Tiranija koronafobije
Autor Ramesh Thakur za The Browstone Institute
Imao sam dve velike brige tokom pandemije, od samog početka i one još uvek traju.
I jedna i druga se odnose na moj osećaj da je „koronafobija“ postala osnova vladine politike u toliko zemalja, sa potpunim gubitkom perspektive da je život balans rizika na dnevnoj bazi.
Prvo, stepen do kojeg dominantna većina naroda u zemljama sa univerzalnom pismenošću može biti uspešno uplašena da odustane od svojih građanskih sloboda i individualnih sloboda je zastrašujući šok. Postoji ovaj zaista zastrašujući video snimak policije u Melburnu kako napada malu mladu ženu – jer nije nosila masku!
S jedne strane, baza dokaza o razmerama i težini pandemije Covid-19 je iznenađujuće tanka u poređenju sa bezbroj drugih pretnji po naše zdravlje sa kojima se suočavamo svake godine. Ne zabranjujemo automobile na osnovu obrazloženja da se svaki život računa, pa čak i jedna smrt u saobraćaju predstavlja previše izgubljenih života. Umesto toga, želimo nivo pogodnosti za nivo rizika po život i telo.
S druge strane, ograničenja nametnuta svakodnevnom životu kakvog poznajemo bila su veoma drakonska i gora od bilo čega što je ranije učinjeno, čak i tokom Drugog svetskog rata ili velikog gripa 1918-19. U sadašnjim okolnostima, argument o presudnom značaju sloboda najrečitije je izneo bivši sudija Vrhovnog suda Ujedinjenog Kraljevstva Lord Sumption u intervjuu za Bi-Bi-Si 31. marta i ponovljen je nekoliko puta od tada.
Ali to je takođe argument koji je Bendžamin Frenklin, jedan od osnivača Amerike (i stoga osumnjičen u post-Black Lives Matter i okruženju za rušenje statua), izneo još u 18. veku: „Oni koji bi odustali od suštinske slobode, da bi kupili malo privremene sigurnosti, ne zaslužuju ni slobodu ni sigurnost”.
Ipak, dokazi o efikasnosti drakonskih blokada su manje nego ubedljivi. Kao što je zaključila jedna studija Lanseta, „Brzo zatvaranje granica, potpuna blokada i široko rasprostranjeno testiranje nisu bili povezani sa smrtnošću od COVID-19 na milion ljudi“.
Drugo, koronavirus preti da preplavi zdravlje i privredu mnogih zemalja u razvoju u kojima milijardu ljudi živi u hobsovskom stanju, a život je „gadan, surov i kratak“. U siromašnim zemljama najveći broj smrtnih slučajeva uzrokovan je zaraznim bolestima koje se prenose vodom, nedostacima u ishrani i komplikacijama kod novorođenčadi i majki.
Zaključavanje je proizvelo sopstvenu verziju Tukididove izreke da jaki rade šta mogu, a slabi pate kako moraju. U zemljama u razvoju, spašavanje sredstava za život nije ništa manje važno od spašavanja života. Privilegovani džet-seteri koji su uvezli virus mogu da koriste privatne bolnice, ali siromašni koji imaju malo pristupa pristojnoj zdravstvenoj zaštiti biće nesrazmerno uništeni. Bogati nose virus, siromašni snose teret jer ostanak kod kuće znači odricanje od dnevnih prihoda. Milioni se „plaše da bi nas glad mogla ubiti pre korona virusa“.
Ostajem veoma zbunjen kako je toliko ljudi koje sam smatrao liberalima bilo tako potpuno ravnodušno prema nevolji siromašnih i povremenih radnika koji nemaju luksuz da rade od kuće, niti ušteđevinu koju bi mogli da koriste kako bi obezbedili svoju porodicu sve dok ponovo ne mogu da zarade prihod.
Poznate ličnosti koje objavljuju video snimke i selfije rada od kuće u raskošnim vilama su opscene i odvratne. Nije iznenađujuće, s obzirom na moje indijsko poreklo, na mene su snažno uticale vizuelne slike miliona radnika migranata koji su bukvalno marširali pešice preko hiljada kilometara i koji su očajnički pokušavali da se vrate u svoja rodna sela dok je sav posao presahnuo.
Mnogi su umrli na putu, a srceparajući slučaj Jamlo Madkam, 12-godišnje devojčice koja je prepešačila 100 km, ali je umrla od iscrpljenosti samo 11 km od kuće, nikada nije prestao da me proganja.
