Zelena agenda UN će izazvati glad
„Mi, narodi Ujedinjenih nacija, odlučili smo…da promovišemo društveni napredak i bolje standarde života u većoj slobodi“,
– Preambula Povelje Ujedinjenih nacija (1945)
Ovo je drugi deo u nizu koji se bavi planovima Ujedinjenih nacija (UN) i njihovih agencija koje osmišljavaju i sprovode agendu Samita budućnosti u Njujorku 22-23. septembra 2024. i njegove implikacije na globalno zdravlje, ekonomski razvoj i ljudska prava. Prethodno je analiziran uticaj klimatske agende na zdravstvenu politiku.
Pravo na hranu nekada je vodilo politiku UN ka smanjenju gladi sa jasnim fokusom na zemlje sa niskim i srednjim prihodima. Kao i pravo na zdravlje, hrana je sve više postala oruđe kulturnog kolonijalizma – nametanja uske ideologije određenog zapadnog načina razmišljanja nad običajima i pravima „naroda“ koje predstavljaju UN.
Ovaj članak govori o tome kako se to dogodilo i dogmama na koje se oslanja.
Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO), poljoprivredni ekvivalent Svetske zdravstvene organizacije (SZO), osnovana je 1945. godine kao specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija (UN) sa misijom da „postigne sigurnost hrane za sve“. Njegov moto „Fiat panis“ (Neka bude hleba) odražava tu misiju. Sa sedištem u Rimu, u Italiji, broji 195 država članica, uključujući Evropsku uniju. FAO se oslanja na više od 11.000 zaposlenih, od kojih je 30% u Rimu.
Od njegovog dvogodišnjeg budžeta od 3,25 milijardi dolara za period 2022-2023., 31% dolazi od procenjenih doprinosa koje plaćaju članice, dok je ostatak dobrovoljan. Veliki udeo dobrovoljnih priloga dolazi od zapadnih vlada (SAD, EU, Nemačka, Norveška), razvojnih banaka (npr. Grupa Svetske banke) i drugih manje poznatih javno i privatno finansiranih subjekata osnovanih za pomoć konvencijama i projektima o zaštiti životne sredine (uključujući Globalni fond za životnu sredinu, Green Climate Fund i Bill & Melinda Gates Foundation). Stoga, kao i SZO, većina njenog posla sada se sastoji od sprovođenja diktata svojih donatora.
FAO je bio ključan u sprovođenju Zelene revolucije 1960-ih i 1970-ih, povezane sa udvostručenjem svetske proizvodnje hrane koja je izvukla mnoge azijske i latinoameričke populacije iz nesigurnosti hrane. Upotreba đubriva, pesticida, kontrolisanog navodnjavanja i hibridizovanog semena smatrana je glavnim dostignućem u iskorenjivanju gladi, uprkos rezultirajućem zagađenju zemljišta, vazduha i vodenih sistema i olakšavanju pojave novih otpornih sojeva štetočina. FAO je podržala Konsultativna grupa za međunarodna poljoprivredna istraživanja (CGIAR) osnovana 1971. godine – javno finansirana grupa sa misijom da očuva i unapredi sorte semena i njihove genetske fondove. Privatne filantropije, uključujući Rokfelerove i Fordove fondacije, takođe su imale podršku.
Uzastopni svetski samiti o hrani održani 1971, 1996, 2002, 2009. i 2021. isticali su istoriju FAO-a. Na drugom samitu, svetski lideri su se obavezali da će „postići sigurnost hrane za sve i kontinuirani napor da se iskoreni glad u svim zemljama“ i proglasili „pravo svakoga na adekvatnu hranu i osnovno pravo svakoga da bude oslobođen gladi“ (Rimska deklaracija o svetskoj bezbednosti hrane).
Promovisanje prava na hranu
Ljudsko „pravo na hranu“ bilo je centralno u politici FAO. Ovo pravo ima dve komponente: pravo na dovoljno hrane za najsiromašnije i najugroženije i pravo na adekvatnu hranu za one koji imaju više sreće. Prva komponenta je suzbijanje gladi i hronične nesigurnosti hrane, druga obezbeđuje uravnotežen i odgovarajući unos hranljivih materija.
