Zašto je NATO postao neprijatelj MIRA i bezbednosti ŠIROM SVETA – David Stockman
Američki budžet za nacionalnu bezbednost od skoro 900 milijardi dolara cveta na izmišljenim pretnjama i lažno demonizovanim neprijateljima . I ništa ne može biti demonstrativnije u vezi sa tom tvrdnjom od potpune podlosti koja je proizašla sa samita NATO-a u Viljnusu.
Od Minhenske bezbednosne konferencije 2007. godine, čovek (Putin) je ponavljao iznova i iznova, a onda iznova, da je ulazak Ukrajine u NATO apsolutna crvena linija. I svako ko ima problem u glavi ne bi imao problema da prihvati tu izjavu ako odgovori na jedno jednostavno pitanje.
Naime, kako bi Vašington reagovao ako bi Rusija postavila rakete i nuklearne bombe u Meksiku, ili Kubu, ili Nikaragvu, ili Granadu ili Venecuelu?
Naravno, predsednik Džon F. Kenedi je rešio tu stvar pre 61 godinu. Pa ipak, cela priča u Vilnusu svodi se na namigivanje i klimanje glavom koje govori svetu da tačno ono što je JFK rekao nije moglo da stoji na našem pragu tada, u stvari, sada mora da stoji na pragu Rusije. Uskoro će Veliki hegemon postaviti rakete SAD/NATO na 40 minuta od Kremlja, a navodni „agresor“ koji tamo boravi treba da ućuti i pojede svoj geopolitički spanać .
Američki republikanski kandidat za predsednika Vivek Ramasvami pozvao na ukidanje finansiranja IZRAELA od strane Vašingtonahttps://t.co/osrU8ZotKE
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 19, 2023
Sama ideja je uvreda racionalnosti i bezobzirno pozivanje na trajna trvenja između dve nacije koje između sebe drže više od 12.000 nuklearnih bombi. Ipak, izgrednici okupljeni u Vilnjusu nisu ostavljali mesta sumnji u svojoj izjavi:
Budućnost Ukrajine je u NATO. SAD ponovo potvrđuje posvećenost koju su dali na Samitu u Bukureštu 2008. da će Ukrajina postati članica NATO-a, a danas priznaje da je put Ukrajine ka punoj evroatlantskoj integraciji prevazišao potrebu za Akcionim planom za članstvo. Ukrajina je postala sve interoperabilnija i politički integrisana sa Alijansom, i ostvarila je značajan napredak na svom reformskom putu.
Dakle, pitanje se ponavlja. Na koji način će delovi Novorusije, Poljske, Litvanije, Rumunije, kozačkih Hetmanata, Krimskog kanata, Kraljevine Galicije i Lodomerije i mnogih drugih istorijskih fusnota koje su sovjetski tirani zbili zajedno posle 1920. formiranjem sadašnjih neprirodnih granica Ukrajine doprineti unutrašnjoj bezbednosti Amerike, daleko na udaljenim stranama Atlantika i Pacifika?
Odgovor je naravno, nikako. U NATO-u se ionako ne radi o bezbednosti, kolektivnoj ili bilo kojoj drugoj. To je potpuno zaostali relikt Hladnog rata koji sadrži totalitarnu sovjetsku imperiju koja je bila naoružana do zuba, ali koja je odavno nestala na smetlištu istorije. Dakle, Džordž Buš Stariji je trebalo da padobranom skoči u nemačku vazdušnu bazu Ramštajn 1991. godine, proglasi pobedu i tada i tamo demontira NATO.
Međutim, kako se pokazalo, danas naduti NATO sa 31 nacijom zapravo je postao neprijatelj mira i bezbednosti. To je zato što postoji uglavnom kao marketinški forum za zapadne proizvođače oružja i think tank za generisanje lažnih pretnji i strašnih priča dizajniranih da vojni budžeti budu dovoljno opskrbljeni fiskalnim sredstvima i ogromnim vojnim ustanovama dobro opremljenim misijama, mandatima, ratnim igrama i zauzetim poslom.
Nema potrebe za gigantskim vojnim establišmentom Vašingtona ili njegovim proširenjem u NATO, jer danas nigde na planeti ne postoje istinske pretnje slobodi i bezbednosti američke domovine koje to čak i izbliza opravdavaju.
Megapretnja u stilu hladnog rata okončana je sa Sovjetskim Savezom. Danas je BDP Rusije od 1,8 biliona dolara prava šala kada se poredi sa 45 biliona dolara BDP-a koji su ugrađeni u SAD i bilans NATO-a; a njegov odbrambeni budžet od 85 milijardi dolara ne iznosi čak ni 7% od 1,25 triliona dolara kombinovanih odbrambenih budžeta NATO-a.
Drugačije rečeno, ozbiljne vojne pretnje u današnjem svetu naprednog naoružanja zahtevaju ili ogroman nuklearni kapacitet za šah-mat ili ogromnu industrijsku moć i 50 triliona dolara BDP-a koji bi bili neophodni da se probije veliki okeanski jarak i isporuči invaziona armada masivnih konvencionalnih snaga do obala Nju Džersija — podržanih ogromnim kapacitetima vazdušne i pomorske vazdušne plovidbe i gigantskim logističkim aranžmanima koje jedva da su zamišljali čak ni najvatreniji pisci futurističke ratne fantastike.
Kako se to dešava, naravno, Rusija uopšte nema kapacitet za nuklearni šah-mat, i sada je temeljno pokazala da nema industrijski i konvencionalni vojni kapacitet da osvoji i okupira čak i ono što je bilo njeno granično područje.
Dakle, ono što izvire iz Vilnjusa, dakle, nije racionalna kalkulacija o opipljivim bezbednosnim pretnjama koje predstavlja Rusija. Umesto toga, ono što imamo je veštičji napitak od standardnih laži, racionalizacije, izgovora i licemerja koji drže vašingtonskog hegemona zauzetim 24/7 širom planete. Ovi bromidi grupnog razmišljanja i ideološki monstrumi uključuju takve favorite kao što su vladavina prava, posleratni međunarodni poredak, svetost granica, odgovornost za zaštitu i kolektivna bezbednost.
Ali sve su to samo priče o tome šta predstavlja vašingtonska imperija, au sadašnjem slučaju navodna svetost granica i zahtevi za „kolektivnom bezbednošću“ su posebno nečuveni.
