Vreme je da naučna zajednica prizna da je pogrešila u vezi sa COVID-om i da je to koštalo mnoge života

Piše Kevin Bass

Kao student medicine i istraživač, čvrsto sam podržavao napore javnih zdravstvenih vlasti kada je u pitanju COVID-19. Verovao sam da su vlasti na najveću javnozdravstvenu krizu u našim životima odgovorile saosećanjem, marljivošću i naučnom stručnošću. Bio sam na njihovoj strani kada su pozivali na zatvaranje, vakcine i bustere.

Pogrešio sam. Mi u naučnoj zajednici smo pogrešili. I koštalo je mnoge života.

Sada vidim da je naučna zajednica, od CDC-a preko SZO do FDA i njihovih predstavnika, više puta preuveličavala dokaze i obmanjivala javnost o sopstvenim stavovima i politikama, uključujući prirodni i veštački imunitet, zatvaranje škola i prenos bolesti, širenje aerosola, oko naloga nošenja maski i efikasnosti i bezbednosti vakcine, posebno među mladima. Sve su to bile naučne greške u to vreme, a ne retrospektivno. Neverovatno, neki od ovih „zamagljivanja“ traju i danas.

Ali možda je važnije od bilo koje pojedinačne greške bilo koliko je inherentno pogrešan sveukupni pristup naučne zajednice koji je i dalje na snazi. Bio je pogrešan na način koji je potkopavao njegovu efikasnost i rezultirao hiljadama, ako ne i milionima smrtnih slučajeva koji su se mogli sprečiti.

Ono što nismo pravilno procenili je da preferencije određuju način na koji se koristi naučna ekspertiza i da bi naše sklonosti mogle biti – zaista, naše sklonosti su bile – veoma različite od mnogih ljudi kojima služimo. Napravili smo politiku na osnovu naših preferencija, a zatim je opravdali pomoću podataka. A onda smo prikazali one koji se protive našim naporima kao pogrešne, neznalice, sebične i zle.

Nauku smo učinili timskim sportom, i time smo učinili da ona više nije nauka. Postali smo mi protiv njih, a „oni“ su odgovorili jedino na način na koji bi neko očekivao od njih: otporom.

Isključili smo važne delove stanovništva iz razvoja politike i osudili kritičare, što je značilo da smo primenili monolitan odgovor širom izuzetno raznolike nacije, izgradili društvo više rascepkano nego ikad i pogoršali dugogodišnje zdravstvene i ekonomske razlike.

Naš emocionalni odgovor i ukorenjena pristrasnost sprečili su nas da vidimo pun uticaj naših akcija na ljude kojima treba da služimo. Sistematski smo minimizirali negativne strane intervencija koje smo nametnuli – nametnuli bez doprinosa, saglasnosti i priznanja onih koji su primorani da žive sa tim. Time smo narušili autonomiju onih na koje bi naša politika najnegativnije uticala: siromašnih, radničke klase, vlasnika malih preduzeća, crnaca i Latinoamerikanaca i dece. Ove populacije su bile zanemarene jer su postale nevidljive za nas svojim sistematskim isključivanjem iz dominantne, korporatizovane medijske mašine koja je pretpostavljala sveznanje.

Većina nas nije govorila u prilog alternativnim stavovima, a mnogi od nas su pokušali da ih potisnu. Kada su snažni naučni glasovi poput svetski poznatih profesora sa Stanforda Džona Joanidisa, Džeja Batačarje i Skota Atlasa, ili profesora Kalifornijskog univerziteta u San Francisku Vinaja Prasada i Monike Gandi, oglasili uzbunu u ime ugroženih zajednica, suočili su se sa oštrom osudom nemilosrdnih gomila kritičara i klevetnika u naučnoj zajednici — često ne na osnovu činjenica već isključivo na osnovu razlika u naučnim mišljenjima.

Kada je bivši predsednik Tramp ukazao na nedostatke intervencije, javno je odbačen kao glupan. A kada se dr Antoni Fauči suprotstavio Trampu i postao heroj zajednice javnog zdravlja, dali smo mu podršku da uradi i kaže šta želi, čak i kada je pogrešio.

