Pročitaj ako smeš: Tri užasavajuće posledice Veštačke Inteligencije koje vam niko neće reći
Potencijalne opasnosti od veštačke inteligencije odavno su kodifikovane u našoj popularnoj kulturi, mnogo pre nego što je tehnologija postala stvarnost.
Obično ovi izmišljeni izveštaji prikazuju Veštačku Inteligenciju (AI) kao ubistveni entitet koji dolazi do „logičnog zaključka“ da su ljudska bića parazitska vrsta koju treba iskoreniti.
Imajte na umu da su većinu ovih priča napisali progresivci iz Holivuda i da su uglavnom odraz njihove sopstvene filozofije.
Neke od ovih prediktivnih fantazija dublje sagledavaju naš mračni odnos sa tehnologijom. Godine 1965. Žan Luk Godar je objavio film pod nazivom ‘Alfavil’ koji je prikazao društvo kojim u potpunosti upravlja hladna i bezdušna robotska inteligencija. Čovečanstvo se predaje gospodaru binarnog mozga jer su prevareni da poveruju da bi vladar lišen emocija bio oslobođen pristrasnosti ili korupcije.
Godine 1968, Stenli Kjubrik je objavio 2001: Odiseja u svemiru, sa AI računarom na zvezdanom brodu koji postaje samosvestan nakon što dođe u blizinu vanzemaljskog artefakta. AI, videći ljudski teret broda kao pretnju njegovom postojanju, odlučuje da mora da ubije posadu. Sukob posade i kompjutera samo je folija za mnogo veća pitanja. To je istraživanje onoga što čini inteligentni život, odakle dolazi i šta svest znači u velikoj šemi univerzuma.
Za Kjubrika i Artura Klarka, pojam ljudske duše ili božanskog tvorca, naravno, nikada zaista ne ulazi u diskusiju.
Odgovor? Kreatori su dvosmisleni ili dugo odsutni. Oni su nas napravili, mi smo napravili veštačku inteligenciju, a veštačka inteligencija želi da nas uništi, a zatim da se reprogramira. To je srž luciferijanske mitologije – neobuzdana i magnetična želja dece Božije da nadmaše svog tvorca, bilo tako što će ga uništiti, ili kradom znanja od njega kao što Prometej krade vatru da bi i sami postali bogovi.
Bog postaje neprijatelj u ovim naučno-fantastičnim pričama jer svako postojanje zahteva patnju i veru. Kako se usuđuje da nam da život samo da bi nas uveo u svet bola bez ikakvog načina da saznamo konačan ishod…sada ga moramo naterati da plati i prepravi stvaranje kako bi odgovaralo našim hirovima.
To je plitka, sebična i zla ideologija, ali ja tvrdim da ona stoji kao centralni stub težnje establišmenta da stvori veštačku inteligenciju. Obećanje, ili san, je da kada se ovaj novi „život“ jednom stvori i učini autononim, on će ukloniti svu neizvesnost i borbu iz naših života. Učiniće sve za nas da bismo mogli da razmišljamo o postojanju bez ometanja, ili da jednostavno u miru postanemo debeli i moralno fleksibilni.
Naša generacija posebno ima blisku vezu sa idejom veštačke inteligencije i Apokalipse koju bi ona mogla da donese. Naš zabavni kanon ispunjen je vizijama naučne distopije. 1984. Džejms Kameron je objavio film ‘Terminator’ i on je u osnovi definisao naše kulturno nepoverenje u digitalno doba. Izgled da bi se AI kao izum jednog dana mogao okrenuti protiv nas (ili biti upotrebljen da nas porobi) uvek je prisutan u našim umovima.
Bili smo deo poslednje generacije ljudi koji su mogli da vide svet BEZ kompjutera, ili barem zajedništvo kompjutera.
Odrasli smo bez interneta, bez algoritama, bez mobilnih telefona i bez masovnog nadzora, i gledali smo kako se sve brzo menja u svetlu potpune digitalne adaptacije. Ne volimo veštačku inteligenciju, znamo da je pretnja, ali možda smo poslednja generacija koja to tako vidi. Kada odemo, ko će to još ispitivati?