Studija: Mikroplastika u mozgu se povećala za 50% u poslednjih osam godina https://t.co/hjI0X74scE
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) July 29, 2024
Pravo na hranu proglašeno je osnovnim ljudskim pravom prema međunarodnom pravu neobavezujućom Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima iz 1948. (UDHR, član 25) i obavezujućim Međunarodnim paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. (ICESCR, član 11). sa 171 državom potpisnicom i 4 potpisnice. Usko je povezano sa pravom na rad i pravom na vodu, takođe proklamovanim u istim tekstovima. Od njihovih država ugovornica se očekuje da priznaju osnovna prava koja se fokusiraju na očuvanje ljudskog dostojanstva i rade na njihovom progresivnom postizanju za svoje građane (član 21 UDHR, član 2 ICESCR).
Član 25 (UDHR)
1. Svako ima pravo na životni standard koji odgovara zdravlju i dobrobiti njega i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, smeštaj i medicinsku negu i neophodne socijalne usluge…
Član 11 (ICESCR)
1. Države članice ovog pakta priznaju pravo svakog na adekvatan životni standard za sebe i njegovu porodicu, uključujući adekvatnu hranu, odeću i stanovanje, kao i na stalno poboljšanje životnih uslova. Države ugovornice će preduzeti odgovarajuće korake da obezbede ostvarivanje ovog prava, priznajući u tom smislu suštinski značaj međunarodne saradnje zasnovane na slobodnom pristanku.
2. Države potpisnice ovog pakta, priznajući osnovno pravo svakoga da ne bude gladan, preduzimaće, pojedinačno i kroz međunarodnu saradnju, mere, uključujući posebne programe, koje su potrebne:
(a) Poboljšati metode proizvodnje, očuvanja i distribucije hrane potpuno korišćenjem tehničkog i naučnog znanja, širenjem znanja o principima ishrane i razvojem ili reformom agrarnih sistema na takav način da se postigne najefikasniji razvoj i korišćenje prirodnih resursa;
(b) Uzimajući u obzir probleme i zemalja uvoznica i zemalja izvoznica hrane, da se obezbedi pravična raspodela svetskih zaliha hrane u odnosu na potrebe.
FAO procenjuje progresivnu implementaciju prava na hranu kroz godišnje glavne izveštaje o stanju bezbednosti hrane i ishrane u svetu (SOFI), zajedno sa četiri druga UN-ova entiteta – Međunarodnim fondom za poljoprivredni razvoj (IFAD), Međunarodnim dečijim fondom Ujedinjenih nacija. Fond za vanredne situacije (UNICEF), Svetski program za hranu (WFP) i SZO. Pored toga, od 2000. godine, Kancelarija Visokog komesara za ljudska prava (OHCHR) uspostavila je „Specijalnog izvestioca za pravo na hranu“ sa mandatom da (i) podnese godišnji izveštaj Savetu za ljudska prava i Generalnoj Skupštini (UNGA) i (ii) prate trendove u vezi sa pravom na hranu u određenim zemljama (Rezolucija Komisije za ljudska prava 2000/10 i Rezolucija A/HCR/RES/6/2).
Uprkos rastućoj populaciji, značajno poboljšanje u pristupu hrani na globalnom nivou nastavilo se do 2020. Na Milenijumskom samitu o razvoju 2000. godine, svetski lideri su postavili ambiciozan cilj da „iskorene ekstremno siromaštvo i glad“, među 8 ciljeva koji su zajedno usmereni na razvoj ekonomije i poboljšanje akutnih zdravstvenih problema koji pogađaju zemlje sa niskim prihodima.
Milenijumski razvojni ciljevi (2000)
Cilj 1: Iskoreniti ekstremno siromaštvo i glad
Cilj 1A: Prepoloviti, između 1990. i 2015. godine, udeo ljudi koji žive sa manje od 1,25 dolara dnevno
Cilj 1B: Postizanje pristojnog zaposlenja za žene, muškarce i mlade ljude
Cilj 1C: Prepoloviti, između 1990. i 2015. godine, udeo ljudi koji pate od gladi
UN su izvestile da je cilj 1A prepolovljenja udela ljudi koji su patili od ekstremne gladi, u poređenju sa statistikom iz 1990. godine, uspešno postignut. Na globalnom nivou, broj ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu opao je za više od polovine, pao je sa 1,9 milijardi u 1990. na 836 miliona u 2015. godini, a najveći napredak je ostvaren od 2000. godine.
