Veliki Reset – prvi deo – Četiri jahača Apokalipse
„Tehnologije u srcu Četvrte industrijske revolucije povezane su na mnogo načina — na način na koji proširuju digitalne mogućnosti; na način na koji se povećavaju, pojavljuju i ugrađuju u naše živote; u njihovoj kombinatornoj moći; i u njihovom potencijalu da koncentrišu privilegije i izazovu postojeće sisteme upravljanja.’
– Klaus Švab, Oblikovanje budućnosti četvrte industrijske revolucije, 2018
Pisao: Sajmon Elmer iz OffGuardian-a
Unos na Wikipediji za Veliko resetovanje, čiji je prvi deo citiran na plavoj tabli kao korektiv za svako pominjanje ili diskusiju o ovom terminu na Jutjubu , glasi kako sledi:
Velika inicijativa za resetovanje je plan ekonomskog oporavka koji je izradio Svetski ekonomski forum (WEF) kao odgovor na pandemiju COVID-19. Projekat je pokrenut u junu 2020. godine, a video snimak sa tadašnjim princom od Velsa Čarlsom objavljen je povodom njegovog pokretanja. Navedeni cilj inicijative je da olakša obnovu od globalne krize COVID-19 na način koji daje prioritet održivom razvoju.
Inicijativa je pokrenula niz različitih teorija zavere koje su širili američki ekstremno desničarski i konzervativni komentatori na društvenim medijima kao što su Fejsbuk i Tviter. Takve teorije uključuju da je pandemiju COVID-19 stvorila tajna grupa kako bi preuzela kontrolu nad globalnom ekonomijom, da su ograničenja zaključavanja namerno osmišljena da izazovu ekonomski krah, ili da je globalna elita pokušavala da ukine privatnu svojinu dok je koristila COVID -19 da porobe čovečanstvo vakcinama.
Ja nisam Amerikanac, nikada nisam pripadao nijednoj ekstremno desničarskoj organizaciji, moji stavovi nisu konzervativni ni sa velikim ni malim ‘c’, i objavio sam niz članaka koji se suprotstavljaju teoriji zavere istorije ; ali sam takođe tvrdio da virus sa stopom smrtnosti od infekcije sezonskom gripom nikada nije predstavljao nešto što bi se moglo približiti ‘pandemiji’ ; da su ograničenja zaključavanja uvedena ne da bi izazvali „slom“ ekonomije, već, naprotiv, da bi se izolovala realna ekonomija od 12 biliona dolara kvantitativnog popuštanja stvorenog da se spase finansijski sektor u kolapsu između septembra 2019. i aprila 2022.; i da je, daleko od pokušaja da se ‘ukine’ privatna svojina, model kapitalizma zainteresovanih strana koji promoviše Svetski ekonomski forum i koji implementiraju njegovi korporativni partneri pod okriljem ‘ciljeva održivog razvoja’ dizajniran da privatizuje nacionalnu imovinu, prirodne resurse i, na kraju — kako Klaus Švab otvoreno zagovara — postojeći sistem upravljanja na Zapadu.
U tom pogledu, unos na Vikipediji je primer kako optužba za „teoriju zavere“, ilustrovana ekstremnim ili netačnim ili jednostavno smešnim primerima („porobi čovečanstvo vakcinama“) na koje se veoma mali broj ljudi prijavi, radi na diskreditovanju i odbacivanju od strane udruživanje svake i racionalnije kritike globalnih tehnokratija, međunarodnih kompanija i nacionalnih vlada koje su, u jeku višestruko proizvedenih ‘kriza’, preuzele pod svoju kontrolu institucije, procedure i platforme pomoću kojih se postiže politički, naučni i medijski konsenzus .
Međutim, koliko god čudno izgledalo, ovaj nevoljni ustupak postojanja globalnog ekonomskog plana, njegovog porekla u korporativnom trustu mozgova i njegove podrške sadašnjeg šefa države UK-a je doba daleko od glasnog poricanja i ismevanja optužbe da je „teoretičar zavere“ koje su bacane na svakoga ko se usudio čak i da se osvrne na „Veliko resetovanje“ u prvoj godini izolacije. Oni su se postepeno smanjivali kada je neko ukazao da se taj termin otvoreno koristi na veb stranici Svetskog ekonomskog foruma i da je dao naslov knjige koji je objavio njegov osnivač i izvršni predsednik Klaus Švab u julu 2020., jedva 4 meseca od ‘pandemiju’ proglasila je Svetska zdravstvena organizacija.
