Na kraju se dogodilo ono što je, po svemu sudeći, moralo da se dogodi: Sjedinjene Države će verovatno imati odlučujuću ulogu u budućem razvoju i plasiranju venecuelanskih rezervi nafte i gasa.
Američki predsednik Donald Tramp objavio je u petak sporazum na svojoj platformi Truth Social, opisujući ga kao „NAJVEĆI NAFTNI SPORAZUM U ISTORIJI SVETA“. Prema rečima američkog predsednika, SAD su obezbedile „većinsku američku kontrolu“ nad više od 65 milijardi barela dokazanih rezervi nafte u Venecueli, raspoređenih na 17 naftnih polja, i to, kako je Tramp posebno naglasio, „bez ikakvog troška za američke poreske obveznike“.
Venecuela ima najveće rezerve nafte na svetu. Međutim, ogromnu većinu čine ekstra-teška i teška sirova nafta, koja mora da se razredi i preradi kroz složen postupak. Posebno u Teksasu postoji rafinerijska infrastruktura projektovana upravo za takvu vrstu prerade, što dodatno učvršćuje ulogu Amerike kao najvećeg proizvođača nafte na svetu. Oko 20 odsto svetskih rezervi nafte nalazi se na teritoriji Venecuele, što ovu zemlju, prema količini rezervi, čini najvećom članicom Organizacije zemalja izvoznica nafte, OPEK.
OPEK ulazi u jednu od svojih najtežih faza slabljenja kao posledica sporazuma sa Sjedinjenim Državama. U aprilu su Ujedinjeni Arapski Emirati već najavili povlačenje, koje stupa na snagu 1. maja. Sada Venecuela, druga osnivačka članica OPEK-a još od 1960. godine, preti da dodatno potkopa zajedničku logiku proizvodnje ove organizacije. Sporazum je pregovaran sa prelaznom vladom u Karakasu, koju podržava Vašington, a na čelu sa predsednicom Delsi Rodrigez. Rodrigez, bivša potpredsednica zemlje, obavlja funkciju vršioca dužnosti predsednika nakon što su američke specijalne snage u januaru 2026. uhapsile Nikolasa Madura i odvele ga u Sjedinjene Države, gde se od tada nalazi u pritvoru zbog optužbi povezanih sa drogom.
Kako bi sporazum mogao da izgleda u praksi? Malo toga je poznato, ali može se pretpostaviti da će Sjedinjene Države osnovati posebnu kompaniju uz učešće velikih proizvođača nafte kao što su EksonMobil, KonokoFilips ili Ševron, jedina američka kompanija koja trenutno ima operativno prisustvo u zemlji. Međutim, sporazum se i dalje nalazi na klimavom ustavnom terenu, budući da venecuelanski ustav zahteva državnu kontrolu nad ključnim aktivnostima naftne industrije. Da li će zato Karakas prvo morati da promeni svoje zakone?
Sa ekonomskog stanovišta, projekat zvuči veoma zanimljivo. Prema rečima Rodrigez, sporazum bi trebalo da pokrene oko 100 milijardi dolara investicija u venecuelanski naftni sektor. I Karakas će imati koristi: tokom 25 godina trajanja sporazuma, zemlja očekuje najmanje 209 milijardi dolara poreskih prihoda. To je ogroman napredak, posebno imajući u vidu da su socijalisti pod Madurom ovaj ključni sektor privrede takođe potpuno uništili, pretvorivši ga u neku vrstu samoposluge za korupciju i privilegovane veze.
Odluka je objavljena samo nekoliko nedelja pre državne posete kineskog predsednika Si Đinpinga, koja bi trebalo da se održi u Vašingtonu 24. septembra. Si se zato suočava sa svršenim činom: dva važna izvora nafte za Kinu, Venecuela i sada Iran, deluju blokirano i dolaze pod političku kontrolu SAD. Donald Tramp tako stvara novu realnost u rivalstvu dve supersile. Kontrola nad naftom predstavlja pregovarački adut koji se meri milionima barela dnevne proizvodnje.
Kada je reč o sukobu sa Kinom i sve težim odnosima sa EU, Trampova geopolitika sledi logiku malja: Amerika na prvom mestu, rasprave nisu poželjne. Ovoj strategiji može se prigovoriti, a možda se to čak i mora. Međutim, da bi se dobila potpuna slika, događaje treba sagledati i iz američke perspektive.
Sve do promene energetske politike, deregulacije fosilnih goriva i oslobađanja američkih fosilnih resursa, klimatska politika EU dominirala je u Vašingtonu. Pre svega, Barak Obama je 2009. godine prihvatio diktat CO₂ koji su nametale ideološke nastrojene tehnokrate iz Davosa, Brisela i Berlina. Od Trampovog povratka u Belu kuću slogan glasi: „Buši, dušo, buši“ (Drill, Baby, Drill), sada i kroz državni sporazum koji obuhvata venecuelanska naftna i gasna polja.
Sjedinjene Države dele svet na manihejske kategorije: oni koji su na njihovoj strani su dobri, bilo da je reč o sukobu sa Iranom, pristupu retkim zemnim elementima Grenlanda ili uklanjanju Madura u Venecueli. Oni koji odbijaju da se povinuju su loši. Evropska unija nesumnjivo pripada ovoj drugoj kategoriji i u Vašingtonu se sve više doživljava kao neprijatelj.
Za EU, koja u velikoj meri zavisi od uvoza energije, Trampova agresivna energetska politika mogla bi da postane veliki problem.
Nakon prekida odnosa sa Rusijom i praktične nemoći pred krizom u Ormuskom moreuzu, Evropa zavisi od američkih isporuka tečnog prirodnog gasa. Upravo zato mora se postaviti pitanje: šta sprečava Evropljane da aktiviraju sopstvene energetske rezerve? To je retoričko pitanje. Brisel i Berlin zarobili su se u ideološkoj zabludi i nadi da će „priviđenje iz Bele kuće“ za dve i po godine ponovo nestati i da će moći da se vrate na staro.
U ovom slučaju, „staro“ znači da će se Sjedinjene Države ponovo povinovati evropskim klimatskim pravilima, kao što su to činile ranije.
Ali do toga je još dug put.
A uloga večitog detinjastog protivnika naročito ne pristaje Nemcima. Destruktivna klimatska i energetska politika, čiji će privremeni vrhunac biti potapanje rudnika uglja u oblasti Rura, u međunarodnom kontekstu deluje detinjasto, dok je ekonomski jednostavno katastrofalna.
Sve to ostavlja težak teret: opterećuje političku kulturu zemlje, razara njenu privredu i razotkriva sve dublji jaz između građana i politike. Gledano iz današnje perspektive, tragično je što su ključna državna pitanja zemlje, njena energetska politika i privreda uopšte, povereni levičarsko-zelenim fanaticima, odnosno politici smanjenja privrednog rasta, i socijalistima.
Nije iznenađujuće što put ka budućoj tehnologiji nuklearne energije deluje blokirano i što se niko ne usuđuje da se ozbiljno pozabavi frakingom ili razvojem sopstvenih gasnih polja u Severnom i Baltičkom moru.
Zemlja je intelektualno i ideološki paralizovana i sada plaća ekonomsku cenu svoje ideologije koja podseća na vreme pre prosvetiteljstva.
Nulta Tačka/ZeroHedge