🔶 Potpuno vakcinisana šestogodišnja devojčica IZNENADA PREMINULA https://t.co/BVjrYv3bRl

— Nulta Tačka (@ProdukcijaNT) February 2, 2023

Tramp nije bio ni približno savršen, kao ni akademski kritičari politike konsenzusa. Ali prezir koji smo imali prema njima bila je katastrofa za poverenje javnosti u odgovoru na pandemiju. Naš pristup je udaljio velike segmente stanovništva od onoga što je trebalo da bude nacionalni projekat saradnje.

I platili smo cenu. Bes onih koji su marginalizovani od strane ekspertske klase eksplodirao je i dominirao društvenim medijima. U nedostatku naučnog leksikona da izraze svoje neslaganje, mnogi disidenti su se okrenuli teorijama zavere i kućnoj industriji naučnih teorija kako bi izneli svoj argument protiv konsenzusa ekspertske klase koji je dominirao glavnim medijima tokom pandemije. Označavajući ovaj govor „dezinformacijama“ i okrivljujući ga za „naučnu nepismenost“ i „neznanje“, vlada se udružila sa Big Tech-om da ga agresivno potisne, brišući validne političke zabrinutosti vladinih protivnika.

I to uprkos činjenici da je politiku pandemije kreirao kao žilet tanak komad američkog društva koji se nametnuo da predsedava radničkom klasom – članovima akademske zajednice, vlade, medicine, novinarstva, tehnologije i javnog zdravlja, koji su visoko obrazovani i privilegovani. Iz udobnosti svojih privilegija, ova elita ceni paternalizam, za razliku od prosečnih Amerikanaca koji hvale pouzdanje u sopstvene snage i čiji svakodnevni životi rutinski zahtevaju da računaju sa rizikom. To što su mnogi od naših lidera zanemarili da uzmu u obzir proživljeno iskustvo onih koji se nalaze na drugoj strani klasne podele je nesavesno.

Nama neshvatljivi zbog ove klasne podele, mi smo kritičare zaključavanja strogo ocenili kao lenje, nazadne, čak i zle. One koji su zastupali njihove interese odbacili smo kao „prevarante“. Verovali smo da „dezinformacije“ podstiču neznalice, i odbijali smo da prihvatimo da takvi ljudi jednostavno imaju drugačije, validno gledište.

Kreirali smo politiku za ljude bez konsultacija sa njima. Da su se naši službenici za javno zdravlje vodili sa manje oholosti, tok pandemije u Sjedinjenim Državama bi mogao imati sasvim drugačiji ishod, sa mnogo manje izgubljenih života.

Umesto toga, svedoci smo masovnog i stalnog gubitka života u Americi zbog nepoverenja u vakcine i zdravstveni sistem; ogromne koncentracije bogatstva od strane već bogatih elita; porasta samoubistava i nasilja sa oružjem, posebno među siromašnima; skoro udvostručenje stope depresije i anksioznih poremećaja, posebno među mladima; katastrofalan gubitak obrazovnog postignuća među već ugroženom decom; a među onima najugroženijim, masovni gubitak poverenja u zdravstvo, nauku, naučne autoritete i političke lidere u širem smislu.

Moja motivacija da ovo napišem je jednostavna: jasno mi je da bi, da bi se vratilo poverenje javnosti u nauku, naučnici bi trebalo da javno raspravljaju o tome šta je pošlo kako treba, a šta loše tokom pandemije i gde smo mogli bolje.

U redu je pogrešiti i priznati gde si pogrešio i šta si naučio. To je centralni deo načina na koji nauka funkcioniše. Ipak, bojim se da su mnogi previše ukorenjeni u grupno razmišljanje — i previše se plaše da javno preuzmu odgovornost — da bi to učinili.

Dugoročno rešavanje ovih problema zahteva veću posvećenost pluralizmu i toleranciji u našim institucijama, uključujući uključivanje kritičnih, ali i nepopularnih glasova.

Intelektualni elitizam, kredencijalizam i klasizam se moraju okončati. Vraćanje poverenja u javno zdravlje — i našu demokratiju — zavisi od toga.

Kevin Bass je doktorant na medicinskom fakultetu u Teksasu. On je na 7. godini.

Nulta Tačka/NewsWeek