Zašto Izraelu odgovara propast Sirije?

Na nedavnoj vojnoj ceremoniji u Izraelu, premijer Benjamin Netanjahu dao je provokativnu izjavu o novoj sirijskoj vladi, ističući strategiju svoje nacije od pada Asadove vlade. Njegov govor je istakao tri ključne tačke.

Prvo, Netanjahu je rekao da Izrael neće dozvoliti novoj sirijskoj vladi da rasporedi snage južno od Damaska, pozivajući na „punu demilitarizaciju“ te oblasti – posebno provincija Kuneitra, Dara i Sveida.

Drugo, Netanjahu je pozicionirao Izrael kao zaštitnika manjinske zajednice Druza, slažući se sa nedavnim izjavama ministra odbrane Izraela Kaca o jačanju veza sa „prijateljskim stanovništvom“ u južnoj Siriji.

Treće, Netanjahu je ponovio posvećenost Izraela okupaciji sirijskih zemalja, tvrdeći da će izraelske snage ostati „neograničeno“ u tampon zoni i oblasti planine Hermon.

Ovaj stav jača izraelsku tekuću agendu teritorijalnog širenja i okupacije, posebno na Golanskoj visoravni. Čini se da je Netanjahuov sveobuhvatni cilj sistematsko slabljenje i fragmentacija Sirije, osiguravajući da ona ostane pod izraelskom okupacijom, lišena centralne vlade i zaglibljena u sektaškim sukobima.

Ovo okruženje „kontrolisanog haosa“ sprečilo bi oporavak Sirije nakon više od decenije rata, pretvorilo bi je u propalu državu i osnažilo Izrael pod izgovorom da minimizira sve potencijalne pretnje iz nove Sirije.

Fragmentacija Sirije

Ovaj pristup nije nov. Bio je konzistentan element izraelske politike od osnivanja države, primenjen u različitim kontekstima i regionima, uključujući Liban.

Demilitarizacija područja južno od Damaska ometala bi autoritet sirijske vlade, što bi potencijalno dovelo do oslabljenog prisustva države. Ovo bi moglo omogućiti formiranje lokalnih milicija koje podržava Izrael i koje se zalažu za „državu u državi“.

Izraelska strategija takođe ima za cilj da ohrabri druge manjinske grupe u severnoj Siriji da izazovu sirijsku vladu, čime se zemlja fragmentira, čak iako samo na de facto način.

Četbotovi kao cenzori: Kako EU planira da koristi veštačku inteligenciju za kontrolu na internetu 🇪🇺💥 https://t.co/OgssodZJOR

— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) March 6, 2025

Eksplicitno pominjanje zajednice Druza odražava izraelsku doktrinu „saveza manjina“, koja nastoji da stvori saveze sa manjinskim grupama u regionu protiv sunitske većine. Ova politika zavadi pa vladaj podstiče animozitet, sumnju i sektaštvo, koristeći manjine kao polugu za izazivanje nasilnih odgovora većine.

Izrael je ranije koristio ovu strategiju u Libanu, sarađujući sa hrišćanskom i šiitskom zajednicom. Sada pokušava da uradi isto sa sirijskim Druzima, Kurdima i Alavitima. Ali ovaj pristup je destruktivan i kontraproduktivan, na kraju šteti i manjinama koje su uključene i onima koji žele da njima manipulišu.

Netanjahuov zahtev za demilitarizacijom južne Sirije, zajedno sa izraelskim naletom vazdušnih udara na položaje sirijske vojske, nije izazvao odgovor zapadnih zemalja ili šire međunarodne zajednice. Ovaj nedostatak reakcije Netanjahu tumači kao zeleno svetlo za nastavak takve politike.

Od nove sirijske vlade, provokativne i agresivne akcije Izraela podstakle su višestruki odgovor. Sirijski predsednik Ahmed al-Sharaa [aka Jolani] izbalansirao je uzdržanost sa prkosom, pristup koji je oblikovalo nekoliko kritičnih faktora, uključujući oslabljenu vojnu, ekonomsku i političku poziciju Sirije; njegova potreba da održi legitimitet kao lidera, uz proširenje državne kontrole na sve sirijske teritorije; i proces obnove nacije.

