VAŽNO! NAJNOVIJI PLANOVI EU U VEZI ZAKONA O DIGITALNIM USLUGAMA PRETE DA JOŠ VIŠE UGROZE SLOBODU NA INTERNETU
Zakon EU o digitalnim uslugama je šansa da se sačuva ono što funkcioniše i da se popravi ono što je pokvareno. EFF i druge grupe civilnog društva zalagale su se za nova pravila koja štite osnovna prava na mreži, dok su formulisali smelu viziju za rešavanje najhitnijih izazova današnjice.
Međutim, dok je prvobitni predlog Komisije EU u nekoliko stvari bio ispravan, Evropski parlament se poigrava sa idejom da uvede novu mrežu filtera, napravljenu u Evropi. Neki političari veruju da bi svaka aktivna platforma potencijalno trebalo da bude odgovorna za komunikaciju između svojih korisnika i veruju da algoritamski filteri mogu da urade trik za brzo uklanjanje nelegalnog sadržaja.
U članku objavljenom na „heise online“ 8. novembra 2021. pod licencom CC BI 4.0, Julia Reda, šefica projekta za kontrolu u nevladinoj organizaciji za građanska prava Gesellschaft fur Freiheitsrechte (GFF) i bivša članica Evropskog parlamenta, analizirala je aktuelne predloge i objasnila šta je u pitanju, za sve korisnike interneta. U nastavku smo preveli ovaj tekst.
Uredi politiku: Zakon o digitalnim uslugama skrenuo je sa koloseka u Evropskom parlamentu
To je poznati obrazac u mrežnoj politici – Komisija EU daje predlog koji ugrožava osnovna digitalna prava. Civilno društvo se tada mobiliše za proteste i oslanja se na direktno izabrani Evropski parlament da spreči najgore. Međutim, u slučaju najvažnijeg zakonodavnog projekta EU za regulisanje onlajn platformi – Zakona o digitalnim uslugama – najopasniji predlozi sada dolaze iz samog Evropskog parlamenta, nakon što se nacrt zakona Komisije EU pokazao iznenađujuće prijateljskim po osnovna prava.
VLASNIK AMAZONA, DŽEF BEZOS OTKRIO KOLIKO LJUDI ĆE MOĆI DA ŽIVI NA PLANETI ZEMLJI U BUDUĆNOSTI: “SAMO ODABRANI, DECA ĆE BITI ROĐENA U KOLONIJAMA”https://t.co/ysqypYWqhQ
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) November 13, 2021
Očigledno, Evropski parlament nije ništa naučio iz debakla oko člana 17. Direktive o autorskim pravima. To preti distopijskom skupu pravila koja promovišu široku upotrebu filtera za otpremanje sklona greškama, dozvoljava industriji zabave da blokira sadržaj pritiskom na dugme i podstiče dezinformacije tabloidnih medija na društvenim mrežama.
Glasanje o Zakonu o digitalnim uslugama je odloženo
Odbor za unutrašnje tržište i zaštitu potrošača trebalo je ovog ponedeljka da izglasa svoj stav o Zakonu o digitalnim uslugama kako bi mogao da počne pregovore sa Komisijom i Savetom. Umesto toga, jučerašnji dnevni red (8. novembar) održalo se saslušanje za uzbunjivača Fejsbuka Frensis Haugen. Do odlaganja glasanja došlo je zbog neslaganja među poslanicima EP oko principa regulacije platforme.
Podrška potpunom odlasku od oprobanog sistema ograničene odgovornosti za internet usluge raste, direktno ugrožavajući našu slobodu komunikacije na Internetu.
Zakon o digitalnim uslugama je majka svih zakona o platformi. Za razliku od člana 17, nacrt zakona ima za cilj da reguliše ne samo odgovornost za kršenje autorskih prava na odabranim komercijalnim platformama – već i odgovornost za sve nezakonite aktivnosti korisnika na svim vrstama hosting provajdera, od Fejsbuka do nekomercijalnih hobi diskusionih foruma. Čak i ako platforme blokiraju sadržaj na osnovu svojih opštih uslova, Zakon o digitalnim uslugama ima za cilj da definiše osnovna pravila za to kako bi se ojačala prava korisnika protiv proizvoljnih odluka. S obzirom na izbalansiran nacrt Komisije EU, utoliko je začuđujuće kakva su drastična ograničenja osnovnih prava sada prihvatljiva u Evropskom parlamentu. Sledeća tri predloga su među najopasnijim.
