Evropska unija je izgubila svoje mesto u globalnoj trci za veštačkom inteligencijom. U jednom tvitu na platformi X, francuski predsednik Emanuel Makron nehotice je ocrtao zamršenu situaciju, istovremeno otkrivajući svoju ličnu emocionalnu krhkost.
Vodeći predstavnici Evropske unije vole da se predstavljaju kao bezosećajni tehnokrati. Održavajući najveću moguću distancu od građana, oni sprovode svoju agendu društvene transformacije ka onome što shvataju kao net-zero ekonomiju. Ova ostentativna distanca od građanstva deluje kao simulakrum moći, koji kod političara poput Emanuela Makrona često prelazi u karikaturalno.
Makronovo upadljivo prisustvo u spoljnim poslovima – bilo da se radi o ratu u Ukrajini ili ponavljajućim provokacijama prema Sjedinjene Države – korelira sa njegovom agresivnom politikom cenzure prema sopstvenom stanovništvu. On je predsednik bez naroda, koji vodi manjinsku vladu kroz budžetsku krizu koja Francusku sve više približava fiskalnom ponoru.
U Makronovoj ličnosti kondenzovana je evropska greška: ekonomski oslabljena, duboko nepopularna među sopstvenim narodom i geopolitički u suštini irelevantna, a ipak prožeta uzvišenim, mesijanskim planovima. Ova performativna igra moći, uparena sa jedva prikrivenom nemoći i nekompetentnošću, neizbežno proizvodi efekat koji se može opisati kao klaunovski. To je izraz političkog stila koji više ne može da pomiri tvrdnje sa realnošću i time pruža manje vođstva, a više tragično-komičnu predstavu.
Trag emocija
Političari poput francuskog predsednika zaista su svesni rastućeg javnog besa zbog svojih politika i, iza tehnokratske fasade, snažno doživljavaju emocionalna stanja. Makron je to na trenutak otkrio 7. februara na platformi „X“, koju inače često kritikuje.
Ovaj trenutak izloženosti izazvao je reakciju izraelskog investitora u veštačku inteligenciju, dr Elija Davida. Preduzetnik je ismejao plan francuske vlade da pokrene revoluciju veštačke inteligencije sa samo početnih 30 miliona evra, javno nazvavši predsednika „klaunom“.
Makron je odgovorio na klasičan način društvenih mreža: brzo, nepromišljeno i emocionalno. Upravo to je bilo pravo otkriće. Njegova poruka ne samo da je pokazala ličnu krhkost, već je istovremeno izložila fatalnu ekonomsku strategiju Evrope u oblasti veštačke inteligencije.
Makron je direktno odgovorio na Davidovu kritiku i upao u retoričku zamku, napisavši da će upravo taj „klaun“, misleći na sebe, pokrenuti bum investicija sa 30 miliona evra, koji će na kraju mobilisati preko 100 milijardi evra privatnih sredstava. On planira francusku Silicijumsku dolinu južno od Pariz i namerava da svoju zemlju katapultira na vrh veštačke inteligencije, uz početnih 30 miliona evra državnog novca.
U ovoj rečenici kristalizovana je dilema Evrope: samouverenost i poricanje, poznati patos evropskih elita kombinovan sa zapanjujućom otuđenošću od realnosti. To je politički stil koji otkriva više o položaju Evrope u globalnoj trci za veštačkom inteligencijom nego bilo kakva trezvena analiza.
Oni koji poznaju kodove, meme i ponavljajuće ključne reči digitalnih platformi razumeju značaj ove etikete. Kada se pominju izrazi poput „clown world“ ili „clown politics“, misli se na komediju koju svakodnevno gledamo: rutinsko izbegavanje posledica sopstvenih centralno vođenih politika evropskih lidera, bilo da je reč o ekonomiji, industriji, migracijama ili energetskoj politici.
Klaun-meme kondenzuje cinično, samoironično opažanje posmatrača ove komedije – posmatrača koji zna da nije samo meta ovih politika, već da će na kraju snositi njihove posledice.
Klaun-politika poprima mnoge oblike. To uključuje bezbroj samita o krizama ili inovacijama, na kojima se političari naknadno predstavljaju kao inicijatori promena, pokušavajući da se pozicioniraju na čelu razvoja koji su decenijama ignorisali ili aktivno ometali. Ovi samiti su posebno poguban oblik maskiranja nekompetentnosti: politički rituali samopotvrđivanja koji simuliraju aktivnost, dok zapravo prikrivaju strukturnu stagnaciju.