Na osnovu toga, 2015. godine, sistem UN je pokrenuo novi set od 18 ciljeva održivog razvoja (SDG) koji se odnose na ekonomski rast, socijalnu jednakost i blagostanje, očuvanje životne sredine i međunarodnu saradnju, koji će se postići do 2030. godine. Cilj 2 o okončanju gladi u svetu („Nulta glad“) povezan je sa Ciljem 1 o „prekidanju siromaštva u svim njegovim oblicima svuda“.
Ovi ciljevi su izgledali veoma utopijski, ne uzimajući u obzir faktore kao što su ratovi, rast stanovništva i složenost ljudskih društava i njihovih organizacija. Međutim, oni su odražavali tadašnji globalni način razmišljanja da je svet napredovao ka neviđenom, stabilnom ekonomskom rastu i poljoprivrednoj proizvodnji kako bi se poboljšali uslovi života najsiromašnijih.
Ciljevi održivog razvoja (2015)
2.1 Do 2030. okončati glad i obezbediti pristup za sve ljude, posebno siromašne i ljude u ugroženim situacijama, uključujući bebe, bezbednoj, hranljivoj i dovoljnoj hrani tokom cele godine.
2.2 Do 2030. godine okončati sve oblike pothranjenosti, uključujući postizanje, do 2025. godine, međunarodno dogovorenih ciljeva u vezi sa zaostajanjem u razvoju i gubitkom kod dece mlađe od 5 godina i rešiti potrebe u ishrani devojčica adolescenata, trudnica i dojilja i starijih osoba.
U 2019. godini, FAO je izvestio da je 820 miliona ljudi patilo od gladi (samo 16 miliona manje nego 2015. godine), a da je skoro 2 milijarde iskusilo umerenu ili tešku nesigurnost hrane, i predvideo je da SDG2 neće biti dostižan prema trenutnom napretku. Najpogođenije oblasti bile su podsaharska Afrika, Latinska Amerika i Zapadna Azija.
Saučesništvo u suzbijanju prava na hranu putem hitnih mera Covid-19
U martu 2020., „narodima UN“ su nametnuti ponovljeni talasi ograničenja i prekida prihoda (zaključavanja) na dve godine. Dok je osoblje UN, kao deo klase laptop računara, nastavilo da radi od kuće, stotine miliona najsiromašnijih i najugroženijih izgubilo je svoje skromne prihode i gurnuto u krajnje siromaštvo i glad. O zaključavanju su odlučile njihove vlade na osnovu loših saveta iz celog sistema UN. Generalni sekretar Antonio Gutereš je 26. marta izneo svoj plan u 3 koraka: suzbijanje virusa dok vakcina ne postane dostupna, minimiziranje društvenog i ekonomskog uticaja i saradnja na sprovođenju ciljeva održivog razvoja.
Izjava UNSG-a na virtuelnom samitu G-20 o pandemiji Covid-19
Mi smo u ratu sa virusom – i ne dobijamo ga…
Ovom ratu je potreban ratni plan za borbu protiv njega…
Dozvolite mi da istaknem tri kritične oblasti za usaglašenu akciju G-20…
Prvo, suzbijanje prenošenja COVID-19 što je pre moguće.
To mora biti naša zajednička strategija.
Za to je potreban koordiniran mehanizam odgovora G-20 koji vodi SZO.
Sve zemlje moraju biti u stanju da kombinuju sistematsko testiranje, praćenje, karantin i lečenje sa ograničenjima kretanja i kontakta – u cilju suzbijanja prenošenja virusa.
I moraju da koordiniraju izlaznu strategiju kako bi je zadržali potisnutu dok vakcina ne postane dostupna…
Drugo, moramo da radimo zajedno da smanjimo društveni i ekonomski uticaj…
Treće, sada moramo da radimo zajedno kako bismo postavili teren za oporavak koji gradi održiviju, inkluzivniju i pravedniju ekonomiju, vođenu našim zajedničkim obećanjem — Agendom za održivi razvoj 2030.
