Teorija o gluposti Ditriha Bonhofera: „Kako inteligentni ljudi postaju nesposobni za kritičko mišljenje“
1943. godine luteranski pastor i pripadnik nemačkog otpora Ditrih Bonhofer je uhapšen i zatvoren u zatvoru Tegel. Tamo je razmišljao o pitanju zašto je nemački narod — uprkos svom ogromnom obrazovanju, kulturi i intelektualnim dostignućima — toliko pao i udaljio se od razuma i morala. Zaključio je da su oni, kao narod, bili pogođeni kolektivnom glupošću (nem. Dummheit).
Nije bio lakomislen ili sarkastičan, i jasno je stavio do znanja da glupost nije suprotnost prirodnoj inteligenciji. Naprotiv, događaji u Nemačkoj između 1933. i 1943. pokazali su mu da su savršeno inteligentni ljudi, pod pritiskom političke moći i propagande, postali glupi – to jest, nesposobni za kritičko rasuđivanje. Kako je rekao:
Glupost je opasniji neprijatelj dobra od zla. Protiv zla se može protestovati, razotkriti i, ako je potrebno, može se sprečiti silom. Zlo uvek nosi klicu samouništenja izazivajući bar malo nelagodnosti kod ljudi. Nezaštićeni smo od gluposti. Ništa se ne može učiniti da se tome suprotstavimo, ni protestima ni nasiljem. Razlozi ne mogu prevladati. Činjenicama koje su u suprotnosti sa nečijim predrasudama jednostavno ne treba verovati, a kada su neizbežne, jednostavno se mogu odbaciti kao besmislene, izolovani slučajevi.
Za razliku od zla, glupa osoba je potpuno zadovoljna sobom. Kada je iziritiran, postaje opasan i čak može krenuti u napad. Stoga je potrebno više opreza kada se radi sa glupima nego sa zlima. Nikada ne pokušavajte da ubedite glupe razlozima; besmisleno je i opasno.
Pridružite nam se – https://t.me/nultatacka
Da bismo razumeli kako se nositi sa glupošću, moramo pokušati da razumemo njenu prirodu. Ovo je izvesno: to nije u suštini intelektualna, već ljudska mana. Postoje ljudi koji su inteligentni a koji su glupi, dok intelektualno nesposobni ljudi mogu biti sve samo ne glupi. To otkrivamo na naše iznenađenje u određenim situacijama.
Stiče se utisak da glupost često nije urođena mana, već ona koja nastaje pod određenim okolnostima u kojima ljudi postaju glupi ili dozvoljavaju da budu glupi. Takođe primećujemo da izolovani i usamljeni ljudi ređe ispoljavaju ovaj nedostatak nego grupe ljudi koji se druže. Dakle, možda je glupost manje psihološki nego sociološki problem. To je posebna manifestacija uticaja istorijskih okolnosti na čoveka — psihološki sporedni efekat određenih spoljašnjih uslova.
Pažljiviji pogled otkriva da snažno naprezanje spoljne moći, bilo političke ili verske, pogađa veliki deo naroda glupošću. Da, izgleda kao da je ovo sociološko-psihološki zakon. Moć jednih zahteva glupost drugih. Pod ovim uticajem, ljudske sposobnosti naglo usahnu ili propadnu, oduzimajući ljudima njihovu unutrašnju nezavisnost, koje se oni – manje-više nesvesno – odriču da bi prilagodili svoje ponašanje trenutnoj situaciji.
👉 Nova zabrinjavajuća studija: Šteta na mozgu i srcu izazvana Covid vakcinama https://t.co/ILELxtIb5A
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) February 27, 2023
Činjenica da su glupi ljudi često tvrdoglavi ne treba da krije činjenicu da nisu nezavisni. U razgovoru sa njima oseća se da se nema posla sa njim/njom lično, već sa frazama, parolama i sl. koje su ga obuzele. On je pod čarolijom; on je zaslepljen; on je u sopstvenom biću zlostavljan.
Postavši oruđe bez samostalne volje, budala će takođe biti sposobna za svako zlo, a istovremeno neće moći da ga prepozna kao zlo. Ovde leži opasnost od đavolskog zlostavljanja. Ovim se narod može zauvek upropastiti.
Ali i ovde je sasvim jasno da to nije čin pouke, već samo čin oslobođenja koji može da pobedi glupost. Čineći to, moraćemo da prihvatimo činjenicu da je u većini slučajeva pravo unutrašnje oslobođenje moguće tek nakon što se dogodi spoljašnje oslobođenje. Do tada ćemo morati da se uzdržimo od svih pokušaja ubeđivanja glupih. U ovakvom stanju stvari, uzalud pokušavamo da saznamo šta „narod“ zapravo misli.
Biblija kaže da je strah Božji početak mudrosti. Dakle, unutrašnje oslobođenje čoveka počinje odgovornim životom pred Bogom. Samo tada se može prevazići glupost.
Bonhoeffer, Dietrich. „Von der Dummheit”: Viderstand und Ergebung. Briefe und Aufzeichnungen aus der Haft. S. 17–20. Minhen, Christian Kaiser Verlag, 1951.
