Spori genocid nad 120.000 jermenskih hrišćana se dešava pod okupacijom Azerbejdžana
Hiljadugodišnji genocid nad Jermenima od strane turskih naroda dostigao je novi nivo. Nekoliko organizacija za praćenje – uključujući Međunarodnu asocijaciju naučnika za genocid, Genocide Watch i Lemkin institut za prevenciju genocida – optužuje Azerbejdžan da je počinio genocid nad 120.000 Jermena koji žive u Nagorno-Karabahu. Istorijski poznat kao Arcah, ovaj drevni jermenski region doveden je pod vlast Azerbejdžana 2020.
Današnja neprijateljstva između Jermenije, drevne nacije koja je prva prihvatila hrišćanstvo, i Azerbejdžana, muslimanske nacije koja je nastala 1918. godine, počela su u septembru 2020. godine, kada je Azerbejdžan započeo rat za zauzimanje Arcaha. Iako je bio jermenski više od 2.000 godina i njegovo stanovništvo i dalje ostaje 90% jermensko, nakon raspada SSSR-a, „graničari“ su ga dodelili Republici Azerbejdžan, otuda neprestano ratovanje oko ovog regiona.
Kada je počeo septembarski rat 2020., Turska se brzo pridružila svojim azerbejdžanskim vernicima protiv Jermenije, iako se spor nije ticao nje. Ona je poslala „džihadističke grupe“ koje sprovode šerijat iz Sirije i Libije — uključujući promuslimansku diviziju Hamza Bratstva, koja je nekada držala gole žene okovane i zatvorene — da terorišu i kolju Jermene.
Jedan od ovih zarobljenih plaćenika je kasnije priznao da mu je „obećano mesečno primanje od 2.000 dolara za borbu protiv ‘kafira’ u Arcahu, i dodatnih 100 dolara za svakog obezglavljenog kafira.“ (Kafir, koji se često prevodi kao „nevernik“, je arapski izraz za svakog nemuslimana koji ne uspe da se pokori islamu, što ih čini de facto neprijateljima).
Ove muslimanske grupe su počinile ogromna zverstva. Jedno je uključivalo silovanje jermenske ratnice i majke troje dece, pre nego što su joj odsekli sva četiri uda, iskopali joj oči i zabili jedan od njenih odsečenih prstiju u intimna mesta.
Rat je završen u novembru 2020, a Azerbejdžan je preuzeo kontrolu nad značajnim delom Arcaha.
Zatim, 12. decembra 2022, Azerbejdžan je zatvorio humanitarni Lačin koridor — jedini put između Arcaha i spoljnog sveta. Nedavni izveštaj holandske novinarke Sonje Dalmans rezimira trenutnu situaciju:
„U krajnjem jugoistočnom delu Evrope, poznatom kao Kavkaz, nazire se tihi genocid. Lačinski koridor koji povezuje Jermeniju sa Arcahom, regionom u Azerbejdžanu gde uglavnom žive Jermeni hrišćani, vlada je zatvorila koridor osam meseci. Supermarket police su prazne; gotovo da nema hrane, goriva ili lekova za 120.000 jermenskih hrišćana koji tamo žive, uključujući 30.000 dece i 20.000 starijih.
„U vreme pisanja ovog teksta [24. avgusta 2023.], konvoj hrane i lekova stoji ispred granice od 25. jula [mesečno], ali Međunarodnom crvenom krstu nije dozvoljen pristup stanovnicima Arcaha. Prema novinarima koji žive u toj oblasti, većina stanovnika dobija samo jedan obrok dnevno. Ljudi u Arcahu satima čekaju u redovima za hleb, čekajući svoje dnevne obroke. Istovremeno, izvori u Arcahu izveštavaju o pucnjavi na Jermene koji su pokušavali da urade žetvu…
Nemačke zdravstvene vlasti kažu da TEK TREBA DA PROCENE štetne nuspojave vakcine protiv Covida jer ih ima PREVIŠE – https://t.co/FRbOSqhWEc
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 8, 2023
„Po svoj prilici hleb će takođe uskoro biti nedostupan zbog nestašice goriva… Pekari više ne mogu da greju svoje rerne. Prošle nedelje je 40-godišnji Jermenin preminuo od neuhranjenosti. Izgubila je trudnica dete jer nije bilo goriva za transport do bolnice“.
