Evropske komisije.

PS Smatrajte ovu analizu preliminarnim pokušajem nekoga ko nije specijalizovan za evropsko pravo da se uhvati u koštac sa zabrinjavajućim implikacijama Zakona o digitalnim uslugama na slobodu govora, na osnovu prvog čitanja.

Pozdravljamo ispravke i komentare pravnih stručnjaka i onih koji su imali strpljenja da sami prođu kroz Zakon. Ovo je do sada najdetaljnije i najrigoroznije tumačenje DSA koje smo razradili. Uključuje važne nijanse koje nisu bile uključene u prethodna tumačenja i ispravlja određena pogrešna tumačenja – posebno, platforme nisu zakonski obavezne da uklone sav označen sadržaj, a ljudi koji prijavljuju nezakonit sadržaj nazivaju se „pouzdanim prijavljivačima“, a ne „fektčekerima“

NultaTačka