To ne znači da su zapadne zemlje sa visokim dohotkom imune na smrtonosne efekte izolacije. Ali oštrina uticaja na siromašne je jednostavno nesavesna i to je teško razumeti kako intelektualno tako i emocionalno.
Šta posle ove pandemije? Šta vas najviše brine?
Moj odgovor na ovo pitanje se nalazi u odgovoru na prvo pitanje: dugoročni uticaj na zdravlje, potrebe u ishrani, sigurnost hrane, mentalno blagostanje ljudi, itd. Od početka sam bio zabrinut zbog dugotrajnog uticaja karantina u narednoj deceniji na živote i sredstva za život siromašnih ljudi u siromašnim zemljama.
Pitam se, takođe, da ovo radimo svake godine i ponavljamo glupost sa godišnjim izbijanjima gripa, posebno ako je sezona lošeg gripa. Ako ne, zašto ne? Možda će neko smisliti slogan „Životi gripa su važni“. Ili bi vlade mogle samo da donesu zakone kojima je zabranjeno da se bilo ko razboli i umre.
Kako i kada ćemo se vratiti u „novu normalu“ i kako će to izgledati? Globalizacija je podržala neviđeni prosperitet i porast obrazovnih i zdravstvenih rezultata za milijarde ljudi širom sveta, zajedno sa mračnim podzemljem necivilnog društva. Da li će njegovo nezadovoljstvo sada odbaciti značajne koristi dok se svet ponovo povlači u rovove?
Pandemija ubedljivo dokazuje potrebu za demilitarizacijom spoljne politike i promovisanjem veće multilateralne saradnje protiv ozbiljnih pretnji koje su globalne prirode i zahtevaju globalna rešenja. Ono što je moj bivši šef, pokojni Kofi Anan, nazvao „problemi bez pasoša“ zahtevaju rešenja bez pasoša. Umesto toga, rizik je da ćemo se kretati u suprotnom smeru i ponovo stvoriti regionalizovanu ravnotežu sistema moći u različitim žarišnim tačkama širom sveta.
Pandemije su odavno identifikovane kao jedan od mnogih globalnih izazova za koje je svet trebalo da se pripremi unapred. Nedavno je The Wall Street Journal imao veliki istraživački članak o neuspehu u tome, uprkos brojnim upozorenjima naučnika. „Smrtonosni koronavirus je bio neizbežan. Zašto niko nije bio spreman?“, pitali su se autori, i to sasvim opravdano.
Još jedna katastrofa u koju kao da ulazimo u snu je nuklearni rat. I zapamtite, cela poenta analogije o mesečarstvu je da ljudi koji hodaju u snu toga nisu svesni u tom trenutku. Drugi hitni globalni izazovi uključuju rastuću neravnotežu i krhkost ekosistema, iscrpljivanje ribljih zaliha, nesigurnost hrane i vode, dezertifikaciju i, naravno, niz drugih bolesti koje ostaju najveće ubice na godišnjem nivou.
Zaključak
Kao završno razmišljanje, mislim da je uobičajena greška bila privilegovanje medicine nad svim drugim razmatranjima. U stvarnosti, i svakako uz pomoć retrospektiva, ali i od samog početka u mom slučaju, ovo je trebalo da uključi promišljenu procenu onoga što ja nazivam „ravnotežom interesa“ (moje poglavlje u Oksfordskom priručniku moderne diplomatije). Vlade moraju uzeti u obzir i pomiriti medicinsku, socijalnu, ekonomsku, liberalno-demokratsku politiku, politiku ljudskih prava i međunarodne politike u kreiranju integrisanog odgovora javne politike na pandemiju.
Epilog
Gore navedeno je izvučeno iz dugog intervjua od 3.000 reči objavljenog u nedeljnom izdanju argentinskog dnevnika La Nacion 22. avgusta 2020. (na španskom): Hugo Alconada Mon, „Tiranija koronafobije“, INTERVJU SA RAMESHOM TAKUROM
Od tada je Covid mutirao u više varijanti, masovne vakcinacije su sprovedene u mnogim zemljama, a naše razumevanje, podaci i znanje su evoluirali i rasli. Uprkos tome, ponovo čitajući ove dve brige o načinu reagovanja na Covid pre dve godine i o mogućim posledicama za to kako će izgledati novo normalno stanje posle Covida, mislim da danas ne bih promenio nijednu reč.
Priznajem da još uvek ne razumem globalno izbijanje kolektivne panike i histerije, odlaganje svih postojećih planova za upravljanje pandemijom, neuspeh medicinskih profesija da progovore i zapanjujuće poštovanje autoritarne politike od strane javnosti.
