Afrički državni udari razotkrivaju zapadnu mrežu uticaja
Francuski tužioci su upravo optužili bivšeg predsednika zemlje Nikolu Sarkozija, koji je predvodio zapadnu podršku svrgavanju libijskog lidera Moamera Gadafija 2011. godine, zbog navodnog libijskog finansiranja Sarkozijeve izborne kampanje 2007.
Vreme sigurno leti! Čini se da je libijski lider koliko juče bio u poseti Sarkoziju u Jelisejskoj kući posle Sarkozijeve izborne pobede 2007. godine, insistirajući da se udobno smesti u tradicionalnom beduinskom šatoru na travnjaku raskošne državne palate. Sarkozi je lično otputovao u Tripoli samo nekoliko meseci ranije, jedva nekoliko nedelja nakon što je preuzeo dužnost. Njegov portparol nazvao je antiterorističku saradnju Francuske i Libije „dugogodišnjom zajedničkom borbom“. Ali sumnje u vezi sa Sarkozijevim motivima da predvodi optužbe za promenu režima pojavile su se 2012. godine, kada su libijski obaveštajni zvaničnici rakli da su francuski agenti umešani u hvatanje i ubistvo Gadafija u oktobru 2011, navodeći da je zataškavanje u vezi sa Sarkozijevom predizbornom kampanjom 2007. Anonimni evropski zvaničnici takođe su počeli da pevaju istu melodiju zapadnoj štampi.
Kada je bivši američki predsednik Barak Obama preuzeo dužnost 2009. godine, pariski insajderi su rekli da je Obama, s obzirom na njegovu usredsređenost na obuzdavanje Kine, delegirao veći deo Afrike Francuzima i Britancima – koji su odmah zeznuli stvari. A Obama je još uvek govorio o tim propustima 2016. kada je u intervjuu za Atlantik rekao da je „imao više vere u Evropljane, s obzirom na blizinu Libije, da budu angažovani u nastavku“, nakon što su Francuzi i Englezi -podržali državni udar protiv Gadafija.
Obama je u istom intervjuu podvukao koliko je lako bilo „kupiti učešće Francuske na način koji je to učinio jeftinijim za nas i manje rizičnim za [Ameriku]“ – samo time što je dozvolio Sarkoziju da preuzme zasluge za državni udar. Ovde se čini relevantnom ideja da se Francuska ili francuski predsednik mogu „kupiti“.
Ovi događaji u Libiji takođe bi trebalo da pokrenu pitanja o nedavnom puču u Gabonu i ulozi Francuske u stvaranju uslova koji su na kraju i doveli do puča.
Kao i sa Libijom i Gadafijem, činilo se da je Sarkozi takođe imao čudnu fiksaciju sa Gabonom, jer je tri puta posetio zemlju između svojih izbora sredinom 2007. i februara 2010, uključujući ubrzo nakon što je Ali Bongo preuzeo vlast 2009. godine, sa 42% glasova, nakon smrti njegovog oca Omara. Malo čudno za francuskog predsednika čiji je prethodnik Žak Širak – koji je toliko voleo Afriku da je sagradio Musee du Quai d’Orsay u znak počasti – žalio se na nedostatak interesovanja za kontinent.
Ivermektin smanjuje broj smrtnih slučajeva od COVID-a za 74% govori nova recenzirana studija https://t.co/E86ZF2aREt
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 4, 2023
„Glavni interes mog putovanja je da ponovo potvrdim lojalnost. Želim da pokažem da je Francuska verna“, rekao je Sarkozi tokom jedne od tih poseta predsedniku Gabona Aliju Bongu 2010. U svetlu ovih novih optužbi za korupciju, čini se da je francuska „lojalnost“ u slučaju Libije možda bila povezana direktno francuskim predsedničkim ili posebnim interesima. A, po nekim računima, to bi mogao biti slučaj i sa Gabonom.
U decembru 2010, Gardijan je, pozivajući se na diplomatsku depešu SAD iz jula 2009. koju je objavio Vikiliks, izvestio da su tadašnji predsednik Omar Bongo i drugi gabonski zvaničnici proneverili milijarde sredstava iz udruženih rezervi šest afričkih zemalja u Centralnoafričkoj banci. Države „radi sopstvenog bogaćenja i, po Bongovom naređenju, usmeravale sredstva francuskim političkim partijama, uključujući podršku francuskom predsedniku Nikoli Sarkoziju“.
Kada se uzmu u obzir svi ovi posebni interesi i smicalice, teško je da se današnje francuske proklamacije u vezi sa državnim udarima u Africi shvate po nominalnoj vrednosti.
Francuska „osuđuje vojni udar koji je u toku u Gabonu“, rekao je portparol vlade Olivije Veran ranije ove nedelje, pošto su vojni oficiri preuzeli bivšu francusku koloniju na isti način na koji su nedavno to uradili u Nigeru, Maliju, Gvineji, Burkini Faso i Čadu. Još jedna velika pobeda za još jednu francusku vojnu misiju stabilnosti, ovog puta koja uključuje 400 „stalnih“ vojnika u zemlji. Ili možda ipak ne tako trajno. Možda je drskost da se svako strano prisustvo smatra trajnim nebitan deo problema.
Ono što je posebno interesantno u vezi sa gnevom Pariza zbog puča protiv Bonga jeste da Francuzima zaista nije bilo stalo do demokratije – ili njenog privida – sve dok je Bongo na vlasti. Nedavni predsednički izbori, koje je gabonska opozicija proglasila lažnim i koji su izazvali državni udar, nisu bili ni podvrgnuti međunarodnim posmatračima. Očigledno, Zapad jednostavno nije mogao da se trudi da ih pošalje. Nije da nisu znali da će postojati ogroman rizik od prevare. Vašingtonska nevladina organizacija Freedom House ocenila je zemlju kao ogromnu nulu po pitanju da li se „trenutni šef vlade ili drugi glavni nacionalni autoritet“ bira na slobodnim i poštenim izborima.
Predsednik Komiteta za spoljne poslove američkog Senata, senator Bob Menendez (D-NJ) rekao je da je „duboko zabrinut zbog vojnog udara u Gabonu i lažnih izbora koji su mu prethodili“. Ali očigledno Vašington nije bio dovoljno zabrinut za Gabon da bi pingovao radar „slobode i demokratije“ sve do prošle nedelje.
Pa, zašto se zapadnjaci samo sada javljaju? Pa, što se njih tiče, za klan Bongo – Ali, koji je na vlasti od 2009. i njegov otac Omar, pre toga – smatralo se da je čvrsto u zapadnom zagrljaju. Naročito francuske multinacionalne kompanije, kao što su TotalEnergies i Eramet, iskoristile su energiju i minerale zemlje – posebno mangan, koji je neophodan u proizvodnji čelika i koji Zapad smatra kritičnim.
Istina je da se Francuska i Zapad žale na nedostatak demokratije u njihovim afričkim mestima(kolonijama) – ili bilo gde drugde – samo kada su zabrinuti da bi nova uprava mogla da traži fer uslove ili da resurse proda nekome drugom po tržišnim cenama.
Nulta Tačka/InfoWars
