Збуњујућа истина иза технолошког поробљавања човечанства јесте да оно није могуће без добровољног учешћа оних који треба да буду поробљени. Људи морају сами да прихвате технократију у свом животу да би она успела. Масе морају слепо да верују да без ње не могу да живе, или да је „ауторитаризам алгоритамског консензуса“ неизбежан.
На пример, просечан човек добровољно носи мобилни телефон свуда, у сваком тренутку. За већину, бити без телефона значи бити наг, изложен ризику, неспреман и одсечен од цивилизације. Ја сам одрастао осамдесетих и сасвим смо нормално живели без тога да нам телефон виси о појасу. Чак и данас, одбијам да га носим.
Зашто? Прво, како би већина до сада требало да зна (открића Едварда Сноудена уклањају сваку сумњу), мобилни телефон је савршен технократски уређај. Има вишеслојно праћење, користи ГПС, ви-фи рутере и мобилне антене да би бележио сваки ваш корак. Поред тога, може да снима ваше навике, дневне обрасце, ко су вам пријатељи, где сте били пре више месеци или година.
Ту су и „задња врата“ у софтверу апликација која омогућавају владама и корпорацијама приступ микрофону и камери чак и када мислите да је уређај искључен. Приватни детаљи вашег живота могу се снимати и складиштити. У свету у коме технократе самоуверено тврде да је приватност „умрла“, зашто им помагати тиме што носите нешто што слуша сваки ваш звук и прати сваки ваш потез?
Глобалисти често отворено признају да праћење и крај анонимности почивају на добровољном учешћу. У интервјуу за швајцарску телевизију 2023. године, Клаус Шваб, бивши шеф Светског економског форума, изјавио је следеће:
Шваб је говорио о својој визији „новог света“ и жртвама које ће људи морати да поднесу да би у њему живели. Приметно је да каже „ВИ ћете морати да прихватите потпуну транспарентност…“, а не „МИ ћемо…“. Елитe, очигледно, не укључује у режим тоталног надзора.
Мајкл Ф. Најдорф, тадашњи председник и генерални директор компаније Сентин (велико америчко здравствено осигурање), у оквиру ВЕФ сесије у Давосу 2017. под називом „Шта ако приватност постане луксуз?“, изјавио је:
„По дефиницији, учешћем у нечему одустајете од приватности. Велики подаци могу бити изузетно корисни, али проблем настаје када нису анонимни…“
Концепт краја приватности детаљније се развија у тексту чланице ВЕФ-а Иде Аукен под насловом „Добро дошли у 2030. Ништа не поседујем, немам приватност, а живот никад није био бољи.“ Тај есеј је суштинска технократска пропаганда – елите маме јавност причама о бесконачном богатству, лаком животу и свету без рада.
Другим речима, обећавају исту стару причу: нећете морати да радите, све ће бити бесплатно, а власништво ће бити беспотребно јер ће вам „све бити дато“. Наравно, цена је да ваш живот постане отворена књига за моћнике, а ваш опстанак зависан од њихове воље. Искорачите из линије и једним притиском на дугме ваш живот може бити уништен.
Сваки аспект технократије захтева све већу зависност, али и извесну веру; веру да су технократе паметније од вас и да имају ваше интересе у виду. Већина људи нема такво поверење у бирократе или извршне директоре. Али примећујем забрињавајући тренд слепе вере у вештачку интелигенцију.
Алгоритми су, тобоже, савршено објективни, јел’ да? Не могу имати емоције, па како би могли имати пристрасност?
И ту лежи велика превара. Као што говорим годинама, вештачка интелигенција је толико прецењена да је то невероватно. Огромна количина енергије и људског рада већ се улаже у АИ, и биће потребно још више да би се тај систем „развијао“. А ипак, ниједан АИ никада није измислио ништа ново без обимног људског учешћа. Не ствара самостално и питање је да ли ће икада моћи.
Зашто улажемо толико ресурса у нешто што је у суштини улепшан претраживач? Не кажем да АИ нема потенцијала као алат. Олакшава истраживање и убрзава пројекте, али није интуитиван и често греши.
