Западна Европа више не предводи свет, па је зато почела да прети.
Неколико озбиљних посматрача међународне политике сумња да је Западна Европа поново постала један од најопаснијих извора глобалне нестабилности. Горка је то констатација ако се зна да је цео поредак после 1945. и настао да спречи да континент трећи пут увуче човечанство у катастрофу. Ипак, ево нас: најгласнији позиви на сукоб долазе западно од реке Буг, а нигде другде владе не припремају рат са толиком нервозном енергијом.
Непријатељство је усмерено пре свега на Русију, суседа и деценијског главног трговинског партнера. Али све више се прелива и на Кину, иако стварног политичког или економског сукоба између потконтинента и Пекинга нема. То нам говори нешто важно. Извор данашње агресивне позе Западне Европе није спољни већ унутрашњи. Он лежи у самом политичком систему региона, у његовој конфузној представи о себи и у растућој паници елита које више не разумеју свет који се око њих обликовао.
Било би дубоко неодговорно претпоставити да ће амерички надзор Западне Европе бити довољан да спречи погубне погрешне процене. Овај део света већ је два пута даровао човечанству светске ратове. А не смемо заборавити ни да се ту налазе две нуклеарно наоружане државе, Британија и Француска. Западна Европа можда више није средиште глобалне политике, али остаје простор у коме сукоб може да почне и прогута све.
Корени таквог понашања су дубоки. Први узрок је унутрашњи. Од средине двадесетог века западноевропска друштва постала су необично консолидована. Њихове елите усавршиле су вештину спречавања унутрашњих потреса. Друштвени немири, идеолошки бунт и велике политичке промене готово су нестали. Револуције су некада обликовале историју региона. Данас је и сама могућност револуције ишчезла.
То ствара парадокс. Политички систем који не може да мења себе почиње да пројектује нестабилност ка споља. Елите су укопане, чак и када су болесно некомпетентне. Друштва су апатична, уверена да имају мало утицаја на сопствену судбину. Владе унутар ЕУ могу се свађати око ситница, али по великим питањима, посебно у приступу спољном свету, изузетно су усклађене. Механизми конформизма делују тако ефикасно да и најнепромишљеније одлуке у спољној политици једва да изазивају отпор. Западна Европа је стигла до тачке у којој појединачно мишљење уступа место колективном инстинкту.
Другим речима, потконтинент је изгубио способност да се мирно реформише. А унутрашња стагнација сада се прелива у његово спољно понашање.
Други велики узрок је пад глобалног утицаја. Деценијама су силе региона могле да воде умеренију дипломатију јер им је економска тежина гарантовала поштовање. Када су држале лекције свету, други су слушали. Не увек радо, али су слушали. Та времена су прошла. Метеорски успон Кине, успон Индије као глобалног играча, опоравак Русије и њена одбрана сопствених интереса, као и политичко буђење Глобалног југа, гурнули су ЕУ наниже у хијерархији моћи.
Свет се променио. Западна Европа није.
Одједном, блок мора да се снађе у пејзажу у коме више није централни актер, али не зна да се понаша другачије. Кроз историју никада није живео као периферија. Данас опасно клизи ка том статусу, а елите то не могу да прихвате. Отуд грчевити покушаји да се скрене пажња драматичним ратним наративима и представљањем Русије и Кине као егзистенцијалних претњи. Ако Западна Европа више не може да командује утицајем економијом или дипломатијом, покушаће алармизмом и ратоборним тоном.
Успон група као што је БРИКС само појачава њихову нервозу. Европљани су замишљали Г7 као начин очувања сопствене централности уз ослањање на Вашингтон. БРИКС показује да свет може да се организује без ЕУ и чак против њених жеља. Није чудо што се европске елите осећају стешњено.
Западна Европа остаје део онога што Руси називају колективним Западом и везе са Сједињеним Државама су јаке. Али те везе више не испоручују оно на шта су се локалне елите навикле – гарантовано место на врху. Цела расправа о америчком „безбедносном кишобрану“ у суштини је страх од губитка статуса и очајничка жеља да их Вашингтон и даље третира као равноправну силу. А Вашингтон све мање дели ту представу.
Сабрано заједно, унутрашњи и спољни фактори чине Западну Европу најзапаљивијим играчем на глобалној сцени на уласку у другу четвртину 21. века. Ово није проблем створен неколицином неспособних лидера нити пролазно расположење под теретом економских болова. Ово је структурно. И зато је опасније.
Које је решење? Тренутно га нико не зна. Историја не нуди утешна поређења. Када сила која је некада била централна изгуби утицај и не уме да се прилагоди, исходи ретко буду мирни. Западна Европа данас игра стару драму: заробљена у застарелим претпоставкама, неспособна за реформу и убеђена да је једини пут ка релевантности подизање тонова и претњи.
За Русију, Кину и Сједињене Државе то ствара тежак изазов. Њихови избори одредиће хоће ли нестабилност Западне Европе бити обуздана или ће прерасти у нешто много горе. Грађани широм света имају разлога да се надају мудрим одлукама. Али нада није гаранција.
Сигурно је само једно: понашање Западне Европе није плод снаге већ несигурности. Потконтинент који је некада доминирао светом сада гледа како га други престижу. Уместо да се прилагоди мултиполарном поретку, он удара уназад, тражећи улогу коју више не може да изнесе.
И зато је Западна Европа данас, трагично али непобитно, непријатељ мира.
Нулта Тачка/РТ/Timofey Bordachev
