Zbogom stvarnosti: Apple Vision Pro je uveo Simulakrum
Recenzije su stigle, a tehnička štampa hvali Apple Vision Pro opremu za ispunjavanje obećanja kompanije. Dobro je dizajniran, video i zvuk su zapanjujuće precizni, interfejs gestikulacije u stilu „Suvišnog izveštaja“ je primamljiv za budućnost. Niko nije tačno siguran čemu služi, ili da li će čak i najspremniji igrači potrošiti 3.500 dolara na to, ali hej – to su uređaji za vas.
Ipak, ovo je nova generacija gadžeta. Vision Pro, poput slično opremljenih headset-ova Quest 3 i Quest Pro iz Meta-e, koristi ono što je poznato kao „transparentni“ video – kamere i druge senzore koji snimaju slike spoljašnjeg sveta i reprodukuju ih unutar uređaja. Oni vas hrane sintetičkim okruženjem napravljenim da izgleda kao pravo, sa Apple aplikacijama i drugim nestvarnim elementima koji lebde ispred njega. Apple i Meta se nadaju da će ovaj virtuelni svet biti toliko ubedljiv da ga nećete samo posetiti. Nadaju se da ćete živeti tamo.
Vladimir Gajić: Ekstremizam i spiskovi, kolonijalna vlast i opozicija! 259 Mario Zna, Uživo
To bi, nažalost, moglo imati neke veoma čudne i veoma neželjene posledice po ljudski mozak. Istraživači su otkrili da široko rasprostranjeno, dugoročno uranjanje u VR slušalice/vizir može bukvalno da promeni način na koji percipiramo svet – i jedni druge. „Sada imamo kompanije koje se zalažu da provedete mnogo sati svakog dana u njima“, kaže Džeremi Bejlenson, direktor Laboratorije za virtuelnu interakciju ljudi na Stanfordu. „Imate mnogo, mnogo ljudi, i oni ga nose mnogo, mnogo sati. I sve se uvećava u velikoj meri.”
Posledice: Naši mozgovi će se podvrgnuti velikom eksperimentu u celom društvu koji bi mogao da promeni naš osećaj za svet oko nas i da oteža slaganje oko toga šta čini stvarnost.
Kratkoročni neželjeni efekti virtuelne stvarnosti su dobro poznati. Ljudi u sintetičkim okruženjima imaju tendenciju da pogrešno procenjuju udaljenost, kako na daljinu, tako i izbliza. To nije iznenađenje: čak i u stvarnom, trodimenzionalnom univerzumu, naša sposobnost da odredimo koliko je nešto blizu ili daleko podložna je svim vrstama spoljnih faktora. Virtuelna okruženja, sa nižom rezolucijom i sintetičkim 3D, sve to pogoršavaju – što je posebno loše ako ste jedan od onih korisnika koji objavljuju video zapise na kojima radite stvari poput skejtborda i vožnje dok nosite set mešovite realnosti. Mislite da su vam ruke na jednom mestu, a zapravo su na drugom, i uskoro ćete voziti svoju Hondu Civic kroz supermarket.
Objekti u naočarima/viziru takođe mogu biti smešteni. To se zove izobličenje objekta – stvari se iskrivljuju i menjaju veličinu, oblik ili boju, posebno kada pomerite glavu. Video render ne može da se takmiči sa brzinom obrade i vernošću vaših očiju i mozga.
Sve su to, kako IT ljudi kažu, poznati problemi. Nekoliko minuta ili sat vremena, dovoljno dugo da igrate igru ili gledate film, one su manje smetnje. Ali ako nosite naočare koje menjaju percepciju danima – kao što je uradio Bejlensonov tim istraživača – problemi se pogoršavaju. I to mnogo na gore.
Ministar odbrane Italije hitno prebačen u bolnicu zbog srca! Vakcinisan protiv COVID-a https://t.co/9e81mJaA8c
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) February 13, 2024
Tim je nosio Vision Pros i Quests po fakultetskim kampusima nekoliko nedelja, pokušavajući da uradi sve stvari koje bi uradili bez njih (sa pomoćnikom u blizini u slučaju da se spotaknu ili ulete u zid). Doživeli su „simulatornu bolest“ — mučninu, glavobolju, vrtoglavicu. To je bilo čudno, s obzirom na to koliko su svi bili iskusni sa setovima svih vrsta. I osetili su svu distancu i efekte izobličenja: misleći da su dugmad lifta dalje od njihovih prstiju, ili su imali poteškoća da prinesu hranu ustima. Ali, kao što bi bilo ko od nas, prilagodili su se – njihovi mozgovi i mišići su naučili da kompenzuju njihov novi pogled na svet.