Апликације као што су Чет-Џи-Пи-Ти или Грок умеју да помогну да се нађу ретки извори, али већ морате знати шта тражите. Свака апликација ми је некада лагала, давала нетачне податке или неоправдану пропаганду (Грок бар призна кад погреши).
Али опет, АИ не може да вас доведе у заблуду ако не учествујете у заблуди да је АИ непогрешив. На жалост, све више људи пада у ту замку. Видим људе који цитирају АИ без провере извора. Користе АИ као сам извор, и то је оно што глобалисти желе.
Ако већина планете почне да прихвата АИ као академски или филозофски стандард, глобалисти побеђују. Сви ће добијати исте одговоре, програмиране од стране моћника, и чак и када су нетачни, биће сматрани тачним јер неће постојати алтернативни подаци.
Гледао сам скоро разговор са Илонoм Маском на Саудијском инвестиционом форуму (повезаном са агендом Саудијске 2030), као и његове коментаре на недавном састанку акционара Тесле. Маск тврди:
„На дуге стазе, АИ ће бити на челу, да будем потпуно искрен, не људи… Ако АИ далеко премаши укупну људску интелигенцију, тешко је замислити да ће било који човек бити на власти. Морамо само да обезбедимо да АИ буде пријатељска…“
Такође је изнео своју уобичајену утопијску визију наредних деценија – свет без рада, без оскудице и без већине проблема које знамо. Иста прича коју су продавали током прве индустријске револуције обећавајући радну недељу од 15 сати. Једина разлика: Маск жели „добру АИ обучену од стране либертаријанаца“, а не АИ обучену од стране глобалиста.
Суштина: АИ ће бити „на власти“ само ако јој то дозволимо. Можемо све угасити кад год пожелимо. Можете бацити свој мобилни телефон и постати скоро невидљиви у односу на јуче. Друштво као целина може рећи НЕ АИ управљању. Питање је: хоћемо ли?
Хајде да претпоставимо да Маск жели добро, али морам да приметим да се обећање утопије увек користи да би се прогурао колективизам. Свет који он замишља вероватно никада неће постојати. Мислим да би систем прво колабирао.
Другим речима, технократија ће бити покушана, али ће се распасти када се покаже да АИ није чудотворни лек и да користи не надмашују цену одрицања од слобода у дигиталном „гулагу“. Лењост делује као дрога за масе само док не произведе бол. Бол ствара мотивацију, а мотивација рађа побуну.
Поред тога, наши енергетски ресурси нису ни близу довољни да напајају врсту АИ развоја коју елите желе. Чак и Маск признаје да је енергија уско грло и да би било потребно повећање производње за 50 до 100 одсто. Неки кажу чак 300 одсто.
Ниједна велика земља, укључујући САД, нема мрежу која би омогућила да сви возе електричне аутомобиле. Замислите тек енергију потребну да милиони АИ-управљаних робота замене људску радну снагу.
„Зелена енергија“ то не може – преслаба је. Само огромно ширење нуклеарне енергије (или фузије, ако је икада остваре) могло би то да омогући. Цена? Непојмљива – стотине трилиона долара. Људски рад потребан за производњу тог нивоа енергије значио би ВИШЕ рада, не мање. Више борбе, више беса, веће шансе за друштвени колапс.
Имам много примедби на футуристе, али највише ме нервира то што игноришу људски фактор. АИ која „води свет“ није неизбежна. Зависи од људске покорности, као и свака технократија.
Не кажем да треба да будемо „анти-технологија“, већ да морамо бити господари технологије. Ми одређујемо будућност, не АИ. Технологија је споредна и коначно небитна у односу на људско искуство. Ако нам не доноси слободу и бољи живот, већ нас чини несрећним, онда треба да заврши у пепелу, заједно са институцијама које нам говоре да „ништа не поседујемо и да будемо срећни“.
Нулта Тачка/ИнфоВорс/Brandon Smith