Bilo je izuzetno naivno tvrditi da su ljudski, društveni i ekonomski uticaji izazvani odgovorom na Covid na stotine miliona najsiromašnijih i najugroženijih bili minimizirani. Naravno, među stradalima nije bilo njegovih promotera. Doneta je odluka da se stanovništvo osiromaši, a da se javno tvrdi da se razvojni ciljevi i dalje mogu postići. Smernice su bile u suprotnosti sa preporukama SZO u 2019. za pandemiju gripa (nefarmaceutske mere javnog zdravlja za ublažavanje rizika i uticaja epidemije i pandemijske gripe; 2019).
Samo nekoliko meseci pre marta 2020. godine, SZO je izjavila da se u slučaju pandemije mere kao što su praćenje kontakata, karantin izloženih osoba, skrining ulaska i izlaska i zatvaranje granica „ne preporučuju ni u kom slučaju“:
Međutim, mere socijalnog distanciranja, npr. praćenje kontakata, izolacija, karantin, mere i zatvaranja škola i radnih mesta, kao i izbegavanje gužve) mogu biti veoma remetilački, a troškovi ovih mera moraju se odmeriti u odnosu na njihov potencijalni uticaj…
Zatvaranje granica mogu razmatrati samo male ostrvske države u teškim pandemijama i epidemijama, ali se moraju odmeriti u odnosu na potencijalno ozbiljne ekonomske posledice.
Može se zapitati da li su UN ikada ozbiljno odmerile socijalne, ekonomske i troškove ljudskih prava mera koje je Gutereš forsirao u odnosu na očekivane koristi. Zemlje su podsticane da uvedu mere kao što su zatvaranje radnih mesta i škola koje bi učvrstile buduće siromaštvo za sledeću generaciju.
Kao što je bilo i predvidljivo, izveštaj SOFI za 2020. o bezbednosti hrane i ishrani procenjuje da ima najmanje 10% više gladnih ljudi:
Pandemija COVID-19 se širila širom sveta, očigledno predstavljajući ozbiljnu pretnju bezbednosti hrane. Preliminarne procene zasnovane na najnovijim dostupnim globalnim ekonomskim izgledima sugerišu da bi pandemija COVID-19 mogla dodati između 83 i 132 miliona ljudi ukupnom broju pothranjenih u svetu…
To su pojedinci, porodice i zajednice bez ili sa malo sredstava koji su iznenada izgubili posao i prihode, posebno u neformalnim ili sezonskim ekonomijama, zbog panike izazvane virusom koji pretežno preti starijim ljudima u zapadnim zemljama.
Tokom 2020. SZO, ILO i FAO redovno su objavljivali zajednička saopštenja za javnost, ali su neiskreno pripisivali ekonomsku devastaciju pandemiji, ne dovodeći u pitanje odgovor. Ovaj narativ je sistematski raspoređen širom sistema UN, sa retkim izuzetkom MOR-a, verovatno najhrabrijeg entiteta od svih, koji je svojevremeno direktno ukazao na mere zaključavanja kao uzrok masovnog gubitka radnih mesta:
Kao rezultat ekonomske krize izazvane pandemijom, skoro 1,6 milijardi radnika u neformalnoj ekonomiji (koji predstavljaju najugroženije na tržištu rada), od ukupno dve milijarde u svetu i globalne radne snage od 3,3 milijarde, pretrpelo je ogromnu štetu za njihovu sposobnost da zarade za život. To je zbog mera zaključavanja i/ili zato što rade u najteže pogođenim sektorima.
S obzirom na procenu MOR-a, razumno je pretpostaviti da bi broj ljudi gurnutih u glad mogao biti veći od zvanično procenjenog. Ovome se dodaje i broj onih koji su takođe izgubili pristup obrazovanju, medicinskoj nezi i poboljšanom smeštaju.
