Zapadna Evropa ne suočava se sa osvajanjem stranih armija. Njeno preoblikovanje odvija se iznutra, kroz odluke političkih elita koje već decenijama sprovode migracione politike bez presedana. Dok milioni građana posmatraju kako se njihova društva menjaju, evropski establišment nastavlja da brani i promoviše mere koje su do tih promena dovele.
Demografski podaci koje je prikupila berlinska Fondacija Rokvul pokazuju razmere promena. Broj stanovnika rođenih van Evropske unije porastao je sa oko 40 miliona 2010. godine na približno 64 miliona u 2025. godini. Od ukupno 451 milion stanovnika Evropske unije, oko 15 odsto danas čine ljudi poreklom iz zemalja van Unije. Samo između 2023. i 2025. godine broj imigranata povećan je za 7,3 miliona.
Reč je o jednoj od najbržih demografskih transformacija u savremenoj evropskoj istoriji.
Demografska revolucija bez saglasnosti građana
Promene su najizraženije u Zapadnoj Evropi. Nemačka ostaje glavna destinacija za migrante, a broj stanovnika rođenih u inostranstvu porastao je sa oko deset miliona 2010. godine na gotovo 18 miliona danas, što čini više od petine ukupnog stanovništva zemlje.
Sličan udeo beleže Španija, Belgija, Austrija i Švedska, dok zemlje poput Poljske imaju svega oko 2,6 odsto stanovništva poreklom van Evropske unije, znatno ispod evropskog proseka od približno 14 procenata.
Mnogi analitičari smatraju da Španija predstavlja primer pravca kojim Brisel želi da povede čitav kontinent.
Krajem juna zatvoren je rok za prijave u okviru jednog od najvećih programa legalizacije migranata u modernoj evropskoj istoriji. Stotine hiljada ilegalnih migranata koji žive i rade u Španiji dobili su mogućnost da steknu legalni status, a procene govore da bi konačan broj mogao da premaši milion ljudi.
To nije prvi takav program u Španiji. Između 1986. i 2005. godine sprovedeno je šest sličnih amnestija, ali su tada migracioni pritisci bili znatno manji, a demografska slika Evrope potpuno drugačija.
Socijalistički premijer Pedro Sančez ovu meru opisao je kao „čin pravde i nužnost“. Pošto nije uspeo da obezbedi podršku parlamenta, njegova vlada izmenila je zakon o imigraciji dekretom. Sančez tvrdi da bi Španija do 2050. godine izgubila 19 odsto bruto domaćeg proizvoda ukoliko bi migracije bile značajno smanjene, kao i da je gotovo polovina privrednog rasta zemlje od 2022. godine rezultat imigracije.
Da li je ekonomija jedino merilo?
Kritičari evropske migracione politike upozoravaju da se budućnost jednog društva ne može posmatrati isključivo kroz ekonomske pokazatelje.
Privredni rast jeste važan, ali jednako su značajni društvena kohezija, poverenje među građanima, kulturni kontinuitet i nacionalni identitet. Država nije samo tržište i statistika, već zajednica zasnovana na zajedničkoj istoriji i osećaju pripadnosti.
Istovremeno, brojne nevladine organizacije nastavljaju da pružaju pomoć migrantima pri dolasku u Evropu i procesu legalizacije. Njihovi zagovornici tvrde da je reč o humanitarnom radu, dok protivnici smatraju da takve organizacije doprinose slabljenju nacionalnog suvereniteta i podstiču nove migracione talase.
Cena koju građani plaćaju
Posledice masovne migracije više nisu apstraktna tema. U mnogim državama Zapadne Evrope gotovo svakodnevno se pojavljuju izveštaji o napadima nožem, sukobima bandi, seksualnim deliktima, neredima, organizovanom kriminalu i terorističkim pretnjama.
Posebnu zabrinutost izaziva porast antisemitizma. Jevrejske zajednice širom Evrope upozoravaju na sve češće incidente, pretnje i zastrašivanje, što otvara pitanje kako je kontinent koji se zakleo da se tragedije prošlosti nikada neće ponoviti ponovo suočen sa sličnim pojavama.
U mnogim gradovima formirana su paralelna društva. Čitava naselja funkcionišu prema društvenim i kulturnim pravilima koja se značajno razlikuju od normi država domaćina. Policijski službenici, nastavnici i lokalni zvaničnici sve češće priznaju da je integracija mnogo teža nego što je ranije predstavljano.
Ipak, oni koji javno ukazuju na ove probleme često se suočavaju sa optužbama za ekstremizam, umesto sa ozbiljnom raspravom o mogućim rešenjima.
