Изгледи за крај рата у Украјини никада нису били бољи, упркос константним, иако све слабијим, покушајима Западне Европе да поквари ствари. Изузетак је, наравно, онај скоро-мир из пролећа 2022. који је Запад саботирао. Од тада је много воде – или боље речено крви – протекло испод тог моста који није пређен.
Сада постоји реална шанса да ће председници Русије и САД, Владимир Путин и Доналд Трамп, натерати – или „убедити“, ако желите – и режим Зеленског у Кијеву и његове преостале помагаче у НАТО-ЕУ Европи да се врате у реалност: да, макар прећутно, прихвате да Русија побеђује у рату на терену и да ће каснији мир само донети даље непотребне губитке Украјини и њеним западним „корисницима“.
Ништа, осим смрти, није сигурно док не остане у прошлости. Овај мир је још увек у – надамо се блиској – будућности. Ипак, већ сада можемо да размишљамо о његовим последицама. Када је реч о 32 европске земље које су или у НАТО-у, ЕУ, или у оба, то се обично чини са освртом на војни став, спољну политику и економију (чудно, али тим редом). Колико ће, на пример, времена бити потребно да се потроше хистерична предвиђања о руском нападу на барем балтичке земље, ако не и на Варшаву, Берлин и – ко зна – Луксембург? Шта ће се десити са новим милитаризмом који покреће огромни дуг? Да ли ће НАТО-ЕУ Европљани икада поново бити довољно разумни да поново открију дипломатију и сарадњу са Русијом? Ако да, када? Пре или након што се коначно уруше под теретом цена енергије, деиндустријализације и јавног дуга?
Крај рата утицаће на унутрашњу политику Европе
Одговор на сва горе наведена питања зависиће од тога како се развија унутрашња политика кључних европских држава. У том погледу, једно најважније питање је будућност тренутно растуће, па чак и нагло јачајуће Нове деснице Европе (заједнички назив за странке које се обично називају, на пример, „десничарско-популистичке“, „тврда десница“ или „екстремна десница“). Али ова логика функционише и обрнуто. Ако се рат у Украјини заврши углавном под условима Москве, као што сада подржава и Вашингтон, овај мир ће неизбежно утицати на политику унутар НАТО-ЕУ Европе, а посебно на шансе Нове деснице.
Напредовање Нове деснице посебно је значајно у три кључне земље: Француској, Немачкој и Великој Британији. Заједничко им је то што њихове странке Нове деснице – Rassemblement National (RN), Reform UK и Alternative für Deutschland (AfD) – воде у националним анкетама. Иако је то слично као и у неколико других европских држава, попут Шпаније и Аустрије, британски, француски и немачки случајеви су посебни због своје економске и политичке тежине.
„Фаул-плеј“ и „ватрени зидови“ против Нове деснице
Узлет Нове деснице никако није нов. Он се гради већ око две деценије. Још у пролеће, уочи парламентарних избора за ЕУ, часопис „Политико“ признао је да је „дугогодишњи напор“ да се Нова десница држи ван владе „званично завршен“.
Испоставило се да је то било мало преурањено: у Аустрији, Немачкој и Француској, тренутне владајуће структуре још увек се заснивају на искључивању Нове деснице. Ипак, понекад је друга реч за „преурањено“ – „пророчанско“. Притисак странака Нове деснице није ослабио, већ се појачао. Тренутне мере да се њихова народна подршка игнорише по сваку цену имају призвук очаја и могу у потпуности да пропадну у блиској будућности.
Узмимо, на пример, случајеве Немачке и Румуније. За Иана Бремера, популарног америчког геополитичког консултанта, коментатора и поузданог органа мејнстрим партијске линије, они представљају успех у одбијању Нове деснице. Иронично, оба случаја су карактеристична, али не из разлога које Бремер замишља. У Немачкој и Румунији, подсећа нас, овогодишњи избори су произвели центристичке владе „упркос порасту подршке екстремној десници“.
Оно што Бремер заборавља да помене јесте да су у оба случаја ове центристичке победе биле исход „фаул-плеја“. У Румунији, на периферији ЕУ, коришћене методе биле су посебно бруталне и бесрамне. Огроман изазов нове деснице под Калином Ђорђескуом могао је бити заустављен само отвореним „правним ратом“. Без тога, Букурешт би већ имао председника Нове деснице, баш као и Варшава.
У Немачкој, земљи реда и правила, ствари су биле само мало суптилније. Да би Берлин остао под центристичком контролом упркос изборном пробоју АфД-а, урађене су две ствари, једна „само“ против духа устава, док се друга по свој прилици своди или на буквално невероватну некомпетентност или на намерно изборно фалсификовање.
Такозвани „ватрени зид“ (еуфемизам), естаблишментска политика да се према АфД-у поступа другачије него према свим другим странкама и да се искључи из коалиционих договора, јесте увреда за основну правичност, као и за суштину немачког устава, јер гласове бирача АфД-а третира као гласове мање тежине. То прави стварну и одлучујућу разлику. Без „ватреног зида“, коалиција Нове деснице и центра већ би владала у Берлину.