Najčudnija stvar u celoj ovoj epizodi je nezainteresovanost medija, UN i velikih donatora. Dok su prethodne gladi izazvale široke i specifične simpatije i reakcije, glad od Covida, možda zato što su time u suštini upravljale zapadne i globalne institucije i što je bila difuznija, uglavnom je gurnuta pod tepih. Ovo bi moglo biti pitanje finansijskog povrata ulaganja. Sredstva su u velikoj meri usmerena na inicijative za kupovinu, doniranje i vakcine protiv Covida i podržavajuće institucije koje pokreću „pandemijski ekspres“.
Preporučena odobrena hrana na osnovu klimatske agende
FAO i SZO sarađuju na razvoju smernica za ishranu kako bi „poboljšali trenutnu praksu ishrane i preovlađujuće probleme javnog zdravlja u vezi sa ishranom“. Jednom su prepoznali da su veze između sastojaka hrane, bolesti i zdravlja slabo shvaćene i pristali su da sprovedu zajednička istraživanja. Takođe je istaknut kulturni element ishrane. Na kraju krajeva, ljudska društva su bila zasnovana na modelu lovaca-sakupljača koji se u velikoj meri oslanjao na divlje meso (masti, proteini i vitamini), a zatim su uvodili mlečne proizvode i žitarice korak po korak u skladu sa povoljnom klimom i geografijom.
Njihovo partnerstvo dovelo je do zajedničke promocije „održivo zdrave ishrane“, koja predstavlja konsenzus pojedinačnih pristupa „zdravoj ishrani“ SZO i „održivoj ishrani“ FAO. Kao što formulacija pokazuje, ove smernice su motivisane održivošću, definisanom kao smanjenje emisija CO2 koje proizilaze iz proizvodnje hrane. Meso, masnoće, mlečni proizvodi i riba su sada proglašeni neprijatelji i trebalo bi ih ograničiti u svakodnevnoj potrošnji, sa unosom proteina pretežno iz biljaka i orašastih plodova, čime se promoviše prilično neprirodna ishrana u poređenju sa onom za koju su naša tela evoluirala.
SZO tvrdi da njegova zdrava ishrana „pomaže u zaštiti od pothranjenosti u svim njenim oblicima, kao i od nezaraznih bolesti (NCD), uključujući dijabetes, bolesti srca, moždani udar i rak“. Međutim, onda pomalo neskladno promoviše ugljene hidrate u odnosu na proteine na bazi mesa.
Izveštaj FAO-WHO „Održiva zdrava ishrana: vodeći principi“ za 2019. preporučio je sledeću ishranu i odraslima i maloj deci:
Voće, povrće, mahunarke (npr. sočivo i pasulj), orasi i cela zrna (npr. neprerađeni kukuruz, proso, ovas, pšenica i smeđi pirinač);
Najmanje 400 g (tj. pet porcija) voća i povrća dnevno, isključujući krompir, slatki krompir i druge skrobne korene.
Manje od 10% ukupnog energetskog unosa iz slobodnih šećera.
Manje od 30% ukupnog energetskog unosa iz masti. Nezasićene masti (koje se nalaze u ribi, avokadu i orašastim plodovima, te u ulju suncokreta, soje, repice i maslinovog ulja) su poželjnije od zasićenih masti (koje se nalaze u masnom mesu, puteru, palminom i kokosovom ulju, pavlaci, siru i masti) i trans -masti svih vrsta, uključujući i industrijski proizvedene trans-masti (koje se nalaze u pečenoj i prženoj hrani, kao i u prethodno upakovanim grickalicama i hrani, kao što su smrznute pice, pite, kolačići, keks, oblatne i ulja za kuvanje i namazi) i trans-masti preživara (koje se nalaze u mesu i mlečnim namirnicama od preživara, kao što su krave, ovce, koze i kamile).
Manje od 5g soli (ekvivalentno oko jedne kašičice) dnevno. So treba jodirati.