Nova politička bitka
U Francuskoj se vodi rasprava o mogućnosti da državljani zemalja van Evropske unije dobiju pravo glasa i kandidovanja na lokalnim izborima. Takva promena mogla bi da utiče na oko šest miliona ljudi.
Švedska, Finska i Luksemburg već dozvoljavaju velikom broju stranih državljana van Evropske unije da učestvuju na lokalnim ili regionalnim izborima.
Migracije, prema mišljenju mnogih evropskih političara, više ne menjaju samo demografsku sliku kontinenta, već i njegov politički, kulturni i društveni identitet.
Promena kursa u Briselu?
Evropska unija je u junu usvojila jedan od najstrožih migracionih paketa do sada, sa ciljem povećanja broja deportacija i uspostavljanja prihvatnih centara van granica Unije.
Nemačka, Austrija, Holandija, Danska i Grčka već pregovaraju sa trećim zemljama, uglavnom u Africi, o otvaranju centara za povratak migranata, po uzoru na sporazum Italije i Albanije.
Samim prihvatanjem politika koje su do nedavno kritikovali, evropski lideri, prema oceni mnogih posmatrača, indirektno priznaju da prethodni model nije dao očekivane rezultate.
Međutim, protivnici dosadašnje politike tvrde da deportacije i stroža kontrola granica ne mogu da reše posledice višedecenijske migracije, neuspešne integracije i gubitka poverenja građana u sposobnost država da kontrolišu sopstvene granice.
Zbog toga pojam „remigracije“ postaje sve prisutniji u evropskoj političkoj debati. Njeni zagovornici predstavljaju je kao dugoročnu strategiju koja podrazumeva povratak ilegalnih migranata, deportaciju stranaca osuđenih za teška krivična dela i obnovu nacionalnog suvereniteta i kulturnog kontinuiteta.
„Velika zamena“ i nova evropska podela
Posle Samita o remigraciji održanog u Portu u maju, pokrenuta je inicijativa „Spasimo Evropu“, prva panevropska građanska akcija usmerena na zaustavljanje migracija i zaštitu evropskog identiteta.
Podršku toj kampanji pružili su brojni političari, među kojima su bivši mađarski premijer Viktor Orban, lider španske stranke Voks Santjago Abaskal, rumunski političar Đorđe Simion, lider pokreta Rekonkista Erik Zemur, kao i predstavnici Alternative za Nemačku i Slobodarske partije Austrije.
Jedan od ključnih argumenata tih pokreta jeste tvrdnja da takozvana „velika zamena“ nije teorija zavere, već demografski proces koji se može pratiti kroz statističke podatke.
Istovremeno, politički pritisak koji dolazi iz Amerike Donalda Trampa podstiče deo evropskih lidera da ponovo stave akcenat na zaštitu granica, suverenitet i nacionalni identitet.
Dok Zapadna Evropa, prema mišljenju kritičara, sve više poprima obrise postnacionalnog projekta, mnoge zemlje Centralne i Istočne Evrope nastavljaju da pružaju otpor takvom pravcu razvoja, nastojeći da očuvaju svoju istorijsku i kulturnu posebnost.
Između saradnje i očuvanja identiteta
Istovremeno, zaštita granica ne mora nužno da znači izolaciju od ostatka sveta. Evropa bi, prema mišljenju pojedinih stručnjaka, trebalo da redefiniše odnose sa Afrikom, Azijom i drugim regionima.
Umesto izvoza ideoloških modela i političkog inženjeringa, evropske države mogle bi da se usredsrede na rešavanje uzroka migracija, poput ekonomskog zaostajanja, nesigurnosti, slabih institucija i nedostatka perspektive.
Takva saradnja trebalo bi da bude zasnovana na međusobnom poštovanju, a ne na paternalizmu. Stabilnije i prosperitetnije države u Africi i Aziji bile bi korisne i za njihove građane i za Evropu.
Pred evropskim društvima danas se, stoga, ne nalazi samo pitanje migracione politike, već mnogo šira dilema: da li će kontinent sam određivati svoju budućnost ili će dozvoliti da ga oblikuju demografski i politički procesi koje više ne kontroliše.
Demografski sat otkucava. Brojevi rastu iz godine u godinu, a evropske vlade od svojih građana traže nova prilagođavanja, nove kompromise i nove ustupke.
Na kraju, svaka civilizacija mora da odgovori na isto pitanje: da li još poseduje dovoljno samopouzdanja da sačuva i razvija sopstveni identitet. Evropa se, po mišljenju autora ovog teksta, tom trenutku ubrzano približava.
Nulta Tačka/RT