Odvojeni izveštaji govore o 19 humanitarnih kamiona „natovarenih sa oko 360 tona lekova i zaliha hrane“ koji su nedeljama bili parkirani i sprečeni da pređu.
Ovo nije prvi put da Turci izgladnjuju Jermene do smrti (što jasno pokazuje ova slika turskog administratora iz 1915. koji se izruguje iznemogloj jermenskoj deci sa parčetom hleba).
7. avgusta 2023., Luis Moreno Okampo, bivši glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda, predstavio je situaciju:
„U toku je genocid nad 120.000 Jermena koji žive u Nagorno-Karabahu, takođe poznatom kao Artsak.
„Blokadu Lačinskog koridora od strane azerbejdžanskih snaga bezbednosti koja ometa pristup bilo kojoj hrani, medicinskim potrepštinama i drugim osnovnim potrepštinama treba smatrati genocidom prema članu II, (c) Konvencije o genocidu: „Namerno nametanje životnih uslova grupe sračunato da dovede do njegovog fizičkog uništenja.’
„Nema krematorija i nema napada mačetama. Glad je nevidljivo oružje genocida. Bez trenutne dramatične promene, ova grupa Jermena će biti uništena za nekoliko nedelja“.
„Gladovanje kao metod uništavanja ljudi zanemarila je cela međunarodna zajednica kada je korišćeno protiv Jermena 1915, Jevreja i Poljaka 1939, Rusa u Lenjingradu (danas Sankt Peterburg) 1941, i Kambodžanaca 1975/1976.
Slično tome, nakon odlaska u misiju utvrđivanja činjenica u Jermeniji, bivši američki ambasador za međunarodnu versku slobodu Sem Braunbek opisao je blokadu kao najnoviji pokušaj „verskog čišćenja“ hrišćanske Jermenije:
„Azerbejdžan, uz podršku Turske, zaista polako guši Nagorno-Karabah. Oni rade na tome da ga učine nesposobnim za život, tako da je jermensko-hrišćansko stanovništvo regiona prinuđeno da ga napusti, to se dešava na terenu“.
Muslimanski režimi redovno čine život hrišćanskim manjinama nepodnošljivim, očigledno da bi ih primorali da napuste svoja imanja i odu. Pre nekoliko nedelja, predsednik Iraka je poništio deceniju staru uredbu kojom su kaldejskom patrijarhu kardinalu Luju Rafaelu Saku data ovlašćenja nad poslovima hrišćanskih zadužbina. „Ovo je politički manevar da se zauzme ostatak onoga što su hrišćani ostavili u Iraku i Bagdadu i da se proteraju“, rekao je Dija Butrus Sleva, aktivista za ljudska prava iz Ainkave. „Nažalost, ovo je eklatantno ciljanje hrišćana i ugrožavanje njihovih prava“.
U Arcahu je situacija izgleda gora: kao što niko ne može da uđe, niko ne može ni izaći. Azerbejdžan drži tih 120.000 Jermena u zatočeništvu, izgladnjuje ih i zlostavlja ih po svojoj volji.
Nagorno-#Karabakh: The mystery of the missing #churchhttps://t.co/hsjclEwLwf#Artsakh #Armenia pic.twitter.com/lKZg1Qr4Fd
— Ruzanna_A 🇦🇲 #StopArtsakhBlockade (@avaruza) March 25, 2021
Braunbek je u svom svedočenju rekao da se ovaj najnoviji genocid „izvodi oružjem koje je isporučilo SAD i da ga podržava Turska, članica NATO-a“. Ako SAD ne reaguju, „videćemo ponovo još jednu drevnu hrišćansku populaciju proteranu iz svoje domovine“.
Ne samo da je američka diplomatija bila neefikasna za opkoljene Jermene; to je zapravo pogoršalo stvari time što je dozvolilo Azerbejdžancima da nastave sa svojim zločinima. Prema jednom izveštaju:
„Jedina stvar koju su pregovori podržani Vašingtonom, čini se, proizveli je ohrabrivanje agresije Azerbejdžana…
„Više od osam meseci, 120.000 autohtonih Jermena u regionu — koji su proglasili nezavisnost početkom 1990-ih nakon eskalacije nasilja i etničkog čišćenja od strane Azerbejdžana — bili su lišeni pristupa hrani, lekovima, gorivu, struji i vodi u nečemu što je genocid iscrpljivanjem….