I dok se optužba za teoriju zavere još uvek koristi da bi se ućutkao svako ko pripisuje bilo šta osim čisto dobrotvornih motiva 1.200 banaka, menadžera imovine, konglomerata informacionih tehnologija, medijskih korporacija, energetskih preduzeća, industrijskih proizvođača i drugih kompanija koje su istog dana kada je ‘pandemija’ proglašena, formirali ‘COVID-19 akcionu platformu’ , sam izraz sada manje-više otvoreno koriste političari, državni službenici, izvršni direktori korporacija, rukovodioci marketinga, digitalni inženjeri, novinari, aktivisti i drugi promoteri onoga što Svetski ekonomski forum naziva ‘kapitalizmom zainteresovanih strana’ .
NOVO! SKRIVENE TAJNE KOJE ĆE VAM POMOĆI DA IZAĐETE IZ MATRIX-a
Teško je reći koji termin će verovatnije izazvati cenzuru kada ga koriste oni koji to nisu ovlašćeni, ali najtačniji opis Velikog resetovanja — i onaj koji najviše potiskuju oni koji nadgledaju njegovu primenu — jeste da je to istorijski pomak od ekonomske, političke i društvene paradigme po kojoj je Zapad upravljao poslednjih četrdeset godina u kapitalizam zainteresovanih strana. Kao politička ekonomija Zapada u nastajanju, ovo nastoji spojiti podelu vlasti između izvršne, zakonodavne i sudske vlasti na kojoj je utemeljena zapadna demokratija u tehnokratski oblik upravljanja koji će signalizirati kraj politike, pravilno govoreći, u onoj meri u kojoj je politika označava — barem u principu — prostor debate, osporavanja, predstavljanja i odgovornosti.
Za Švaba, čija je najnovija knjiga pod naslovom Kapitalizam zainteresovanih strana , ovo spajanje predstavlja revoluciju od akcionarskog kapitalizma, u kojem su pojedinačne ekonomije koje su nadzirale nacionalne vlade vođene u korist akcionara kompanija, u globalnu ekonomiju kojom upravljaju iste kompanije, ali navodno za korist za sve, uključujući, održivo, profitabilno. Investicija u kojoj ove multinacionalne kompanije imaju udela je, dakle, sam svet. „Globalna ekonomija koja radi za napredak, ljude i planetu“ podnaslov je Švabove knjige, kojoj, kao i prethodnim, ne nedostaje ambicija, oholost i potpuno zanemarivanje bilo čega što bi se moglo nazvati demokratskim procesom, odgovornošću ili mandatom. od onih za koje tvrdi da imaju koristi.
Ako bismo izabrali datum početka za ovu revoluciju u zapadnom kapitalizmu, čije ekonomske snage leže u neoliberalnoj revoluciji kasnih 1970-ih i usponu finansijskog kapitalizma kao dominantnog ekonomskog modela Zapada, počela je u septembru 2019. u kamatnim stopama na američkom tržištu ugovora o reotkupu koji je pokrenuo poslednju globalnu finansijsku krizu i na koji je zajednički odgovor bilo zatvaranje stvarnih ekonomija globalnog kapitalizma u martu 2020. Moje dve zbirke eseja, Vrlina i teror i Nova normalnost , napisane između marta 2020. i oktobra 2021. kada su Ujedinjenim Kraljevstvom još uvek vladale vanredne ovlasti pod restrikcijama izolacije, nastojale su da opišu ovu prvu fazu Velikog resetovanja, njene zakonodavne okvire i ekonomske motivacije.