To izgleda kao rešenje, ali nije. Kada se ljudi dovoljno dugo prilagođavaju perceptivnoj promeni, stvarni svet počinje da izgleda pogrešno u suprotnom smeru. Ako ste nosili naočare koje su vam preokrenule vid, recimo, morali biste se ponovo prilagoditi kada su naočare skinule. Što ste duže u svetu zabave, duže traju čudni perceptivni efekti. Dakle, ljudi koji svoj radni dan provode u Vision Pro-u mogli bi da idu kući noću sa pogrešno kalibriranim sistemom ciljanja i nečim što liči na mamurluk.
Evo gde „transparentni“ video postaje jedinstveno važan. Sajberpank stare škole je zamišljao virtuelnu stvarnost kao sveobuhvatno sintetičko okruženje. U međuvremenu, tehničari nove škole su predložili proširenu stvarnost digitalnih iskačućih prozora koji lebde na providnim sočivima, u stilu Google Glass-a. Ali oba ova pristupa imaju ograničenja. VR sa potpunom izolacijom čula nije napredovao mnogo dalje od nišne zabave, dok AR teži da i njegove aplikacije i stvarni svet izgledaju loše. Sa vizuelne tačke gledišta, ovo je najmanje najgore rešenje – ali njegove društvene posledice su strašnije.
Budući da ovaj video beleži, a zatim ponovo prikazuje stvarnost, može imati uznemirujući, distancirajući efekat tokom vremena. Kada su Bejlensonove kolege zapravo pokušale da razgovaraju sa ljudima, svet se pretvorio u džinovski, zbunjujući Zoom. Video ćaskanje, kao što smo svi iskusili, muče kašnjenja u odgovorima i promašene društvene replike. Razgovori gube suptilnost, ali su dovoljno dobri za sastanak. Ali video uvećava efekat — ljudi sa kojima razgovarate počinju da deluju nestvarno. Izbliza, izgledaju kao avatari. Dalje, oni postaju samo deo pozadine.
Bejlenson opisuje osećaj kao društveno odsustvo. Drugi ljudi jednostavno nisu u potpunosti tamo. On to ne kaže na ovaj način, ali ja ću mahnuti zastavicom upozorenja: dugotrajna upotreba seta za video prikaz može podstaknuti razmišljanje o drugim ljudima kao o neljudima – likovima koji nisu igrači u gejmificiranoj, čudesnoj dolini.
Svi mi živimo u sopstvenim perceptivnim mehurićima. Svaka osoba ima malo različite senzorne pragove — vidimo boje malo drugačije, čujemo na različitim nivoima oštrine, manje ili više smo osetljivi na različite mirise. I mi sve to obrađujemo mozgovima koji su jedinstveno podešeni prvo našim genima, a zatim životnim neuralnim promenama, razmišljanjem i delovanjem.
Ali generalno, slažemo se oko nekih zajedničkih osnova. Čak i ako vaša plava izgleda malo drugačije od moje, možemo se složiti koje je boje nebo. Možda je moja tolerancija na čili papričice veća od vaše, ali oboje znamo kada ih jedemo.
VR setovi čine zidove tih senzornih mehurića još debljim i težim za premošćavanje. Politički nam već nedostaje zajednički jezik. Sada, pošto milioni ljudi nose VR slušalice satima, možda se ne možemo složiti oko naše fizičke stvarnosti. Slušalice će u naš vizuelni svet staviti stvari koje nisu tu ni za koga drugog. Objekti nisu objektivni.
I to nije sve. „Ovi VR setovi mogu ne samo da dodaju stvari u stvarni svet, već ih mogu i izbrisati“, kaže Bejlenson. Prvi put je shvatio čudnu funkciju uređivanja VR-a dok je igrao igru na Quest 3 koja je „izbila“ delove stvarnih zidova oko njega i zamenila ih virtuelnom scenom. „Već neko vreme radim VR i AR“, kaže on, „i nikada u životu nisam video da brisanje funkcioniše tako dobro.
U početku to izgleda prilično sjajno. Zaglavljeni u prepunom autobusu? Izbrišite sve i zamenite ih prvoklasnom kabinom džambo džeta. Mrzite nametljive bilborde? Zamenite sve komercijalne slike umirujućim prizorima po vašem izboru.
Ali šta se dešava kada tehnologija postane dovoljno dobra da izbriše, recimo, beskućnike? Ovde možete videti kuda idem – bukvalno brisanje. Kada je pisac naučne fantastike Vilijam Gibson smislio koncept sajber-prostora, opisao ga je kao „halucinaciju konsenzusa“. Ovo je upravo suprotno – milijarde diskretnih, nepodeljenih halucinacija, od kojih je svaka posebna pahulja.
„Ono što ćemo doživeti je da korišćenjem ovih slušalica u javnosti nestaje zajedničkih osnova“, kaže Bejlenson. „Ljudi će biti na istom fizičkom mestu, doživljavajući istovremeno, vizuelno različite verzije sveta. Izgubićemo zajednički jezik.”
