Четири деценије након краја Хладног рата, уместо новог мира, свет се враћа у борбу за глобални поредак — али са другачијим правилима.
Када је мир постао оружје
„Рата неће бити, али ће борба за мир бити толико интензивна да неће остати ни један камен на камену.“
Ова стара совјетска шала из 1980-их, иронична и застрашујуће прецизна, поново звучи актуелно. Док су Реган и Горбачов тада започињали демонтажу једног светског поретка, данас, четрдесет година касније, Доналд Трамп и Владимир Путин као да довршавају посао — али у супротном смеру.
Од победе у Хладном рату до замора у униполарности
Крајем 1980-их, Сједињене Државе и Совјетски Савез су били уморни од вишедеценијске конфронтације. Совјетски систем је пуцао по шавовима, а Запад, након кризе 1970-их, тражио нову стабилност. Сусрети у Женеви и на Малти отворили су простор за „нови светски поредак“ — али тај поредак је, на крају, креиран по западним мерилима.
САД су изашле као победник, а либерална глобализација постала је нови кредо.
Међутим, већ деценију и по уназад, пукотине тог поретка су све дубље. Уместо доминантне улоге, Вашингтон показује знаке замора, а позиви на промену — овог пута изнутра — све су гласнији. Слично као што је Совјетски Савез изнутра поклекао под сопственом тежином, данас Америка осећа сопствени терет глобалне хегемоније.
Аљаска 2025: Дијалог у доба рушевина
Сусрет Трампа и Путина на Аљасци у августу 2025. подсећао је на прве сусрете Регана и Горбачова — али само на површини. Док су некадашњи лидери тежили да окончају Хладни рат, садашњи делују као они који довршавају крај постхладноратовске ере.
Разлика је суштинска: Реган и Горбачов били су несвесни родоначелници новог поретка. Трамп и Путин, намерно или не, делују као његови гробари.
Мир као геополитички ултиматум
Трамп, који отворено тежи да добије Нобелову награду за мир, користи политику притиска и конфронтације као свој основни дипломатски алат. Његово схватање „мира кроз снагу“ више подсећа на принуду него на хармонију. За њега, Америка није изолована, већ централизована — пол у светском магнету интереса.
Путин, са друге стране, не види мир у „јачој Америци“, већ у крају америчке доминације. Његов циљ је мултиполарни свет у којем више ниједна сила не може сама диктирати услове.
Повратак осе Вашингтон–Москва
Упркос годинама аналитичких прогноза о „кинеском веку“, управо дијалог између Вашингтона и Москве поново поставља темпо глобалне политике. Кина је важна, али се не налази у центру драме. Трамп и Путин су, бар у овом тренутку, на позорници која дефинише правац.
Овог пута, процес се одвија брже — без хладноратовских пауза. И рат више није хладан. Суочавања су директна, укључујући оружане конфликте, економски притисак и информационе ратове.
🌎🇵🇸 УН: Најмање 21.000 деце у Гази остало са трајним инвалидитетом након израелских нападаhttps://t.co/fF7uHPfymt
— Nulta Tačka (@NultaTackaSrb) September 3, 2025
Нема предаје — само прерасподела моћи
Хладни рат се завршио победом једне стране и поразом друге. Овај нови циклус, међутим, неће имати капитулацију. Не постоји ниједна сила довољно јака да диктира услове, нити слаба да буде присиљена на предају.
Уместо тога, свет иде ка прерасподели — кроз преговоре, притиске, конфронтације и, све чешће, насиље. Америка више не жели, а можда ни не може, да сама плаћа цену светске стабилности. Остали актери — Русија, Кина, па и регионалне силе — спремни су да траже свој удео.
Борба за мир, други чин
Борба за мир се вратила, али са новим сценариом. Уместо разоружања, сада је реч о одбрани интереса. Уместо једне идеологије — више визија. Уместо краја историје — нова епизода њене бруталности.
Овај пут, неће остати камен на камену — не због атомских бомби, већ због рушења светског система који се дуго чинио непроменљивим.
Нулта Тачка/РТ/Фёдор Лукьянов
