Januar dve hiljade dvadeset i šeste označava prelom. Slučaj Epstajn više se ne može tretirati kao još jedan „seksualni skandal moćnih ljudi“. Ono što je izašlo na videlo – dokumenti, snimci, zapisi, veze, dokazi – pomerilo je priču na potpuno drugi nivo. Ovo više nije pitanje „zloupotreba“, „ekcesa“ ili „pojedinačnih zločina“. Ono što je otkriveno ukazuje na sistemske, organizovane i ritualizovane prakse. A to menja sve.
Godinama je javnost navikavana na maglovitu priču: uvek „nedostatak dokaza“, uvek „oprez“, uvek relativizacija. To vreme je prošlo. Objavljeni materijal ne ostavlja prostor za naivnost. Kada se pojave dokazi o ekstremnom nasilju nad decom i praksama koje prevazilaze klasične kriminalne kategorije, ovo prestaje da bude pravno pitanje – postaje civilizacijsko pitanje.
Više nije važno ko je „bio na ostrvu“ ili ko je „leteo Epstajnovim avionom“. Ključno je sledeće: ovakve mreže ne postoje bez duboke institucionalne zaštite. Ne postoji transnacionalna trgovina ljudima, ritualno zlostavljanje i sistemska proizvodnja ekstremnog materijala bez političkog, policijskog, sudskog i medijskog pokrića. To nije teorija zavere – to je logika moći.
Od ovog trenutka Zapad više ne može da se skriva iza priče o „postepenom moralnom padu“. Ovo nije samo kulturna dekadencija ili gubitak vrednosti.
Ovo je nešto mračnije: elita koja deluje izvan svakog moralnog okvira, a i dalje vlada. Ljudi direktno ili indirektno povezani sa tim svetom i dalje odlučuju o izborima, ratovima, ekonomskim politikama i sudbinama društava.
Dodatni problem je što se i dalje ne zna ko stoji iza curenja informacija. To nije sporedna stvar. Moguće je da je u pitanju potez Donalda Trampa ili struktura bliskih njemu, sa ciljem razbijanja unutrašnjih protivnika i preuređenja moći u SAD. Moguće je i suprotno – kontrolisano puštanje materijala radi pritiska na Trampa da služi interesima Demokrata i „duboke države“.
Ali postoji i najneugodnija mogućnost: da je sve ovo deo još mračnijeg plana iste te „duboke države“ – i demokratske i republikanske – da se „Epstajn slučaj“ zatvori kroz brutalnu kolektivnu desenzibilizaciju, odnosno navikavanje javnosti na ideju da je zapadna elita sastavljena od pedofila, satanista i kanibala.
Jedna činjenica je ključna:
Istina je izašla tek kada više nije imalo smisla da ostane skrivena.
Decenijama se sve ovo znalo u zatvorenim krugovima. Ćutanje nije bilo posledica neznanja, već odluke sa vrha.
Mediji su ćutali.
Agencije su ćutale.
Sudovi su ćutali.
Sistem je funkcionisao tačno onako kako je trebalo – da bi zaštitio samog sebe.
Danas zapadna društva stoje pred problemom koji se ne može rešiti izborima, komisijama i praznim govorima.
Kako verovati institucijama koje su štitile ovakav nivo zla?
Kako poštovati zakone koje selektivno sprovode ljudi koji žive iznad njih?
Kako uopšte govoriti o „zapadnim vrednostima“ posle ovoga?
Problem je što savremeni Zapad više ne zna kako da reaguje na apsolutno zlo – naročito kada se ono nalazi na vrhu društva. Sve se pretvara u procedure, formulare, tehnički jezik, birokratiju. U međuvremenu, poverenje u društvo nestaje.
Ovo više nije podela na levicu i desnicu, liberale i konzervativce.
Ovo je rascep između naroda i elita.
Između društava koja još imaju osećaj granica i vladajuće klase koja se ponaša kao da ne pripada istoj ljudskoj vrsti.
Ako u svemu ovome postoji nešto pozitivno – to je kraj naivnosti.
Više nije moguće glumiti da je sistem „bolestan, ali izlečiv“. Ono što je ostalo od zapadnog (anti)civilizacijskog projekta izjedeno je iznutra. Šta sledi – još nije jasno i biće predmet brutalnih borbi.
Ali jedno je sigurno:
Posle Epstajna – ništa više ne može da ide kao pre.
Svako ko se ponaša kao da se ništa nije promenilo ili ne razume težinu onoga što je izašlo na videlo – ili se samo pravi da ne razume.