Moj argument u ovoj knjizi je da smo sada izašli iz prve faze ove revolucije, čiju sam putanju i presedane opisao u Putu ka fašizmu: Za kritiku globalne države biobezbednosti , u drugu fazu. U njegovom nastavku, Veliko resetovanje: Biopolitika za kapitalizam zainteresovanih strana , pokušavam da artikulišem šta je ova nova faza i šta ona znači za nas. Nadamo se da ćemo – i ono na šta imamo nadu, jedno je od pitanja na koje ova knjiga pokušava da se pozabavi – bolje razumevanje ove nove faze Velikog resetovanja, moći ćemo da pružimo veći otpor njenom sprovođenju nego što smo uspeli u prvoj fazi, koja je bila naišao na skoro univerzalnu lakovernost, povinovanje i saradnju.
Mnogo stvari se promenilo u Velikoj Britaniji i širom zapadnog sveta otkako su u martu 2022. počela da se ukidaju ograničenja naših ljudskih prava i građanskih sloboda opravdana koronavirusom; ali to ne znači, kao što su mnogi protivnici izolacije u početku mislili, da je Veliko resetovanje zapadnog kapitalizma za koje su ta ograničenja postavila teren završeno. Daleko od toga. Da bih naglasio koliko je Veliko resetovanje daleko od kraja, nazvao sam ovu novu fazu ‘Četiri konjanika apokalipse’ . Ovo nije samo zbog dramatičnog efekta, već i zbog toga što gravitira oko četiri aparata biomoći, od kojih nisu svi novi, ali se istovremeno implementiraju i, zaista, zavise jedan od drugog u svojoj implementaciji. Veliki deo ove knjige govori o ovoj međuzavisnosti, koju Švab naziva njihovom „kombinatornom moći“.
Ali šta je ‘biomoć’?
To je izraz koji koristim otkako smo prvi put bili zaključani u svojim domovima o opravdanosti zaustavljanja širenja korona virusa, i mnogo sam pokušavao da ga opišem — što ću, bez sumnje, nastaviti da radim , jer je pod svojom paradigmom da se svetom sada upravlja i da će tako biti u doglednoj budućnosti. Termin je prvi u politički diskurs uveo francuski filozof i istoričar, Mišel Fuko, koji je umro 1984. Kao profesor istorije sistema mišljenja na College de France, Fuko je istraživao njegovu genezu u svojoj seriji predavanja 1975-1979 . . Ali on je prvi put upotrebio taj termin u svom objavljenom delu u Volji za znanjem , gde je, na stranicama pod naslovom „Pravo na smrt i moć nad životom“ , Fuko opisao kretanje od pravne ka biopolitičkoj paradigmi upravljanja:
Još jedna posledica ovakvog razvoja bio-moći bila je sve veća važnost koju preuzima delovanje norme, na račun pravnog sistema zakona. Zakon ne može a da ne bude naoružan, a njegova ruka, par ekcellence , je smrt; onima koji ga prekrše, odgovara, barem kao poslednje sredstvo, tom apsolutnom pretnjom. Zakon se uvek odnosi na mač. Ali moć čiji je zadatak da preuzme kontrolu nad životom treba kontinuirane regulatorne i korektivne mehanizme. Takva moć mora da kvalifikuje, meri, proceni i hijerarhizuje, pre nego da se pokaže u svom ubistvenom sjaju; ne mora povući liniju koja razdvaja neprijatelje suverena od njegovih poslušnih podanika; utiče na distribuciju oko norme. Ne želim da kažem da zakon bledi u drugi plan ili da institucije pravosuđa nestaju, već da se pravosudna institucija sve više inkorporira u kontinuum aparata (medicinskih, administrativnih i tako dalje) čije su funkcije za najvećim delom regulatorni. Društvo koje se normalizuje je istorijski ishod tehnologije moći usredsređene na život.
