Sve vesti Svet

5 PSIHOLOŠKIH EKSPERIMENATA koji objašnjavaju današnji “MODERNI SVET”: Sve ovo se primenjuje na nama (VIDEO)

5 PSIHOLOŠKIH EKSPERIMENATA koji objašnjavaju današnji "MODERNI SVET": Sve ovo se primenjuje na nama (VIDEO)

Svet je zbunjujuće mesto. Ljudi rade stvari koje nemaju nikakvog smisla, veruju u stvari koje nisu potkrijepljene činjenicama, trpe stvari koje ne moraju  i zlobno napadaju one koji pokušavaju da im na to skrenu pažnju.

„Kognitivna disonanca“, „Difuzija odgovornosti“ i „trenirana bespomoćnost“ su fraze koje se redovno vrte, ali odakle potiču i šta znače?

Pa, evo važnih psiho-socijalnih eksperimenata koji nas uče o načinu na koji ljudi razmišljaju, ali više od toga oni zapravo objašnjavaju kako naš savremeni svet funkcioniše i kako smo upali u ovu zbrku.

1. EKSPERIMENT MILGRAMA

Eksperiment: Počnimo sa najpoznatijim. Počevši od 1963. psiholog sa Jejla Stenli Milgram sproveo je niz eksperimenata koji se sada nazivaju Milgramovim eksperimentima poslušnosti .

Podešavanje je jednostavno, subjektu A se kaže da izvrši test pamćenja na subjektu B i primeni električni šok kada pogreši. Naravno, Subjekt B ne postoji, a strujni udari nisu stvarni. Umesto toga, glumci bi plakali, tražili pomoć ili bi se pretvarali da su bez svesti, dok bi subjekt A bio ohrabren da nastavi da primenjuje šokove.

Ogromna većina ispitanika je nastavila sa testom i vršila šokove, uprkos navodnoj muci „subjekta B“.

Zaključak: U svom radu o ovom eksperimentu Stenli Milgram je skovao termin „difuzije odgovornosti“, opisujući psihološki proces kojim osoba može opravdati nanošenje štete nekome ako veruje da to zapravo nije njihova greška, da ih neće smatrati odgovornim, jer eto nisu imali izbora.

Korišćenje ovog metoda: Sve institucije mogu da iskoriste ovaj fenomen kako bi izvršile pritisak na ljude da deluju protiv sopstvenog moralnog kodeksa. Vojska, policija, bolničko osoblje – gde god postoji hijerarhija ili percipirani autoritet, ljudi će postati žrtve izbegavanja sopstvene odgovornosti.

NAPOMENA: Snimili su pristojan film o Milgramu, a reakcija koju su njegovi eksperimenti izazvali nazvana je Ekperimenter . Poslednjih godina došlo je do velikog protivljenja ovom eksperimentu.

2. STANFORDSKI ZATVORSKI EKSPERIMENT

Eksperiment: Samo nešto manje poznat od Milgramovog rada je Zatvorski eksperiment Filipa Zimbarda, izveden na Univerzitetu Stenford 1971. Eksperiment je sadržao  lažni zatvor na nedelju dana, sa jednom grupom subjekata označenim kao „čuvari“, a drugom kao „zatvorenici“. ”.

Obe strane su dobile uniforme, a zarobljenici su dobili broj. Stražarima je naređeno da se zatvorenicima obraćaju samo brojem, a ne imenom.

Ukratko, tokom nedelje, čuvari su postajali sve sadističniji, kažnjavajući neposlušne zatvorenike i nagrađujući „dobre zatvorenike“ kako bi ih podelili. Mnogi zatvorenici su jednostavno prihvatili zlostavljanje i počela je svađa između „loših“ i „dobrih zatvorenika“.

Iako tehnički nije „eksperiment“ u najčistijem smislu (nije postojala hipoteza za testiranje, niti kontrolna grupa), studija otkriva zanimljive obrasce ponašanja svojih subjekata.