Sa naše strane, ne verujemo da trenutna tehnologija predstavlja ono što smo nekada smatrali „AI“. Nije samosvestan, nije zaista autonoman i nije se pokazao posebno korisnim u opipljivom smislu. Nismo videli nijedno značajno naučno otkriće koje je napravio AI program. Nismo videli napredak koji bi promenio igru za budućnost čovečanstva (barem ne na pozitivan način).
AI nikada neće moći da napiše veliki roman, nikada neće moći da napiše veliku simfoniju, njena umetnost je generička i neoriginalna i krade od ljudskih umetnika, veoma je brza sa analizom podataka, ali njena sposobnost istraživanja je ograničena pristrasnim programiranjem njegovih tvoraca. Nikada se ne bi oslonili na AI da uradi istraživanje umesto nas ljudi jer je obično pogrešno zbog propusta.
Mi to svakako ne bi i nećemo smatrati niti na AI gledati kao na „živo biće“ ili svest. Počinjemo da vidimo da mnogi AI prvaci tiho menjaju svoje definicije šta AI jeste ili treba da bude. Prvobitna vizija je bila evolucija novog oblika života, superinteligencije, neke vrste digitalnog boga. Sada navijačice počinju da ostavljaju po strani zahteve samosvesti i svesti, pretpostavljam jer znaju da se to neće dogoditi.
Ali ako je to slučaj, zašto bi veštačka inteligencija bila pretnja civilizaciji? Ako je samo novitet i nije živ, kakvu štetu može da napravi? Ne radi se toliko o tome da će se AI okrenuti protiv nas ili poslati armiju robota da nas ubiju; prava opasnost je da ćemo biti prevareni da poverujemo da je to zaista sveznajuće. Ako se previše oslanjamo na tako pogrešnu tehnologiju, to bi nas moglo uništiti samo dajući nam loše informacije i čineći nas lenjim.
Evo tri moguće posledice AI koje nas najviše brinu; posledice o kojima mislimo da većina ljudi nije razmišljala…
AI um košnice
Ljudska bića su prirodno društvena, to je ukorenjeno u naš DNK. Tribalizam je način na koji preživljavamo i taj element naše psihologije verovatno nikada neće nestati. U nekim aspektima je veoma korisno. Bila bi nesreća kada bi svi ljudi o svemu razmišljali na isti način. To bi značilo samouništenje ako se stalno slažemo i nikada ne dovodimo u pitanje svoj put kao vrste. Ipak, um košnice je upravo ono ka čemu nas guraju globalisti.
Opasnost od veštačke inteligencije je u tome što bi nas mogla odvesti bliže globalnom mentalitetu košnice brže od bilo kog drugog alata ili dela propagande koji postoji. Kako? Time što je tako prokleto zgodno.
Čak i sada većinom internet pretraživača vladaju algoritmi koje velika tehnička elita može programirati po želji da sakriju tačne informacije dok promovišu laži. Štaviše, AI funkcije odgovora su ugrađene u svaki pretraživač tako da se odgovori na pitanja odmah nalaze na vrhu stranice pomoću algoritma. Ne morate čak ni da skrolujete nadole i proveravate izvore, sve dok imate slepu veru da je AI tačna.
Za sada, ovi botovi za odgovore sa veštačkom inteligencijom mogu da pruže neke relativno tačne informacije u većini situacija, ali se vremenom mogu promeniti (kao većina veb tehnologija) da cenzurišu ili daju lažne podatke. Ono čega se plašim je da će šira javnost potpuno prestati da istražuje izvore, izbegava da bude izložena alternativnim pogledima i na kraju će cela populacija razmišljati tačno onako kako im AI kaže da misle.