Industrija zabave želi blokiranje u roku od 30 minuta
Do sada, platforme nisu bile odgovorne za ilegalno otpremanje od strane svojih korisnika, sve dok ih brzo uklanjaju nakon što saznaju za kršenje. Koliko brzo se brisanje mora izvršiti zavisi od pojedinačnog slučaja – na primer, od toga da li se kršenje može jasno utvrditi nakon upozorenja. Sudovi često godinama raspravljaju o tome da li određena izjava predstavlja nezakonitu uvredu. U ovakvim graničnim slučajevima ne može se očekivati da će se u najkraćem roku odlučiti za blokadu. Iz tog razloga, evropski zakonodavci su se u prošlosti odrekli strogih perioda brisanja.
Ovo će se promeniti: izvestilac Evropskog parlamenta za Zakon o digitalnim uslugama Danske, Christel Schaldemose, zahteva da platforme blokiraju ilegalni sadržaj u roku od 24 sata ako sadržaj predstavlja pretnju po javni red.
Nejasno je kada tačno otpremanje na društvenim mrežama predstavlja pretnju javnom redu i da platforme neće imati drugog izbora osim da blokiraju sadržaj na zahtev nakon 24 sata.
Ko-savetodavni komitet za pravna pitanja Evropskog parlamenta, koji je već usvojio svoj stav o Zakonu o digitalnim uslugama, ide još dalje i želi posebno industriji zabave dati besplatan pristup za blokiranje otpremanja. Prenosi sportskih ili zabavnih događaja uživo će biti blokirani u roku od 30 minuta; sportska udruženja su već lobirala za slične posebne propise tokom reforme autorskih prava. Ovako kratki periodi brisanja može se postići samo automatskim filterima – teško da je ljudima moguće da provere da li je zahtev za blokiranje uopšte opravdan u tako kratkom vremenu.
Opasnije od Zakona o zaštiti na mreži
Strogi rokovi za povlačenje nelegalnog sadržaja već su poznati iz nemačkog Zakona o zaštiti na mreži (NetzDG). Ipak, predlozi o kojima se raspravlja na nivou EU su po mnogo čemu opasniji. Prvo, obaveza blokiranja prijavljenog sadržaja u roku od 24 sata prema Zakonu o zaštiti na mreži ograničena je na očigledno nezakonit sadržaj i na nekoliko velikih platformi. Predlog pregovarača Evropskog parlamenta ne uključuje takva ograničenja.
PANIKA U PFIZERU! OBRISALI SVOJU STRANICU! PFIZER 2010. GODINE PRIZNAO DA PODMIĆUJE 4.500 DOKTORA, NAUČNIKA I MED. STRUČNJAKA, KOLIKO IH JE ONDA TEK DANAS?!https://t.co/KHP5LUwCn8
— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) November 13, 2021
Drugo, posledice kršenja rokova za brisanje značajno se razlikuju između NetzDG-a i Zakona o digitalnim uslugama. NetzDG predviđa novčane kazne ako platforma sistematski krši zahteve zakona. Običnim jezikom, to znači da jednokratno prekoračenje roka od 24 sata ne dovodi automatski do kazne.
U planiranom Zakonu o digitalnim uslugama, s druge strane, periodi brisanja postaće preduslov za ograničavanje odgovornosti platformi: Za sadržaj koji platforma nije blokirala u roku od 24 sata od obaveštenja, sam operater platforme će biti odgovoran, kao i ako je sama počinila protivpravnu radnju. U slučaju autorskih prava, na primer, platformama bi zapretile užasne tužbe za odštetu za svaki pojedinačni deo sadržaja na koji to utiče.
Podsticaji da se jednostavno blokira sav prijavljeni sadržaj koji nije vidljiv je mnogo veći ovde nego pod NetzDG.
Na drugim mestima, izvestilac Evropskog parlamenta takođe želi da kazni platforme za nedolično ponašanje tako što će ih učiniti direktno odgovornim za kršenje prava svojih korisnika – na primer, ako platforme krše obaveze transparentnosti. Koliko god da je transparentnost važna, ovaj pristup nosi velike opasnosti. Uvek može doći do kršenja prava od strane platformi, a odgovarajući odgovor je strogo praćenje tržišta i izricanje novčanih kazni, koje mogu biti visoke.
