Глобални поремећаји којима сведочимо последњих година најчешће се представљају као хаотичан низ догађаја: „пандемија“, инфлација, несташице енергената и рат.
Није чудо што је већина људи збуњена. Међутим, структурна анализа открива нешто сасвим друго — промишљено и контролисано рушење друштвеног уговора 20. века.
Сведоци смо преласка са продуктивног капиталистичког модела, који је захтевао здраву масовну радну снагу, на оно што Јанис Варуфакис назива техно-феудалним поретком.
Покретач ове трансформације била је очајничка стратегија финансијске стабилизације, спроведена путем догађаја у области јавног здравља. Како је указао професор Фабио Виги, глобални финансијски систем је крајем 2019. године достигао тачку терминалне нестабилности, што је потврђено колапсом америчког репо тржишта, на којем банке међусобно позајмљују новац.
Замрзавањем реалне економије кроз локдауне, централне банке су извршиле масовна убризгавања ликвидности како би спасле банкарско-финансијски слој. Да је тај новац ушао у функционалну економију, изазвао би хиперинфлацију. Држећи становништво код куће, елите су спровеле прикривени спасилачки пакет који је очувао доминацију финансијске класе жртвујући продуктивну средњу класу.
Али било је неопходно спровести и геополитички ресет. Деценијама се немачка економија ослањала на три стуба: јефтин руски гас, извоз високе технологије у Кину и безбедносни кишобран САД. До краја 2025. године сва три су нарушена. Како примећује професор Мајкл Хадсон, „саботажа“ гасовода Северни ток била је структурна нужност за западну финансијску елиту.
Да је Немачка наставила интеграцију са Русијом и Кином, створила би центар моћи независан од америчког долара. Сукоб у Украјини је послужио сврси: Немачка је заменила руски гас из гасовода и била приморана на масовну изградњу инфраструктуре за течни природни гас и ослањање на ЛНГ из САД. За разлику од гаса, ЛНГ мора да се хлади, транспортује бродовима и поново регасификује — процес који је по својој природи три до четири пута скупљи.
Резултат је да је 2025. године немачка индустријска производња на најнижем нивоу од деведесетих. Тешке индустрије, попут БАСФ-а (хемија) и ТисенКрупа (челик), селе производњу у САД или Кину. Истовремено, Немачка покушава да се трансформише из индустријског гиганта ослањајући се на „зелену“ енергију (укључујући улогу „водоничног чворишта“), полупроводнике и микроелектронику, роботику и биотехнологију, док капитал преусмерава у годишњу војну потрошњу од 150 милијарди евра.
Док Немачка посрће, Сити у Лондону цвета на глобалној нестабилности. Он је, између осталог, светско средиште осигурања ратног ризика и трговине енергијом. Када се уништи гасовод или угрози кључна поморска рута, цена осигурања ратног ризика се утростручује. Лондонско тржиште осигурања, предвођено Лојдсом, извлачи те „премије ризика“ из глобалне економије.
Брокери у Ситију геополитичку нестабилност третирају као волатилну класу имовине. Док британска домаћинства гуше рачуни за енергију, финансијски центар остаје профитабилан извлачећи богатство из самог хаоса чијем стварању доприноси спољна политика.
Штавише, Сити у Лондону је осигурао позицију незаменљивог посредника у трансатлантском енергетском заокрету. Иако гас физички потиче из САД и троши се у Европи, финансијска и правна архитектура те трговине готово у потпуности се управља из Лондона.
Берзе и робни посредници попут ИЦЕ-а (Интерконтинентална берза) бележе рекордне обиме трговања фјучерсима и дериватима ЛНГ-а — финансијским опкладама на будућу цену гаса. Како волатилност расте, тако експлодирају и накнаде и провизије које наплаћују лондонски трговци и клириншке куће.