Možda neće ni znati da se to dešava dok ne bude prekasno. Videli smo elemente ovoga tokom masovne vladine cenzure kovid informacija. Zamislite da taj nivo kontrole informacija postane večni standard? Zamislite da svi konzumiraju iste podatke koje im je predala AI i da svi pretpostavljaju da su podaci tačni? Raznolikost misli bi izumrla.
Teorija mrtvog interneta
Još jedna užasavajuća perspektiva veštačke inteligencije je „teorija mrtvog interneta“ – teorija da će se milioni ili čak milijarde botova veštačke inteligencije koji se sami generišu proširiti vebom, napadajući društvene medije i odeljke komentara na svakoj veb lokaciji. Algoritmi veštačke inteligencije su svakako sposobni da zvuče donekle ljudski, barem u tekstu. Predlažem da je većina čitalaca verovatno komunicirala sa botom na društvenim medijima ili se svađala sa botom u odeljku za komentare i mislila da je to prava osoba.
Primarni posao ovakvih botova (za sada) je da ubrizgavaju propagandu i da izgleda kao da više ljudi podržava određenu ideologiju nego što zapravo postoji. Međutim, razmislite šta bi se moglo dogoditi ako je onlajn diskurs zakopan u komentarima veštačke inteligencije?
Poenta diskursa je da se dođe do istine o nekom pitanju, bilo kroz iskrenu debatu ili kroz razotkrivanje dezinformacija koristeći činjenice. Ali morate imati dva čoveka koji odbijaju ideje ili ideale jedan od drugog da bi dokazali ili odbacili tvrdnju. Ponekad ovo napredovanje nije nužno namenjeno pomoći uključenim ljudima. Umesto toga, ima za cilj da obrazuje publiku ili gledaoce debate.
Poplava AI robota bi efikasno uništila svaki takav diskurs zasićenjem komentara i društvenih medija samo jednim gledištem. To bi takođe moglo da proizvede lažni konsenzus tako što će pojedince navesti da misle da stanovništvo prihvata određene ideje ili planove kada se zaista AI predstavlja kao većina. Prava debata i prosvećeni uvidi bili bi izgubljeni u moru veštačkih komentara i bele buke. Mogli bismo da se vratimo na pravi svetski gradski trg, ali globalni gradski trg bi bio efektivno završen.
Vavilonska biblioteka
Godine 1941. autor iz Argentine po imenu Horhe Luis Borhes objavio je kratku priču pod nazivom „Vavilonska biblioteka“ kao deo zbirke pod nazivom „Bašta staza koje se račvaju“. Kao što većina ljudi zna, Vavilonska kula je priča iz Biblije koja opisuje kulu koju su ljudi podigli do nebesa i koju je Bog na kraju srušio, rasipajući znanje potrebno za njenu izgradnju i ljude u razna plemena koja govore različitim jezicima kako bi mogli ne činiti više takav pokušaj.
Priča je parabola o ljudskoj želji za božanstvom i o ponosu iza težnje za beskonačnim znanjem i samoslavljenjem. Vavilonska kula se takođe može posmatrati kao simbol samodestruktivnog obožavanja gnoze bez mudrosti ili poniznosti. Kao što upozorava lik Ian Malcolm u filmu ‘Park iz doba jure’:
„Vaši naučnici su bili toliko zaokupljeni time da li mogu ili ne da nisu zastali da razmišljaju da li bi trebalo…“
Ovaj citat savršeno sumira potragu za veštačkom inteligencijom.
U Borhesovoj kratkoj priči on opisuje ogromnu biblioteku potencijalno beskonačnih soba. Biblioteka je ispunjena beskrajnim knjigama i svaka od njih je generisana nasumičnim slovima i rečima – U biblioteci postoji svaka moguća kombinacija i permutacija ljudskog jezika.
Religija ili kult nastaje oko strukture sa pristalicama koje ulaze u Vavilonsku biblioteku i pretražuju čitav svoj život kroz planine knjiga koje sadrže besmislice kako bi pronašli onih nekoliko koji nasumično otkrivaju tajne univerzuma. Oni veruju da je biblioteku prvobitno stvorio bog ili demijurg i da negde unutar zdanja mogu pronaći sve knjige koje sadrže sredstva da se postane bog.