Predstavljeno je malo dokaza o uticaju smernica na zdravlje koji podržavaju navode izveštaja o: i) povezanosti crvenog mesa sa povećanim brojem raka; ii) hrana životinjskog porekla (mlečni proizvodi, jaja i meso) koja čini 35% tereta bolesti koje se prenose hranom zbog svih namirnica, i iii) zdravstvene prednosti mediteranske ishrane i nove nordijske ishrane koje promoviše izveštaj – oba na biljnoj bazi, sa malim do umerenim količinama hrane životinjskog porekla. Iako su ove dijete nove, FAO i SZO tvrde da je „pridržavanje obe ishrane povezano sa nižim pritiscima i uticajima na životnu sredinu u poređenju sa drugim zdravim dijetama koje sadrže meso“.
Sestrinske organizacije definišu održivu zdravu ishranu kao „obrasce koji promovišu sve dimenzije zdravlja i blagostanja pojedinaca; imaju nizak pritisak i uticaj na životnu sredinu; pristupačne su, bezbedne i pravične; i kulturno su prihvatljive.” Paradoksi ove definicije su najvažniji.
Prvo, nametanje ishrane je prisiljavanje na kulturno prihvatanje i, kada odražava ideologiju spoljne grupe, može se razumno smatrati kulturnim kolonijalizmom. Ishrana je proizvod kulture zasnovan na vekovima ili čak milenijumima iskustva i dostupnosti hrane, proizvodnje, prerade i očuvanja. Pravo na adekvatnu hranu ne podrazumeva samo dovoljnu količinu hrane za pojedince i njihove porodice, već i njihov kvalitet i primerenost. Primeri nisu retki. Francuzi i dalje uživaju u svojoj foie gras uprkos ograničenju uvoza, zabrani i međunarodnoj kampanji protiv nje. Jedu i konjsko meso, što šokira njihove britanske komšije.
Meso pasa, takođe žrtva negativnih kampanja, cenjeno je u nekoliko azijskih zemalja. Pozivanje na moralnu procenu u ovim slučajevima može se smatrati neokolonijalnim ponašanjem, a farme pilića i svinja ne prolaze bolje od prisilno hranjenih gusaka ili navodnog okrutnog postupanja prema životinjama koje se smatraju najboljim ljudskim prijateljima u brojnim savremenim društvima. Zapadni ljudi, bogati upotrebom fosilnih goriva, zahtevaju da siromašniji ljudi promene svoju tradicionalnu ishranu kao odgovor na to je slična, ali još više uvredljiva tema. Ako je kulturni aspekt ishrane neosporan, onda treba poštovati pravo na samoopredeljenje naroda, uključujući kulturni razvoj.
Član 1.1 (ICESR)
Svi narodi imaju pravo na samoopredeljenje. Na osnovu tog prava oni slobodno određuju svoj politički status i slobodno ostvaruju svoj ekonomski, društveni i kulturni razvoj.
Drugo, u vreme njihovog usvajanja 1948. i 1966. godine, odredbe ugovora koje priznaju pravo na hranu nisu povezivale hranu sa njenim „pritiskom i uticajem na životnu sredinu“. Član 11.2 obavezujućeg ICESR-a (citiran gore) odnosi se na obavezu država da sprovedu agrarne reforme i tehnologije za najbolje korišćenje prirodnih resursa (tj. zemljišta, vode, đubriva) za optimalnu proizvodnju hrane. Poljoprivreda svakako koristi zemlju i vodu i uzrokuje određeno zagađenje i krčenje šuma. Upravljanje njegovim uticajima je komplikovano i zahteva lokalni kontekst, a nacionalne vlade i lokalne zajednice su u boljoj poziciji da donose takve odluke uz naučno utemeljene savete i neutralnu (nepolitizovanu) podršku spoljnih agencija, kakvu treba očekivati od UN.
