Trećina objavljenih naučnih radova je verovatno lažna
Otprilike trećina studija objavljenih u neuronaučnim časopisima i oko 24% u medicinskim časopisima su „izmišljene ili plagirane“, navodi se u novom radu.
Istraživanje, koje se naziva preprint – što znači da još nije recenzirano – analiziralo je 5.000 objavljenih radova, izvestio je Science.
Koristeći jednostavan, automatizovan sistem za detekciju, istraživači su tražili dva signalna znaka: da li je autor registrovan sa ličnom, a ne institucionalnom, imejl adresom, i da li je autor naveo svoje udruženje kao npr bolnicu. Ljudi su zatim proverili radove označene kao potencijalno lažne. Oko 1.500 radova je verovatno bilo lažno, zaključili su istraživači.
Akademske karijere se zasnivaju na „objavi ili nestani“: ako naučnici ne objave mnogo studija koje će biti citirane, neće napredovati. Stoga su podstaknuti da svoja imena nađu u što je moguće više objavljenih radova i da se postaraju da te studije dobiju citate, a ne da pronađu istinite činjenice.
Industrija radova je nastala kao rezultat tog podsticaja. Ali to je samo jedan od načina na koji akademici mogu poboljšati svoj skor. Neki naučnici više puta citiraju svoje ranije radove, čak i ako nisu relevantni. Postoje i „citirajući prstenovi“ naučnika koji se svi slažu da citiraju radove jedni drugih, opet bez obzira na relevantnost, i „nezasluženo autorstvo“ u kojem naučnici dobijaju imena na radovima koje nisu napisali, bilo da ih plaćaju ili je to zajednički dogovor. Sve ove prakse veštački povećavaju statistiku citiranosti naučnika.
Svi u nauci znaju za ove probleme. Ali iznenađujuće malo ljudi radi išta po tom pitanju.
👉 Vraća se cenzura na Tviter? Linda Jakarino kaže da levičarske korporacije treba da imaju više uticaja na Tviter https://t.co/MaksDiFzQZ
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) May 16, 2023
Mikrobiolog Elisabet Bik ima izuzetnu sposobnost da uoči duplirane ili lažne slike u naučnim časopisima: uočila je stotine tokom godina. Ali rekla je za Nature da čak pet godina nakon što je prijavila lažne slike u časopisima, za većinu njih nije nikada ništa urađeno.
Psiholog iz Oksforda Doroti Bišop kaže da se ovo poklapa sa njenim sopstvenim iskustvom: „Ako neko ukaže na akademsku nesavesnost izdavačima ili institucijama, često nema odgovora“.
Postoji mnogo drugih problema sa naučnim istraživanjima i izdavaštvom. Časopisi uzimaju rad naučnika besplatno ili čak naplaćuju da ga objave, a zatim im ponovo naplaćuju pristup.
Urednici jednog časopisa nedavno su napustili posao zbog „neetičkih” naknada za objavljivanje. A potražnja za „pozitivnim“ rezultatima podstiče naučnike da bilduju podatke dok nešto ne pronađu. To su duboki sistemski problemi unutar nauke.
Ali direktnu prevaru, pomislili biste, trebalo bi lako ispraviti ako se otkrije. Pa ipak, naučna zajednica to često ignoriše, podrivajući celinu nauke: ako je veliki procenat studija lažan, kako možemo verovati u napredak nauke?
Veća transparentnost, uključujući potpuno objavljivanje podataka i koda kao standarda za sve radove, bila bi početak, ali na kraju se struktura podsticaja nauke mora promeniti.