„Iste nedelje započeli su mirovni pregovori u Vašingtonu, Baku [glavni grad Azerbejdžana] je pooštrio svoju blokadu uspostavljanjem vojnog punkta na koridoru Lačin. Kada su pregovori sa sedištem u Vašingtonu nastavljeni u junu, Azerbejdžan je počeo da granatira region. U mesecima nakon toga, Međunarodnom komitetu Crvenog krsta odbijen je pristup Karabahu — a kasnije je izvestio da su azerbejdžanske snage otele jednog jermenskog pacijenta koji je bio na njegovoj brizi na putu za Jermeniju na lečenje“.
„Ovo je predvidljiva posledica insistiranja Vašingtona na pregovorima usred blokade Arcaha od strane Azerbejdžana i okupacije jermenske teritorije. On je signalizirao Bakuu da njegova strategija prinudne diplomatije funkcioniše, destimulišući deeskalaciju i prisiljavajući Jermeniju da pregovara sa pištoljem uperenim u njihovu glavu…
„Vašington je takođe aktivno ojačao poziciju Azerbejdžana ukazujući podršku integraciji Arcaha u Azerbejdžan. Imajući u vidu državno sponzorisanu dehumanizaciju Jermena u Azerbejdžanu, mnoštvo kršenja ljudskih prava počinjenih tokom i nakon rata 2020. i sopstveni katastrofalan rekord u ljudskim pravima u zemlji – nemoguće je zamisliti da bi Jermeni ikada mogli slobodno da žive pod vlašću Azerbejdžana.
„Za Azerbejdžan, ovo neiskreno učešće u pregovorima omogućilo mu je da održi izgled saradnje dok se angažuje u ponašanju koje je neizmerno unazadilo izglede za trajni mir“.
Jasno je da su pregovori jednostavno kupili Azerbejdžancima više vremena za izgladnjivanje Jermena, a možda i drugi način da se Sjedinjene Države pretvaraju da „nešto rade“ a da zapravo ništa ne rade – osim što su dozvolile još divljaštva.
Zaista, deo fasade diplomatije je to što Azerbejdžan insistira na tome da se hrišćanski Jermeni u Arcahu ne tretiraju drugačije od muslimanskih Azerbejdžanaca — pošto su svi građani Azerbejdžana. Jedan izveštaj baca svetlo na ovu farsu:
„Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i drugi zvaničnici su izjavili da su Jermeni Nagorno-Karabaha državljani Azerbejdžana, izgleda da podržavaju prethodne izjave azerbejdžanskih vlasti koje su se obavezale da će garantovati prava i bezbednost etničkih Jermena“.
„Ali akcije govore mnogo glasnije. Prvi rat u Nagorno-Karabahu pre tri decenije nastao je nakon talasa antijermenskih pogroma. Azerbejdžan je sada jedna od najrepresivnijih i autokratskih zemalja na svetu, sa najnižim rezultatima u svetu po pitanju slobode i indeksu demokratije — u potpunoj suprotnosti sa Jermenijom i Nagorno-Karabahom“.
„Alijev (koji je nasledio svoju funkciju od svog oca) je priznao da je započeo Drugi rat u Nagorno-Karabahu 2020. godine i sa ponosom priznao da je generacija Azerbejdžanaca vaspitana da duboko prezire Jermene. On poriče Genocid nad Jermenima (pored Turske) i negira postojanje Jermena kao nacije, uključujući njihovu istoriju, kulturu i pravo da budu prisutni bilo gde u regionu“.
„Nijedan Jermen, čak ni strani državljanin etničkog jermenskog porekla ili bilo ko sa jermenskim imenom, ne sme da uđe u Azerbejdžan“.
„Rezultati su jasni: skoro svaki Jermen koji je pao u azerbejdžansko zarobljeništvo posle rata 2020. godine je proganjan, zatvaran, mučen, osakaćen, obezglavljen ili ubijen. Nijedno od ovih dela nikada nije kažnjeno. Naprotiv, oni koji ubijaju Jermene dobijaju medalje i proslavljeni su u Azerbejdžanu. Nije ni čudo što su Jermeni skamenjeni i ne mogu da shvate da žive pod vlašću Azerbejdžana“.
