Понекад се чини да је планета Земља постала верзија игре Civilization, само са гором графиком и непредвидљивијим играчима. Од апсурда политике до неразумних одлука које руше читаве државе – питање више није „шта се дешава“, већ да ли је ово уопште стварност?
Погледајмо свет данас: државе које улажу у ратове да би спасле мир, земље које уводе санкције саме себи, нације које финансирају своје противнике, медије који хвале диктатуру у име демократије. Ако ово није симулација, онда је бар нека врста колективног лудила са добро написаним сценаријем.
Свет као игра, људи као фигуре
У овој глобалној партији шаха, пијуни страдају први, краљеви се не померају, а „велике силе“ мењају савезе као у виртуелној игри. Један потез у Вашингтону или Пекингу и милиони људи губе посао, дом, или живот. А све делује као добро осмишљена стратегија: мало санкција, мало хуманитарне помоћи, па неколико „непланираних“ сукоба. Ту и тамо нека нова пандемија, као додатак за игру.
Научни експерименти и глобални маркетинг
‘Климатске промене’ као бренд, генетске терапије под етикетом ‘вакцина’, вештачки мир као производ – све делује као добро координирана кампања.
Једни измишљају кризе, други продају решења. А обичан човек? Он плаћа све – новцем, здрављем и тишином.
Ако је све игра – можемо ли победити
У шаху, пијун може да зада мат. У игри Civilization, чак и најслабија држава може да изненади ‘великог играча’.
Можда је то кључ: не пристајати на улогу статисте.
Јер ако смо стварно у симулацији – онда је једини начин да је победимо тај да играмо свесно.
Да, можда је све само ‘теорија завере’. Али кад погледамо стварност – она делује као да је неко одлучио да теорије претвори у сценарио.
А можда је једини излаз – да одбијемо да играмо.