Zaključak: Zatvorski čuvari su postali sadisti. Zatvorenici su postali poslušni. Sve ovo uprkos tome što nikakvi pravi zakoni nisu prekršeni, nema pravog pravnog autoriteta i nema stvarne obaveze da ostanete u zatvoru. Ako ljudima date moć i dehumanizujete one ispod njih, oni će postati sadisti. Ako stavite ljude u zatvor, ponašaće se kao da su u zatvoru.

Ukratko, ljudi će se ponašati onako kako ih tretiraju.

Korišćenje ovog metoda: Ponovo, beskrajno. Sve smo to videli kroz Covid, ako počnete da tretirate ljude na određeni način, većina će se složiti sa tim i kriviti manjinu koja odbija da sarađuje. U međuvremenu, policijske snage širom sveta su iznenada dobile nova ovlašćenja i odmah su ih zloupotrebile jer su bezmaskirani ljudi bili dehumanizovani u njihovim očima. Te reakcije su bile projektovane, a ne slučajne.

3. EŠOV EKSPERIMENT

Eksperiment: Još jedan eksperiment usklađenosti, ne tako brutalan kao Milgram ili Zimbardo, ali možda više uznemirujući u svojim nalazima.

Prvi put koji je sproveo Solomon Aš 1950-ih, postavka je jednostavna. Sastavljena je grupa ispitanika jedan pravi ispitanik i pregršt lažnih ispitanika, glumaca.

Jedan po jedan ispitanicima se postavlja niz pitanja sa višestrukim odgovorima na koja je odgovor uvek očigledan. Pitanje je da li će pravi ispitanik zadržati svoj tačan odgovor ili će početi da se prilagođava grupi.

Zaključak: Dok je većina ljudi zadržala svoje tačne odgovore, „stopa greške“ u eksperimentalnoj grupi bila je 37% naspram manje od 1% u kontrolnoj grupi. To znači da je 36% ispitanika na kraju počelo da menja svoje odgovore kako bi se uskladili sa konsenzusom, iako su znali da nisu u pravu.

Otprilike jedna trećina ljudi će se ili pretvarati da je promenilo mišljenje radi konformizma ili, što je još alarmantnije, zapravo će promeniti svoja uverenja ako se nađu u manjini.

Korišćenje ove metode: Inscenirane ili izmišljene ankete, falsifikovano prebrojavanje glasova na izborima, bot nalozi na društvenim medijima, kampanje za astroturfovanje.

Postoji mnogo alata koje možete koristiti da biste stvorili utisak lažnog „konsenzusa“, ​​proizvedene „većine“.

NAPOMENA: Eksperiment je rađen milion puta u desetinama varijacija, ali je možda najzanimljiviji nalaz da je stavljanje samo još jedne osobe u panel koja se slaže sa subjektom testiranja smanjilo usaglašenost za 87%. U suštini, ljudi mrze da budu usamljeni, ali će tolerisati da su u manjini ako imaju neku podršku. Dobro je znati.

4. FESTINGEROV EKSPERIMENT KOGNITIVNE DISONANCE

Eksperiment: Najmanje poznati eksperiment na listi, ali na neki način najfascinantniji. Godine 1954. Leon Festinger je napravio eksperiment za procenu fenomena kognitivne disonance, njegova postavka je opet bila prilično jednostavna.

Ispitanik dobija ponavljajući i dosadan fizički zadatak (prvobitno okretanje drvenih klinova)

Nakon što je zadatak završen, ispitanik se upućuje da ode i pripremi sledećeg ispitanika (u stvari laboratorijskog asistenta) za zadatak, tako što će lagati i reći mu/joj koliko je zadatak bio zanimljiv.

U ovom trenutku ispitanici su podeljeni u dve grupe, jednoj grupi se nudi 20 dolara da laže, drugoj samo 1 dolar.

Ovo je pravi eksperiment.