Još jedna izgubljena godina
Prošlo je skoro tačno godinu dana otkako je Emanuel Makron na konferenciji Choose France predstavio svoju ambicioznu investicionu inicijativu. Tada je objavljeno da je mobilisano preko 100 milijardi evra privatnih investicionih obećanja, uključujući više od 20 milijardi evra od kompanije Brookfield i 50 milijardi evra od suverenog fonda Ujedinjeni Arapski Emirati. Do danas, međutim, gotovo ništa se nije ostvarilo.
Kao i drugde u EU, gust regulatorni sistem ozbiljno blokira angažman privatnog sektora. Francuska je bar mogla da ostvari prednost zahvaljujući nuklearnoj energiji, koja je stabilna, relativno jeftina i pogodna za energetski zahtevne data centre. A Nemačka je svoju nekadašnju prednost u velikoj meri izgubila kroz energetske promene.
Ipak, Francuska ostaje zarobljena u paralizujućoj stagnaciji. Najave blede, vizije se raspadaju, a digitalna Silicijumska dolina sve više liči na birokratsku iluziju.
Kontrast sa Sjedinjenim Državama je izrazit. Samo prošle godine mobilisano je oko 400 milijardi dolara privatnih investicija u veštačku inteligenciju i data centre. Infrastruktura ekonomije podataka budućnosti gradi se upravo tamo, gde predsednik Donald Tramp sprovodi deregulaciju, smanjuje poreze i podstiče razvoj energetike.
Veliki operateri data centara u SAD, uključujući Meta i Google, već ulažu u sopstvene izvore energije. Time stabilizuju svoje poslovne modele i energetsku mrežu. Ovo predstavlja snažan kontrast etatističkom ekonomskom modelu Brisela, gde se tehnološko neznanje često kombinuje sa prekomernom regulacijom.
Evropska ideja o državnom semenskom finansiranju i centralno planiranoj regulaciji tržišta predstavlja dubok strukturni problem. Evropsko društvo se u velikoj meri udaljilo od principa tržišne ekonomije, lične odgovornosti i kulture preduzetništva.
Birokratija, dugotrajne regulatorne politike i institucionalna inertnost sada pokazuju svoje posledice. Duh birokratizacije iskrivio je percepciju ekonomske realnosti kod građana, preduzetnika i političke klase podjednako.
Nove tehnologije i inovacije više se često ne doživljavaju kao prilike, već kao izazovi koje treba kontrolisati. Ova psihopolitička posledica birokratizacije deluje kao teret na prosperitet i produktivnost evropskih ekonomija – sa posledicama koje čak ni francuski predsednik, u trenucima emocionalne reakcije na „X“, ne može u potpunosti da sakrije.
ispravi, nije „klaun“ nego „klovn“ nije „klaunovski“ već „klovnovski“, hajde strogo povedi računa da ne praviš greške već da ih ispraviš
Evropska unija je izgubila svoje mesto u globalnoj trci za veštačkom inteligencijom. U jednom tvitu na platformi X, francuski predsednik Emanuel Makron nehotice je ocrtao zamršenu situaciju, istovremeno otkrivajući svoju ličnu emocionalnu krhkost.
Vodeći predstavnici Evropske unije vole da se predstavljaju kao bezosećajni tehnokrati. Održavajući najveću moguću distancu od građana, oni sprovode svoju agendu društvene transformacije ka onome što shvataju kao net-zero ekonomiju. Ova ostentativna distanca od građanstva deluje kao simulakrum moći, koji kod političara poput Emanuela Makrona često prelazi u karikaturalno.
Makronovo upadljivo prisustvo u spoljnim poslovima – bilo da se radi o ratu u Ukrajini ili ponavljajućim provokacijama prema Sjedinjenim Državama – korelira sa njegovom agresivnom politikom cenzure prema sopstvenom stanovništvu. On je predsednik bez naroda, koji vodi manjinsku vladu kroz budžetsku krizu koja Francusku sve više približava fiskalnom ponoru.
U Makronovoj ličnosti kondenzovana je evropska greška: ekonomski oslabljena, duboko nepopularna među sopstvenim narodom i geopolitički u suštini irelevantna, a ipak prožeta uzvišenim, mesijanskim planovima. Ova performativna igra moći, uparena sa jedva prikrivenom nemoći i nekompetentnošću, neizbežno proizvodi efekat koji se može opisati kao klovnovski. To je izraz političkog stila koji više ne može da pomiri tvrdnje sa realnošću i time pruža manje vođstva, a više tragično-komičnu predstavu.