Foucault je posmatrao uspon biomoći i tehnologije njene implementacije unutar istorijskog konteksta koji je počeo oko vremena Francuske revolucije 1788. i koji je povezao sa formulacijom ljudskih prava u Prvoj Republici. Upravo kroz ta prava država je prvi put preuzela svoju dužnost i svoje pravo da brani, ali i da kontroliše ne samo život već i kvalitet života svojih građana: naše zdravlje, naša tela, naše potrebe, našu sreću — koja nedavno su kondenzovani u novu kategoriju našeg ‘blagostanja’. Za Fukoa, ovo je predstavljalo istorijski pomak od zakonodavne moći po kojoj su suveren i njegova vlada imali vlast nad životom i smrću svojih podanika i u okviru koje zakoni imaju čisto kaznenu funkciju koja postavlja ograničenja i obaveze koje, ako se prekrše, imaju kazne do i uključujući smrt, u biopolitičku paradigmu, unutar koje tehnologije moći kvalifikuju, mere, procenjuju i hijerarhizuju život građanina.
Ova promena ima paralele sa onim što se sada uglavnom dešava na Zapadu pod zastavom Četvrte industrijske revolucije, kojom će novi aparati biomoći i tehnologije kojima oni raspolažu kvalifikovati naš pristup onome što je ranije bilo univerzalno, nedeljivo i neotuđivo. prava državljanstva; merimo naše nivoe usklađenosti sa regulatornim i korektivnim mehanizmima koji nisu zapisani ni u jednom zakonu; procenjuju nas kroz sistem nadzora i praćenja opravdanog ‘krizama’ čije nam postojanje onemogućava da dovodimo u pitanje; i, čineći to, proizvešće novu hijerarhiju društvenog kredita rangiranu u skladu sa našim nivoima poslušnosti ne samo do sada poznatim propisima Globalne države za biosigurnost, već i novim postupcima norme koja se proteže na svaki aspekt naših života .
Važno je imati na umu da je promena koju je Fuko opisao istorijska koja se dogodila tokom nekoliko stotina godina; ali istorija se ne kreće ravnomernim tempom, a u vremenima društvene i političke revolucije — poput one u koju je Zapad ušao u martu 2020. — ono što bi inače moglo da se razvije tokom jednog veka može da se primeni za deceniju ili manje. Videli smo da se to najmaterijalno pokazalo u nizu industrijskih revolucija kroz koje je Narodna Republika Kina prošla u periodu od 70 godina, ali za koje je Velikoj Britaniji, naprotiv, trebalo 250 godina ili više. Štaviše, prelazak sa pravne na biopolitičku paradigmu ne dešava se odjednom i definitivno. Kao što u bilo kom društvu postoje nove društvene, političke, pravne i tehnološke snage, tako i postoje preostali elementi formirani prema ranijim ekonomskim modelima koji nastavljaju da igraju ulogu.
Pod izolacijom, na primer, zapadni kapitalizam je bio pod vladavinom – ako možemo da upotrebimo ovu reč da opišemo ogromne nivoe krađe budućeg bogatstva njegovog stanovništva – pod vanrednim stanjem čiji se pravni presedani mogu pratiti do Francuske revolucije . Ali sada, kada smo izašli iz izolacije da bismo bili uronjeni u biopolitičku paradigmu upravljanja, taj pravni okvir ljudskih prava, zakonodavni nadzor, sudske žalbe, medijska provera vlade i demokratska odgovornost prema biračkom telu — sve to potpuno nije uspelo. braniti demokratiju koju smo imali — zamenjuju se — opet, ne u potpunosti, već u daljem i znatno proširenom stepenu — tehnologijama biomoći.
Da se ukratko podsetimo pravnog okvira po kome smo dve godine vladali u UK, a koji nastavlja da sprovodi biopolitički okvir u kome se sprovode aparati biomoći, od marta 2020. urađeni su sledeći akti i statuti zakon UK:
Zakon o korona virusu iz 2020. , čiji su 384 stranice, 102 odredbe i 29 rasporeda prošli samo nedelju dana čitanja i tri dana rasprave u parlamentu pre toga, prema konvenciji sa kojom se složila opozicija Njenog Veličanstva, poslanici su ga „klimnuli glavom“, a ne odobreno demokratskim glasanjem.
580 statutarnih instrumenata opravdanih zbog korona virusa usvojeno je po stopi od 6 sedmično, od kojih je 537 izneseno pred parlament tek nakon što su stupili na snagu.
Zakon o zdravstvu i zaštiti iz 2022. godine , koji je unapredio privatizaciju i angažovanje Nacionalne zdravstvene službe, dok je državnom sekretaru dao ovlašćenja nad njenim nabavkama.