Simbolični otpor

Saopštenje Konferencije o sirijskom nacionalnom dijalogu krajem prošlog meseca odbacilo je bilo kakve teritorijalne ustupke, signalizirajući i Izraelu i Šarainoj domaćoj publici da se neće povinovati Netanjahuovom zahtevu za demilitarizacijom. U saopštenju se traži „trenutno i bezuslovno povlačenje“ Izraela iz Sirije – simboličan čin otpora koji je ojačao Šarain autoritet bez rizika od trenutne konfrontacije.

Šara je 26. februara posetio Jordan i sastao se sa kraljem Abdulahom II, koji je ponovio podršku Amana suverenitetu Sirije i osudio upad Izraela. Šaraino treće putovanje u inostranstvo od preuzimanja vlasti, poseta ukazuje na nastojanje da se izgradi regionalna koalicija koja bi se suprotstavila potezima Izraela diplomatski, a ne vojno, posebno pošto Jordan deli zabrinutost Sirije za stabilnost granica.

Šarain uzdržan odgovor takođe dovodi so domaćih pritisaka. Protesti u Kuneitri, Dari i Svejdi protiv Netanjahuove nedavne izjave odražavaju gnev javnosti, ali Šara nije mobilisao ta osećanja u akciju protiv Izraela, pošto prethodni pokušaji regionalnih režima nisu dobro završili.

Šara je umesto toga odgovorio na izraelske provokacije mešavinom verbalne osude, poziva na mir i diplomatskog manevrisanja, izbegavajući eskalaciju, istovremeno potvrđujući pravo Sirije na svoju teritoriju. Njegov prethodni zavet da će se pridržavati sporazuma o prekidu vatre iz 1974. obuhvata ovaj pristup.

Ali iako bi to Šarai moglo da pruži regionalnu i međunarodnu podršku, moglo bi da naruši njegov unutrašnji legitimitet na srednji i dugi rok – i malo je verovatno da će to biti dovoljno da odvrati Izrael. Istorijski gledano, Izrael je pozive na mir tumačio kao znak slabosti; a to je prilika da agresivno ostvari svoje ekspanzivne teritorijalne ambicije.

Kolektivna akcija

S obzirom na složenu situaciju u Siriji, odgovor na akcije Izraela treba da bude kolektivan. Međunarodna zajednica mora podržati svoje odgovornosti, a arapske nacije treba da deluju zajedno, jer mogu značajno da izgube ako Izrael uspe da pretvori Siriju u propalu državu.

Arapska liga, Jordan, Egipat, Saudijska Arabija i Katar, između ostalih, oštro su osudili Izrael. Što je najvažnije, Turska, regionalna sila sa značajnim udelom u Siriji, ima mnogo da dobije od stabilnog Damaska i mnogo da izgubi od izraelske agresije na Siriju.

Turska je od decembra na Netanjahuove izjave i agresiju Izraela odgovorila oštrom osudom. Ističući suverenitet Sirije, turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan optužio je Izrael za ekspanzionizam i podrivanje mira i stabilnosti „pod plaštom bezbednosti“.

Ipak, akcije Ankare ostaju diplomatske i uzdržane, fokusirajući se na kurdsko pitanje u severnoj Siriji, a ne na direktnu konfrontaciju sa Izraelom. Čini se da je politika Turske u ovom pogledu ograničena na dva ključna faktora. Jedan je sudbina Jedinica za zaštitu naroda sirijskih Kurda (IPG), ogranka Kurdistanske radničke partije, koju Ankara smatra terorističkom grupom. Drugi je očekivani dogovor Turske sa američkim predsednikom Donaldom Trampom o okončanju američke saradnje sa IPG.

Malo je verovatno da će se Ankara značajno angažovati protiv Izraela dok se ova dva pitanja ne reše, jer bi rana konfrontacija mogla da naruši odnose sa Trampom i proizraelskim zvaničnicima u Vašingtonu. Istovremeno, izbegavanje konfrontacije sa Izraelom moglo bi ne samo da ohrabri Netanjahua, već i da potkopa kredibilitet Ankare i pretvori Siriju iz prilike u ozbiljan izazov za Tursku.

Nulta Tačka/ZeroHedge