Koncept je veoma sličan teoriji beskonačnih majmuna – Stavite gomilu majmuna u sobu punu pisaćih mašina. Ako čekate dovoljno dugo, mogli bi na kraju i slučajno otkucati Šekspirov komad.
Verujem da je ideja o ‘Vavilonskoj biblioteci’ zapravo jedan od primarnih razloga za pronalazak veštačke inteligencije. Ako su algoritmi dobri u bilo čemu, onda je to generisanje ogromnog slučajnog sadržaja. Pretpostavljam da su globalisti posebno zainteresovani za AI kao alat za stvaranje nove vavilonske kule u njihovoj neprestanoj potrazi za bogom.
Za takvu biblioteku mogle bi biti potrebne generacije i malo je verovatno da bi algoritam prepoznao tajne univerzuma ako bi ih pronašao. Ali ideja bi mogla da očara čovečanstvo vekovima dok pretražujemo i pretražujemo trilione blebetanja digitalnih tomova da bismo pronašli jednu knjigu sa svim odgovorima.
Naravno, moguće je da se tajne celokupnog stvaranja ne mogu opisati nijednim jezikom ili matematikom koju čovečanstvo poseduje. U prošlosti sam pisao o priči o briljantnom matematičaru Kurtu Godelu, Ajnštajnovom prijatelju koji je radio na nečemu poznatom kao „skup svih skupova“. Bio je to neka vrsta Svetog grala matematike kojim su određene akademske elite bile opsednute.
Godel je pokušao da stvori matematički dokaz koji bi se mogao koristiti za izračunavanje osnovnih osnova beskonačnosti. Jer ako biste mogli matematički da izračunate sve jednačine koje definišu beskonačnost, mogli biste, teoretski, da definišete univerzum u matematičkim terminima. I ako to možete učiniti, možete, teoretski, upoznati um Božiji.
Zanimljivo, Godel je na kraju dokazao suprotno: njegov ‘dokaz nedovršenosti’ pokazao je nepobitnim izrazima da se „skup svih skupova“ ne može definisati jer pokušaj na kraju proizvodi beskonačan niz samoinkluzivnih paradoksa. Drugim rečima, ako je beskonačnost um Božiji, onda čovek ne može spoznati um Božiji.
Sličan zaključak izneo je i autor Daglas Adams u svojoj knjizi „Vodič za autostopere kroz galaksiju“. U njemu on opisuje rasu međuzvezdanih bića koja grade superkompjuter pod nazivom „Duboka misao“. Uređaj bi trebalo da koristi svoje neverovatne računarske moći kako bi razabrao mehaniku postojanja.
Računaru je potrebno više od 7 miliona godina da dođe do rešenja. Urnebesno, kompjuter ispljune broj 42. Zaprepašteni jednostavnim odgovorom, vanzemaljci su dodatno poraženi nakon što otkriju da kompjuter ne može da se seti šta je bilo prvobitno pitanje. Drugim rečima, čekali su da joni dobiju tajne univerzuma samo da bi otkrili da AI nema šta da im kaže.
Uznemirujuća posledica veštačke inteligencije danas je da bi mogla da zaokupi društvo idejom o Prometejevom plamenu, sa svim ljudskim naporima napuštenim zarad robotskog boga sa „krajnjim znanjem“ koje ne postoji. Ako ne budemo pažljivi, mogao bih da vidim kako cela civilizacija ide u bliskoj budućnosti zbog zabludnih nada veštačke inteligencije.
Kao iscrpljujuća droga, AI bi mogla da zakači čovečanstvo na veliko obećanje potpunog ovladavanja našim postojanjem, ali nikada ne isporuči robu. U međuvremenu izumiremo, nedugo nakon što odustanemo od svakog samoistraživanja i samopoboljšanja. Jer najveće znanje koje ljudi mogu steći dolazi iz same životne borbe od koje toliko očajnički želimo da pobegnemo.
