Evo zašto postojanje IZRAELA više nije zagarantovano
Zemlja nije navikla da funkcioniše bez pune američke podrške i pažnje. Bolje bi bilo da počne da učič
Sudbina Palestine, dom Svete zemlje glavnih svetskih religija, bila je u centru najakutnijih društvenih i političkih procesa ne vekovima, već milenijumima. Ali ako se ne vraćamo u antiku, već se fokusiramo samo na moderna vremena, otkrićemo da je palestinsko pitanje, u svoj svojoj složenosti, bilo kvintesencija međunarodne politike 20. veka. Verovatno smo danas svedoci kraja ovoga, u smislu politike i onoga što je ona dala.
Ova paradigma sadrži najvažnije događaje prošlog veka, verovatno počevši od Prvog svetskog rata, koji je označio početak kolapsa evropskih imperija i fundamentalnog prekrajanja granica.
Kao rezultat Prvog svetskog rata, ideja samoopredeljenja je trijumfovala širom Bliskog istoka, uključujući Palestinu, koju su različiti narodi smatrali svojom pradomovinom. Drugi svetski rat, sa noćnim morama Holokausta, naveo je vodeće svetske sile da razmotre potrebu za stvaranjem jevrejske države, čija je konfiguracija postala predmet intenzivnog sukoba od samog početka. Ovo je bio deo „hladnog rata“, sa njegovom raspodelom sfera uticaja i, posledično, pokroviteljstvom supersila nad raznim regionalnim silama. Bipolarni svet nije doneo mir na Bliskom istoku, sa oružanim sukobima koji su pratili jedni druge, ali je obezbedio okvir za sprečavanje nekontrolisanog širenja međunarodnog pokroviteljstva.
Završetkom Hladnog rata svi su neko vreme verovali da će prevladati mir i pravda, što će dovesti do mirovnog procesa krunisanog Nobelovom nagradom za mir 1994. Stvaranje dve države u Palestini, koje su proglasile UN 1948. najavljivan kao ostvariv cilj, a njegovom realizaciji se energično išlo. Međutim, ubrzo je postalo jasno da se elegantno osmišljeni plan kočio sa istorijskim i društveno-političkim realnostima u regionu, a početni pritisak na palestinsku nacionalnu autonomiju nije se razvio u punopravnu državu. Usledila je stagnacija zasnovana na opštem licemerju – niko nije otkazao proces, ali nije bilo pomaka. Poslednja velika novina bili su „slobodni demokratski izbori“ nametnuti Izraelu i Palestinskim vlastima 2006. godine.
LONDON: Porast u verskim zločinima iz MRŽNJE za 140% u poslednje dve nedelje https://t.co/det2q5wjo6
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) October 22, 2023
Tada su Amerikanci verovali da će svi problemi Bliskog istoka biti rešeni dolaskom tamošnje demokratije. Otuda i pošast Hamasa u sadašnjem obliku – prvo su SAD iznudile izbore na kojima je pobedio Islamski pokret otpora, a potom i sami odbili da priznaju rezultate. Hamasovo naknadno nasilno preuzimanje vlasti u Gazi stvorilo je upravo enklavu iz koje je Izrael napadnut ranije ovog meseca.
Lajtmotiv raznolike stogodišnje istorije je da se sve odvijalo, ako ne po diktatu, onda uz aktivno učešće spoljnih sila.
Sastav potonjeg je promenjen, ali u svakoj kombinaciji takvi igrači su davali ton. Promena koja se sada dogodila je da su spoljni igrači prinuđeni da reaguju na događaje koje su pokrenule regionalne snage. Ova reakcija je zasnovana na nagomilanom iskustvu, ali ne funkcioniše kao nekada. Stepen samoopredeljenja država u regionu (nazovimo to ostvarivanjem nacionalnih interesa kako ih oni shvataju) mnogo je veći nego u prošlosti. U međuvremenu, najvećim zemljama ponestaje instrumenata prinude koji su funkcionisali u dvadesetom veku.
Dolazak američkog predsednika Džoa Bajdena u Izrael usred nasilja mogao bi se opisati kao čin političke hrabrosti, da nije bilo sumnje da Vašington jednostavno ne uvažava u potpunosti hitnost situacije. Nakon užasne bolničke tragedije u Gazi, razumljivo je da dolazi do nagle eskalacije. Ali pre toga, Sjedinjene Države su verovatno mislile da bi mogle da se povuku.
Čini se da je ideja da se podrži Izrael tako što će se sprečiti njegove najopasnije akcije i uveriti arapske zemlje – posebno u Persijskom zalivu – da će stari plan biti obnovljen kada se strasti smire. To takođe treba da spreči iransko mešanje tako što će jasno staviti do znanja da će to izazvati američku vojnu umešanost, ali ako Teheran pokaže uzdržanost, ne može se isključiti povratak na pregovore o odmrzavanju novca i odnosa. Konačno, Bajden želi da garantuje paketnu odluku o finansijskoj pomoći svim svojim glavnim vojnim klijentima – Izraelu, Ukrajini i Tajvanu – koja neće dozvoliti da jedan od njih bude pojedinačno blokiran.
Upravo sada, ceo delikatan plan visi o koncu. A problem nisu konkretne političke i diplomatske greške, već suštinska nesposobnost da se upravlja procesima na način na koji su SAD i velike zemlje uopšte navikle, verujući da imaju poluge za sve. Ovo je sistemska promena čije posledice mogu biti bilo šta.
Prelazak sa spoljne regulacije regiona na unutrašnju ravnotežu je bolan, a uspeh nije unapred određen. Dakle, problem Izraela je u tome što ogromna prednost moći na koju se oslanjao tri četvrtine veka više nije pouzdana garancija njegovog postojanja. Ukupna ravnoteža u regionu neće se promeniti u korist jevrejske države, a pažnja njenog pokrovitelja može biti skrenuta drugim unutrašnjim i spoljnim krizama. U međuvremenu, Zapadni Jerusalim nema iskustva u sklapanju dugoročnih aranžmana sa svojim susedima bez oslanjanja na SAD.
Dakle, sada je pitanje da li ima vremena da Izraelci nauče da žive na nov način.