Ali ako bilo kakvo kršenje pravila od strane platformi odmah preti gubitkom sigurne luke od odgovornosti, zakonodavac stvara podsticaj platformama da kontrolišu ponašanje svojih korisnika što je bliže moguće koristeći veštačku inteligenciju. Takvi sistemi imaju visoku stopu grešaka i takođe blokiraju radove potpuno nesumnjivog, legalnog sadržaja, što je nedavno još jednom podvukla Facebook uzbunjivač -Frensis Haugen.
Član 17 još uvek ne ide dovoljno daleko što se tiče Odbora za pravna pitanja
Komisija za pravna pitanja predviđa da se organizacije u industriji zabave mogu prepoznati kao takozvane „pouzdane osobe za označavanje“, koje bi trebalo da budu u mogućnosti da samostalno dobiju trenutno blokiranje sadržaja na platformama i moraju samo jednom godišnje da vode računa o tome na koji sadržaj se to odnosi. Ova uredba otvara vrata zloupotrebama. Čak i platforme koje još uvek nisu prinuđene da koriste filtere za otpremanje prema reformi autorskih prava onda bi automatski primenile zahteve za blokiranje „pouzdanih obeleživača“, koji bi zauzvrat skoro sigurno pribegli sistemima filtriranja sklonim greškama kako bi pronašli navodna kršenja autorskih prava.
Povrh toga, stav Komisije za pravne poslove o redefinisanju isključenja odgovornosti je apsurdan. Provajderi hostinga bi trebalo da imaju koristi od isključenja odgovornosti samo ako se ponašaju potpuno neutralno prema otpremljenom sadržaju, tj. čak ni ne intervenišu u prezentaciji sadržaja korišćenjem funkcija pretrage ili algoritama za preporuke. Ako ova pozicija prevlada, samo čisti veb hosteri bi bili pokriveni sigurnom lukom od odgovornosti. Sve moderne platforme bi bile direktno odgovorne za kršenje prava od strane svojih korisnika – uključujući Vikipediju, GitHub ili Dropbok, koji su izuzeti iz člana 17 tokom reforme autorskih prava nakon glasnih protesta internet zajednice. Predlog Odbora za pravne poslove jednostavno bi onemogućio rad onlajn platformi u EU.
Dezinformacije za pomoćna autorska prava
Štaviše, pomoćna autorska prava za izdavače štampe, najbolji primer politike pokroviteljstva u zakonu o autorskim pravima, ponovo igra ulogu u debati o Zakonu o digitalnim uslugama.
Odbor za pravna pitanja je prihvatio zahteve izdavača štampe za posebnim tretmanom sadržaja štampe na društvenim medijima. Komitet zahteva da se glavnim platformama poput Fejsbuka više ne dozvoli blokiranje sadržaja izdavača štampe u budućnosti – čak i ako sadrži očigledne dezinformacije ili krši odredbe i uslove.
Svrha ove uredbe je jasna – čak i ako Komisija za pravna pitanja tvrdi da služi za zaštitu slobode izražavanja i medijskog pluralizma, ovo je još jedan pokušaj da se sprovedu sporedna autorska prava.
Ako korišćenje novinskih članaka od strane platformi podleže naknadi u skladu sa sporednim autorskim pravima, ali je istovremeno platformama zabranjeno Zakonom o digitalnim uslugama da blokiraju članke u novinama, onda nemaju drugog izbora osim da prikažu članke i plate za njih.
Za izdavače, ovo je licenca za štampanje novca. U svom krstaškom pohodu za pomoćna autorska prava, međutim, izdavači osiguravaju da platforme više ne mogu da se suprotstave dezinformacijama sve dok se one dešavaju samo u novinskoj publikaciji. Da je takav propis opasan, ne otkrivaju samo delovi oko ponuda lažnih vesti koje se koriste za propagandu oko autokratskih režima. Dovoljan je pogled na tabloidnu štampu da shvatimo da objavljivanje članka od strane izdavača štampe nije garancija za kvalitet, istinitost, pa čak ni usklađenost sa osnovnim međuljudskim pravilima ponašanja.
Evropski parlament još ima vremena da opravda svoju reputaciju garanta osnovnih prava. Ali ako se pregovori o Zakonu o digitalnim uslugama ne zaokrenu, ovaj zakon preti da će pogoršati probleme sa onlajn platformama umesto da pomogne u njihovom rešavanju.