Zakon o policiji, kriminalu, kazni i sudovima iz 2022. , koji ovlašćuje policiju da nameće uslove demonstracijama, efektivno zabranjujući proteste u Velikoj Britaniji. Takođe dozvoljava policiji da ima pristup našim privatnim obrazovnim i zdravstvenim kartonima i kriminalizuje posetu privatnom zemljištu.
Zakon o sudskoj reviziji i sudovima iz 2022. godine , koji je ovlastio sudove da suspenduju i ograniče prigovore građana Ujedinjenog Kraljevstva na zakonitost i obeštećenje za odluke i radnje Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i drugih javnih tela.
Zakon o nacionalnosti i granicama iz 2022. , koji ovlašćuje ministra unutrašnjih poslova da, bez prethodnog obaveštenja, opozove britansko državljanstvo svakom ko nije rođen u Ujedinjenom Kraljevstvu, ko ima dvojno državljanstvo, za koga se proceni da predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost, ili čije se ponašanje smatra „neprihvatljivim“.
Izborni zakon iz 2022. godine , kojim je ID birača uslov za glasanje, postavljajući još jedan presedan za implementaciju sistema digitalnog identiteta u UK.
Zakon o javnom redu iz 2023. godine , koji dodatno povećava ovlašćenja policije da kriminalizuje proteste kroz proširenje ovlašćenja za zaustavljanje i pretres kako bi se omogućilo policiji da traži i zapleni predmete koji se mogu koristiti u izvršenju prekršaja u vezi sa protestom; kao i izdavanje naloga za sprečavanje ozbiljnih poremećaja.
Zakon o bezbednosti na mreži iz 2023. , čiji naslov, kao i većina zakona Ujedinjenog Kraljevstva, znači suprotno od ovlašćenja koje daje u zakon, i koji u ovom slučaju zahteva od dobavljača onlajn platformi da cenzurišu i nameću ograničenja na ono što možemo i ne možemo da kažemo , pišite, gledajte, čitajte i slušajte onlajn u skladu sa diktatom Ofcom-a, Vlade Ujedinjenog Kraljevstva i, na kraju, transnacionalnih tehnokratija u kojima je član. Kazne za nepoštovanje propisane su do 18 miliona funti ili 10 odsto globalnog prometa.
Zakonom o energiji iz 2023. godine , kada bude usvojen zakon, izmene će se postojeće zakone kako bi se ovlastila Vlada da reguliše i kazni one koji su odgovorni za snabdevanje, transport, skladištenje, bezbednost, performanse, potrošnju i odlaganje energije zbog nepoštovanja ograničenja koja su posledica težnju ka neto nultim emisijama ugljenika do 2050. Ovo uključuje ugradnju pametnih brojila u sve domove i preduzeća do kraja 2025. godine, a nepoštovanje zahteva kaznu do 15.000 funti ili zatvorsku kaznu od 1 godine.
Značajno je da je većina ovih parlamentarnih akata, za razliku od statutarnih instrumenata pod kojima smo živeli tokom izolacije, doneta pošto su propisi za potonje ukinuti, dok su ostali usvojeni ove godine. Prema tome, nismo izašli iz pravnog okvira — reč je „ugrađena“ koju Fuko koristi da opiše ovu tranziciju — i koja, štaviše, nije ograničena na zakone koje sam ovde naveo.
Ali ono na šta želim da se fokusiram u ovoj knjizi je inkorporacija pravosudne institucije, kojoj ovo zakonodavstvo uklanja pravne prepreke, u ono što je Fuko nazvao regulatornim aparatima biomoći.