Trag emocija
Političari poput francuskog predsednika zaista su svesni rastućeg javnog besa zbog svojih politika i, iza tehnokratske fasade, snažno doživljavaju emocionalna stanja. Makron je to na trenutak otkrio 7. februara na platformi „X“, koju inače često kritikuje.
Ovaj trenutak izloženosti izazvao je reakciju izraelskog investitora u veštačku inteligenciju, dr Elija Davida. Preduzetnik je ismejao plan francuske vlade da pokrene revoluciju veštačke inteligencije sa samo početnih 30 miliona evra, javno nazvavši predsednika „klovnom“.
Makron je odgovorio na klasičan način društvenih mreža: brzo, nepromišljeno i emocionalno. Upravo to je bilo pravo otkriće. Njegova poruka ne samo da je pokazala ličnu krhkost, već je istovremeno izložila fatalnu ekonomsku strategiju Evrope u oblasti veštačke inteligencije.
Makron je direktno odgovorio na Davidovu kritiku i upao u retoričku zamku, napisavši da će upravo taj „klovn“, misleći na sebe, pokrenuti bum investicija sa 30 miliona evra, koji će na kraju mobilisati preko 100 milijardi evra privatnih sredstava. On planira francusku Silicijumsku dolinu južno od Pariza i namerava da svoju zemlju katapultira na vrh veštačke inteligencije, uz početnih 30 miliona evra državnog novca.
U ovoj rečenici kristalizovana je dilema Evrope: samouverenost i poricanje, poznati patos evropskih elita kombinovan sa zapanjujućom otuđenošću od realnosti. To je politički stil koji otkriva više o položaju Evrope u globalnoj trci za veštačkom inteligencijom nego bilo kakva trezvena analiza.
Oni koji poznaju kodove, meme i ponavljajuće ključne reči digitalnih platformi razumeju značaj ove etikete. Kada se pominju izrazi poput „clown world“ ili „clown politics“, misli se na komediju koju svakodnevno gledamo: rutinsko izbegavanje posledica sopstvenih centralno vođenih politika evropskih lidera, bilo da je reč o ekonomiji, industriji, migracijama ili energetskoj politici.
Klovn-meme kondenzuje cinično, samoironično opažanje posmatrača ove komedije – posmatrača koji zna da nije samo meta ovih politika, već da će na kraju snositi njihove posledice.
Klovn-politika poprima mnoge oblike. To uključuje bezbroj samita o krizama ili inovacijama, na kojima se političari naknadno predstavljaju kao inicijatori promena, pokušavajući da se pozicioniraju na čelu razvoja koji su decenijama ignorisali ili aktivno ometali. Ovi samiti su posebno poguban oblik maskiranja nekompetentnosti: politički rituali samopotvrđivanja koji simuliraju aktivnost, dok zapravo prikrivaju strukturnu stagnaciju.
Još jedna izgubljena godina
Prošlo je skoro tačno godinu dana otkako je Emanuel Makron predstavio svoju ambicioznu investicionu inicijativu. Tada je objavljeno da je mobilisano preko 100 milijardi evra privatnih investicionih obećanja. Do danas, međutim, gotovo ništa se nije ostvarilo.
Kao i drugde u EU, gust regulatorni sistem ozbiljno blokira angažman privatnog sektora. Francuska je mogla da ostvari prednost zahvaljujući nuklearnoj energiji, koja je stabilna i pogodna za energetski zahtevne data centre. Ipak, Francuska ostaje zarobljena u stagnaciji. Najave blede, vizije se raspadaju, a digitalna Silicijumska dolina sve više liči na birokratsku iluziju.
Kontrast sa Sjedinjenim Državama je izrazit. Infrastruktura ekonomije podataka budućnosti gradi se tamo, dok Evropa zaostaje. Evropska ideja o državnom semenskom finansiranju i centralno planiranoj regulaciji tržišta predstavlja dubok strukturni problem.
Nove tehnologije i inovacije više se često ne doživljavaju kao prilike, već kao izazovi koje treba kontrolisati. Ova posledica birokratizacije deluje kao teret na prosperitet i produktivnost evropskih ekonomija – sa posledicama koje čak ni francuski predsednik, u trenucima emocionalne reakcije na „X“, ne može u potpunosti da sakrije.