Osim krize na Lačinskom koridoru, nedavni izveštaj na 12 stranica dokumentuje sistematsko uništavanje drevnih crkava, krstova, hrišćanskih groblja i drugih kulturnih znamenitosti na kopnu — u Arcahu — koji su istorijski pripadali najstarijoj hrišćanskoj naciji na svetu, Jermeniji.
Jedan primer je Saborna crkva Svetog Spasa u Šušiju, u Arcahu. Prvo, Azerbejdžan je bombardovao crkvu tokom rata 2020. godine, akt koji je Human Rights Watch označio kao „mogući ratni zločin“. Zatim, nakon rata, pošto je Azerbejdžan zauzeo to područje, zvaničnici su tvrdili da „obnavljaju“ crkvu, dok su u stvari njena kupola i krst uklonjeni, čime je zgrada manje ličila na crkvu. Kako se navodi u jednom izveštaju:
„Slučaj Šuši je indikativan za dobro dokumentovanu istoriju jermenskog kulturnog i verskog uništenja od strane Azerbejdžana. Od 1997. do 2006. Azerbejdžan je sistematski uništavao gotovo sve tragove jermenske kulture u oblasti Nahičevana, što je uključivalo uništavanje srednjovekovnih crkava, hiljade uklesanih kamenih krstova („hačkara“) i istorijskih nadgrobnih spomenika“.
Dahlmans takođe izveštava:
„[]Jermenska crkva u Arcahu… nestala je nakon pobede Azerbejdžana u drugom ratu u Nagorno-Karabahu (2020). Tokom pobede, azerbejdžanski vojnici poziraju na vrhu crkve uzvikujući ‘Alahu Akbar’… [T] crkva je potpuno zbrisana i ostalo je samo nekoliko kamena kao podsetnik…“
„Zapadna štampa retko piše o sukobu u Nagorno-Karabahu. Većina reakcija ide na liniji da to nije verski sukob, već pretenzija dve zemlje na spornu teritoriju. S obzirom na brojne primere koji postoje u kojima su upravo verski objekti, grobnice i natpisi se sistematski uništavaju, teško je tvrditi da je to tako“.
Jedan od glavnih razloga zbog kojih se Jermenija našla sama u borbi protiv ovog genocidnog napada je „želja Zapada da održi povoljne odnose sa Azerbejdžanom s obzirom na njegovu ulogu evropskog energetskog partnera, a ovo je nadmašilo svaku navodnu posvećenost poštovanju ljudskih prava— jačanje agresije Azerbejdžana“.
Isti ti prioriteti su Rusiju, nekada branioca svih pravoslavnih hrišćanskih naroda na Istoku, učinili apatičnijom nego što se moglo očekivati. Prema drugom izveštaju:
„Azerbejdžan je uspeo da uvede ovu blokadu jer im to dozvoljavaju ruske mirovne snage. Rusi su tamo kao deo sporazuma o prekidu vatre kojim je okončan Drugi rat u Nagorno-Karabahu. Isti sporazum, koji su potpisale Rusija, Jermenija i Azerbejdžan 2020. godine, garantuje pristup tom sada blokiranom putu. Iako se Rusija često predstavlja kao pokrovitelj Jermenije, stvarnost je komplikovanija. Najveća ruska naftna kompanija poseduje 19,99% udela u najvećem azerbejdžanskom nalazištu prirodnog gasa. Onda nije toliko iznenađujuće što su Jermeni u Arcahu demonstrirali protiv ruske neaktivnosti nakon ubistava njihovih policijskih službenika“.
Dugogodišnja jermenska aktivistkinja, Lusin Kasbarijan, autorka knjige Jermenija: Rugged Land, an Enduring People, sumira situaciju:
„Mi koji smo Jermeni, Asirci, Grci i Kopti znamo kako će se ovo gorko završiti. Ponovo je deja vu. Opet i iznova, videli smo prevaru i brutalnost, primili jezive izveštaje, upozorenja, grafičke video snimke, pisma i peticije uznemirenih naučnika koji se bave genocidom. Ali avaj, NATO, islamska supremacija, gas i nafta će ponovo imati prednost nad životom i slobodom, osim ako moćni vigilantizam ne može da nas spasi“.
Nulta Tačka/ZeroHedge