💉 Водећи епидемиолог упозорава: „Катастрофалан“ раст смртности беба након mRNA ‘вакцина’https://t.co/cHPVVwxomT
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) August 26, 2025
Други прљави трик без кога тренутна немачка влада не би могла да буде формирана био је то да се некако „заметне“ велики број гласова – нико не зна тачно колико, јер се хитно потребно пребројавање гласова на националном нивоу одлаже – за њену изазивачицу са левице, БСВ Саре Вагенкнехт. Иначе, БСВ би готово сигурно узео довољно места у новом парламенту да би тренутна владајућа коалиција била аритметички немогућа: Немачка демократија има сумњиву – али не и јединствену – част да је систематски стављала у неравноправан положај и своју Нову десницу и своју нову Левицу како би „спасила“ себе од, у ствари, грађана.
Ако се томе дода случај Француске, још једне земље у којој је изборни исход бесрамно манипулисан како би се, у ствари, обесправили гласачи и Нове деснице и Нове левице, питање постаје још очигледније. Колико још таквог лукавства може да се деси пре него што реч „демократија“ изгуби свако значење које још увек има? Кључно, дакле, јесте да методе које европски центристи користе да би зауставили напредовање Нове деснице подривају кредибилитет центра и повећавају кредибилитет Нове деснице. Да и не говоримо о очигледном подстицају који европска Нова десница добија од успеха америчке варијанте.
Крај рата као „ослобођење“ за европску Десницу
И тако, ту смо. Покренута забринутошћу бирача због имиграције, економије, социјалних и културних норми, и општег неуспеха циничних елита да се брину, европска Нова десница је у офанзиви. Одбрана центра је очајна и контрапродуктивна. А помоћ од „тате“ преко Атлантика неће доћи за центристе, већ за Нову десницу. Иако њена предност није (још) превелика, а временски оквири националних избора, као и компликације у формирању коалиција значе да је прерано за чврста предвиђања, једна ствар је сигурна: постоји реална могућност једног или неколико унутрашњих политичких земљотреса са далекосежним последицама за међународну политику.
Није ни чудо што руско руководство не крије да пажљиво посматра, што је заправо његово право, па и дужност, када је у питању дужна пажња у спољној политици. Јер, очигледно питање је: шта би учешће, па чак и доминација Нове деснице у влади значило у Француској, Немачкој и Великој Британији, три земље које имају проблема, али су и даље упоредиво моћне, које су дом највећих економија НАТО-ЕУ Европе и које су традиционално у великој мери постављале политички тон? И какав би био ефекат краја рата у Украјини – у ствари, руске победе – на шансе Нове деснице да се ови земљотреси заиста десе?
У Француској, Немачкој и Великој Британији, центристички политичари и њихови мејнстрим медији дуго су оптуживали Нову десницу да служи Русији. Искрене сличности у идеолошким и политичким циљевима – да ли вам се ти циљеви свиђају или не, друго је питање – злонамерно су тумачене као, у ствари, ништа друго до исход руске сплетке и подмићивања.
Чудно, иста „логика“ се никада не примењује на масивно, готово непристојно преклапање центристичких ставова које је произвело, на пример, атлантизам. Ако се Европљани усклађују са ставовима Вашингтона, како правило налаже, то мора бити њихов слободан избор и не може имати никакве везе са америчким утицајем који се каналише кроз, на пример, мејнстрим медије, истраживачке центре и, наравно, тајна средства. Али ако Европљани чак покажу жељу да барем разумеју ставове Москве, сада је то једноставно нешто што су их натерали да ураде зли Руси.
У том погледу, крај рата у Украјини вероватно ће лишити европске центре једног од њихових омиљених оруђа нео-макартијевског оцрњивања Нове деснице. У Британији, на пример, владајућа Лабуристичка партија је управо започела нову кампању експлицитно усмерену на наношење штете странци Реформ Ју-Кеј и њеном лидеру Најџелу Фаражу, тако што ће да га бију локалном верзијом глупаве теме Русија-Русија-Русија.
У немачкој АфД, неки политичари који су сматрани превише блиским Русији управо су маргинализовани како би створили уопштено мање Русији пријатељски имиџ. Па ипак, на срећу, то је површни ефекат због притиска медија. Погледајте недавне објаве на платформи Икс од стране једног од најважнијих лидера АфД-а, Алис Вајдел. Вајдел није престала да критикује агресивни курс немачке владе и њено расипање милијарди на наоружавање Украјине. Она наставља да захтева нормализацију са Русијом кроз реалистичну спољну политику фокусирану на немачке националне интересе.
Мир у и око Украјине врло вероватно ће користити Новој десници Европе и учинити живот још тежим за европске центре. Центри ће изгубити један од својих главних инструмената за изазивање ратних страхова међу својим становништвом. Нова десница ће бити мање рањива на оптужбе да је руска пета колона, док ће њени реалистични и конструктивни ставови о политици према Русији постати само још веродостојнији.
На крају, када се мир деси, рат и они на Западу који су га испровоцирали и продужили могу коначно доћи под интензивно испитивање које заслужују. Искрена, критичка процена крваве ратне глупости Центра – укључујући политичаре, експерте и мејнстрим медије – додатно би подрила власт центра. Сви знају да је рат у Украјини донео велику промену у Европу. Тако ће можда и мир у Украјини.
Нулта Тачка/Аутор: Тарик Сирил Амар (преузето са RT.com)