Zaključak: Nakon što su lagali lažne subjekte i dobili novac, pravi subjekti učestvuju u intervjuu nakon eksperimenta i beleže svoja iskrena razmišljanja o zadatku.

Zanimljivo je da su oni koji su dobili 20 dolara generalno govorili istinu, da su smatrali da je zadatak dosadan i da se ponavlja. Dok je grupa od jednog dolara, češće nego ne, tvrdila da je istinski uživala u zadatku.

Ovo je kognitivna disonanca u akciji.

U suštini, za grupu od 20 dolara, novac je bio dobar razlog da lažu svog kolegu testnog subjekta i mogli su da opravdaju sopstveno ponašanje u svojoj glavi. Ali, za grupu od 1 dolara, oskudnost nagrade učinila je njihovo nepoštenje iznutra neopravdanim, pa su morali nesvesno da kreiraju sopstveno opravdanje ubeđujući sebe da uopšte ne lažu.

Ukratko, ako ljudima ponudite malu nagradu za nešto što urade, oni će se pretvarati da uživaju u tome, ili će se na neki drugi način više fokusirati, da bi opravdali mali profit.

Primena: Kazina, kompjuterske igre i drugi interaktivni mediji koriste ovaj princip sve vreme, nudeći igračima vrlo male isplate znajući da će se uveriti da uživaju u igri. Velike korporacije i poslodavci se takođe mogu osloniti na ovaj fenomen da bi smanjili plate, znajući da slabo plaćeni radnici imaju psihološki mehanizam koji ih može ubediti da uživaju u svom poslu.

NAPOMENA: Varijacija ovog eksperimenta uvodi treću grupu, kojima se ništa ne plaća da lažu. Na ovu grupu ne utiče kognitivna disonanca i ona će iskreno proceniti zadatak kao što to čini dobro plaćena grupa.

5. MAJMUNSKE MERDEVINE

Eksperiment: Ovo je pomalo kontroverzan dodatak listi, ali na to ćemo doći kasnije. To je veoma poznat eksperiment za koji ste verovatno čuli da se citira na desetine puta.

Šezdesetih godina dvadesetog veka naučnici sa Harvarda stavili su pet majmuna u kavez sa merdevinama u sredini. Na vrhu merdevina nalazi se gomila banana, ali svaki put kada majmun pokuša da se popne merdevinama, svi su poprskani ledeno hladnom vodom. Na kraju, majmuni nauče da izbegavaju merdevine.

Zatim se uklanja jedan majmun i uvodi se novi majmun. On, prirodno, ide pravo ka merdevinama ali na njega skaču 4 majmuna.

Zatim se uklanja drugi majmun i uvodi se još jedan novi majmun. On, prirodno, ide pravo ka merdevinama i na njega su skočila ostala četiri majmuna… uključujući i onog koji nikada nije bio prskan .

Oni nastavljaju da zamenjuju svakog majmuna redom, sve dok nema majmuna koji su ikada bili poprskani vodom, a ipak svi odbijaju da priđu stepenicama i sprečavaju sve nove majmune da to učine.

Sada, očigledan zaključak je da ljudi mogu biti uslovljeni da bezumno slede pravila koja ne razumeju.

Jedini problem u tome je što se ništa od ovoga nikada nije dogodilo.

Da, to je kontroverza koju sam pomenuo ranije. Uprkos tome što ga je lako pronaći na svakom uglu interneta, uprkos člancima u časopisima koji to objašnjavaju i animacijama koje to prepričavaju… to se nikada nije dogodilo. Čini se da je eksperiment potpuni apokrif .

Nema merdevina, nema majmuna, nema hladne vode.

Dakle, iako nas ovaj navodni eksperiment zapravo ne uči o mentalitetu stada, on objašnjava savremeni svet, jer nam pokazuje kako se mit lako može pretvoriti u stvarnost kroz puko ponavljanje.

NultaTačka