Ovo su moja četiri konjanika apokalipse :
Digitalni identitet
Agenda Ujedinjenih nacija 2030
Ugovor Svetske zdravstvene organizacije o pandemiji
Digitalna valuta Centralne banke
Većina građana Ujedinjenog Kraljevstva – ako se još možemo tako nazvati – čula će za neke ili sve od njih. Sa sigurnošću se može reći da će, nakon dve godine zatvaranja i pretnje onim što se naziva „pasošima za vakcinu“, svi u Velikoj Britaniji znati nešto o digitalnom identitetu. Ali malo ko će, možda, biti svestan programa ekološke štednje koji nameće Agenda UN 2030 i 2050, iako će svi biti upoznati sa tvrdnjama ekoloških aktivista koji se promovišu u našim medijima da su samo najbogatiji ljudi sveta i institucije mogu kupiti. Još manji broj će čuti za Sporazum Svetske zdravstvene organizacije o prevenciji pandemije, spremnosti i reagovanju ili za planove Banke Engleske za digitalnu valutu Centralne banke. Ali problem, budući da je bio pod izolacijom, je u tome što čim planovi i namere takozvane globalne elite postanu dovoljno javni da protivljenje njima dobije kritičnu masu, mediji — i mejnstrim i društveni — prvo odbacuju to saznanje. kao teorija zavere, a zatim — kao što smo videli sa procurelim tekstualnim porukama Meta Hankoka o vladinoj upotrebi terora da bi naterala Britanci da se pridržavaju zakona — stvarni značaj tih planova se prebacuje na svakodnevne brige.
Kao primeri kojih – i o kojima detaljnije govorim u svojoj knjizi – zabrinutosti koje su postojale u vezi sa Sporazumom o pandemiji i digitalnom valutom Centralne banke bile su zbog gubitka nacionalnog suvereniteta Ujedinjenog Kraljevstva ili starijih ljudi koji nemaju banku nalog ili pametni telefon isključeni, ili nemogućnost da prosjacima daju kusur. Iznova i iznova nam se govori da je CBDC samo još jedan oblik digitalnog plaćanja i da se ne razlikuje značajno od postojećih bankovnih kartica; ili da će nas Ugovor SZO jednostavno učiniti spremnijim za sledeću pandemiju i stoga mora biti dobra stvar – osim za one koji su poricali postojanje poslednje. Slično tome, ono što je izraženo u vezi sa Agendom 2030 jeste da bi korporativni uticaj na UN mogao da inhibira njenu implementaciju Net Zero, a ne, kao što je slučaj, da je vodi ka sopstvenim ciljevima.
Da upotrebim reč koja se zloupotrebljava kao i svaka druga ovih dana, ovo je ‘dezinformacija’, stvorena i rasprostranjena da informiše javnost tek toliko da nam omogući da se više ne obaveštavamo, i da komotno odbacimo svakoga ko to radi kao teoretičara zavere. Istina, koju ova knjiga želi da demonstrira, jeste da će ova četiri regulatorna aparata biomoći fundamentalno i u određenim aspektima nepovratno promeniti društveni ugovor između britanskog naroda i države.
Ono što je najvažnije, u ovoj knjizi pokazujem kako sva četiri ova regulatorna aparata — diskursi koji ih opravdavaju, institucije koje ih formulišu, programi koji ih sprovode, zakonodavstvo koje ih nameće, agende koji ih zahtevaju, ugovori koji ih slažu i tehnologije koje ih primenjuju — svi su međusobno zavisni. Zaista, kao instrumenti novog totalitarizma o kojima sam govorio u Putu ka fašizmu , oni nisu mogli biti drugi do deo totalizirajućeg sistema nadzora, kontrole i dominacije.
Knjiga Otkrovenja je napisana oko 90. godine nove ere, pre skoro dve hiljade godina, a Četiri konjanika Apokalipse koju je objavila pojavila su se, respektivno, noseći krunu, mašući mačem, noseći vagu i noseći ime smrti. Amblemi i tehnologije moći su se promenili od tada, ali sredstva pomoću kojih moćni pokušavaju da nas kontrolišu i danas ostaju ista: osvajanjem naroda, vođenjem rata, ekonomskom oskudicom i izazivanjem kuge i gladi. Razlika je u tome što se sada to radi, pod dobrotvornom rukom kapitalizma zainteresovanih strana, ‘za naše dobro’.
U drugom delu ovog člana osvrnuću se na posledice inkorporiranja pravnog okvira u kome su prava državljanstva upisana u zakon u regulatorne aparate preko kojih država sprovodi obaveze biobezbednosti.