Више од 90 одсто светског поморског осигурања, укључујући специјализовано и скупо осигурање за ЛНГ танкере, покривено је преко Лојдса. Наметањем строгих премија ратног ризика за сваки брод који улази у европске воде, Лондон фактички уводи приватни порез на сваки молекул гаса који замењује изгубљене руске испоруке.
Тако, док се европска индустрија бори са високим трошковима енергије, финансијске фирме у Ситију извлаче огроман данак из логистике замене снабдевања.
Структурно преобликовање економија неизбежно производи огромне друштвене тензије.
Ту на сцену ступа „руска претња“. Она је уздигнута у свеобухватни унутрашњи наратив који служи за управљање домаћим незадовољством и мобилизацију јавности. Тај баук има кључну психолошку улогу: растући бес осиромашених претвара у патриотску дужност да трпе немаштину.
У режиму „трајног ванредног стања“, сваки штрајк, протест или системска критика могу бити означени као злонамерни страни утицај или субверзија, што држави омогућава примену проширених полицијских овлашћења за сузбијање унутрашњих трвења.
Да би оправдала преусмеравање милијарди пореских прихода са пропалих јавних услуга у војно-индустријски комплекс ради стварања „раста“ у посрнулој економији, држава мора да одржава висок ниво егзистенцијалног страха. У Великој Британији, Стратегија одбрамбене индустрије 2025. изричито представља милитаризацију као мотор раста, користећи авет руске специјалне војне операције да легитимише државно субвенционисан трансфер богатства ка високотехнолошким одбрамбеним корпорацијама.
Стварањем трајног ратног стања, елите обезбеђују да један од главних стубова економије буде управо онај који директно служи безбедности државе, док се становништву саопштава да су урушавање здравства и пензија неопходна жртва за национални опстанак.
У том контексту мења се и статус човека. У индустријској ери држава је „улагала“ у радничку класу, финансирајући здравство и образовање јер јој је била потребна здрава популација за производњу. Данас вештачка интелигенција, роботика и економски пад чине велики део радне снаге сувишним.
Како капиталу репродукција рада више није пожељна ни профитабилна, држава повлачи своју подршку. Видљиво пропадање британског НХС-а резултат је намерног дезинвестирања. Истовремено, тржиште приватног здравственог осигурања у Великој Британији порасло је на рекордних 8,64 милијарде фунти, уз годишњи раст од готово 14 одсто.
Ако радник више није потребан за производњу, држава здравствену заштиту посматра као „непродуктиван трошак“ који треба ликвидирати.
Када становништво престане да буде ресурс и постане фискални терет, држава прелази са бриге на управљање изласком. Није случајно што широм Запада видимо позиве на убрзану легализацију асистираног самоубиства. То делимично објашњава и примену мидазолама и налога „не реанимирати“ у старачким домовима током ковид периода. Подаци показују да је британска влада почетком 2020. купила огромне количине мидазолама — двогодишње залихе у само два месеца.
Процене утицаја из 2025. године наводе да би легализација асистираног умирања донела „значајне уштеде“ за НХС и пензиони систем, процењене на до 18,3 милиона фунти у року од десет година само по основу пензија. Званична анализа закона о терминално оболелим одраслима проценила је да би до десете године држава штедела око 27,7 милиона фунти годишње на неисплаћеним пензијама и бенефицијама услед асистираних смрти.
Убрзавањем „исписивања“ непродуктивног старог становништва (шта се догодило са слоганом из ковид ере „спасимо баку“?), систем брише милијарде будућих пензионих обавеза са државног биланса.
Шта нас очекује даље? Елите ће наставити да развијају наратив трајног ванредног стања, под изговором климатске кризе и руске претње, како би обезбедиле идеолошку дисциплину неопходну за појачану штедњу.
Истовремено, дигитални идентитет и дигиталне валуте централних банака створиће систем потпуног надзора. У том настајућем поретку грађанин се замењује „управљаним субјектом“, чији је приступ економији условљен друштвеним кредитним скором.
Нулта Тачка/ИнфоВорс