Menadžerski posao postaje sve komplikovaniji zbog klimatske agende UN u nastajanju. Posle prve Konferencije UN o životnoj sredini 1972. u Stokholmu, zelena agenda je polako rasla i pomračila Zelenu revoluciju. Prva svetska konferencija o klimi održana je 1979. godine, što je dovelo do usvajanja Okvirne konvencije UN o promeni klime (UNFCCC) 1992. (zajedno sa neobavezujućom Deklaracijom o životnoj sredini). Ova Konvencija navodi, bez otvorenosti za dalju diskusiju, da su ljudske aktivnosti koje proizvode gasove staklene bašte, za razliku od sličnih prethodnih perioda, glavni uzrok zagrevanja klime:
UNFCCC, Preambula
Strane ove konvencije…
Zabrinuti da su ljudske aktivnosti značajno povećale atmosferske koncentracije gasova staklene bašte, da ova povećanja pojačavaju prirodni efekat staklene bašte i da će to u proseku rezultirati dodatnim zagrevanjem površine i atmosfere Zemlje i može negativno uticati na prirodne ekosisteme i čovečanstvo…
Sa ciljem UN-a da emisije gasova sa efektom staklene bašte održe na niskom nivou kao predindustrijski nivoi, vlade su sada vezane obavezama da održavaju ili smanje nacionalne emisije. Primenjeno na poljoprivredu u kontekstu stalnog rasta stanovništva, neminovno će dovesti do smanjenja raznovrsnosti hrane, proizvodnje i dostupnosti, posebno utičući na tradicionalne kulture ishrane sa naglaskom na prirodno meso i mlečne proizvode.
Kada je klimatska agenda važnija od prava na hranu „naroda“
U nacrtu dokumenta Pakta za budućnost (revizija 2) koji će svetski lideri usvojiti u septembru u Njujorku, UN i dalje proglašavaju svoju nameru da iskorene ekstremno siromaštvo; međutim, ovaj cilj je uslovljen „ublažavanjem globalnih emisija CO2 kako bi se rast temperature održao ispod 1,5 stepeni Celzijusa“ (stav 9). Čini se da autori ne shvataju da će smanjenje upotrebe fosilnih goriva nesumnjivo smanjiti proizvodnju hrane i sprečiti milijarde ljudi da poboljšaju svoje ekonomsko blagostanje.
Kao rezultat toga, čini se da planirane akcije 3 i 9 u dokumentu snažno guraju zemlje ka „održivim poljoprivredno-prehrambenim sistemima“, a ljude ka usvajanju održive zdrave ishrane kao komponente „održivih obrazaca potrošnje i proizvodnje“.
Pakt za budućnost (revizija 2)
Akcija 3. Ukinućemo glad i eliminisati nesigurnost hrane.
(c) Promovisati pravične, otporne i održive poljoprivredno-prehrambene sisteme tako da svako ima pristup bezbednoj, pristupačnoj i hranljivoj hrani.
Akcija 9. Pojačaćemo našu ambiciju da se bavimo klimatskim promenama.
(c) Promovisati održive obrasce potrošnje i proizvodnje, uključujući održive stilove života i pristupe cirkularne ekonomije kao put ka postizanju održivih obrazaca potrošnje i proizvodnje, kao i inicijative za nulti otpad.
U poslednjim decenijama, pravo na hranu je dva puta žrtvovano od strane samih UN, prvo zelenom agendom, a drugo merama zatvaranja koje podržavaju UN zbog virusa koji pretežno pogađa bogate zemlje u kojima se zasniva klimatska agenda (i, ironično, gde ljudi troše najviše energije). To sada uglavnom znači pravo na određene vrste odobrenih namirnica, u ime centralizovanih i neupitnih opredeljenja u pogledu zdravlja ljudi i klime na Zemlji. Veganstvo i vegetarijanstvo se promovišu dok bogati pojedinci i finansijske institucije bliske UN-u kupuju poljoprivredno zemljište. Namera da se meso i mlečni proizvodi učine pristupačnim dok se ulaže u vegansko meso i piće može se posmatrati kao teorija zavere (tehnički, jeste). Međutim, takve politike bi imale smisla za promotere klimatske agende.
U ovoj potrazi, FAO i SZO propuštaju da istaknu visoku vrednost životinjskih masti, mesa i mlečnih proizvoda. Oni takođe ignorišu i ne poštuju osnovna prava i izbore pojedinaca i zajednica. Pojavljuju se u misiji da nateraju ljude da jedu unapred odobrenu hranu po izboru UN. Istorija centralizovane kontrole i mešanja u snabdevanje hranom, kako nas je sovjetsko i kinesko iskustvo naučilo, veoma je loša. Fiat fames (neka bude glad) za „Nas narod?“
