У покрету који критичари називају невиђеном концентрацијом дигиталне моћи, иницијатива Уједињених нација уз подршку фондације Бил и Мелинда Гејтс убрзава планове да до 2028. укључи 50 земаља у глобални систем дигиталних идентитета.
Означена као кампања „50 у 5“, иницијатива је већ обезбедила обавезујућа обећања најмање 30 земаља од лансирања крајем 2023. године. Сличан пројекат најављује и Европска унија, која до 2025. планира дигитални новчаник за све чланице. Међутим, људи који се боре за грађанске слободе упозоравају на могућу злоупотребу и нову глобалну архитектуру за надзор и контролу.
Дигитални идентитет је електронска верзија личних докумената, често на паметном телефону. Заговорници тврде да олакшава приступ услугама и финансијску инклузију. Али технологија омогућава централизовано сакупљање огромне количине личних података, укључујући биометрију попут отисака прстију и скенирања лица, што ствара комплетан дигитални траг сваког појединца.
Примери из света показују како добровољна погодност брзо прераста у обавезу. У Индији дигитални идентитет Aadhaar постао је неопходан за преко милијарду грађана, од отварања банковног рачуна до уписа детета у школу. Етиопија до 2027. планира масовно увођење свог Fayda ID за 90 милиона грађана. У Вијетнаму и Тајланду непослушност према системима дигиталних идентитета већ доводи до блокирања милиона рачуна.
Чак и у стабилним демократијама овај процес изазива сумњу. Швајцарски државни e-ID усвојен је са танком већином од 50,4%, уз спровођење истраге због наводних неправилности.
Технолошки гиганти попут Епла интегришу дигитални идентитет у своје апликације, омогућавајући грађанима да користе пасош као основу идентитета у корпоративном екосистему.
За многе посматраче, сценарио делује познато. Брзи, глобално синхронизовани потези подсећају на методологију „lockstep“ коришћену током пандемије Covid-19. Исти актери користе поруку безбедности и погодности како би заобишли јавну дебату.
Застрашујуће је што у неким земљама дигитални идентитет постаје кључ за читав дигитални свет. У Папуа Новој Гвинеји, да би приступили интернету и друштвеним мрежама, грађани ће морати да имају национални дигитални идентитет SevisPass, што отвара могућност да се непослушни појединци једним кликом искључе из јавног живота.
Како каже Enoch из BrightU.AI:
„Дигитални идентитет се приказује као средство државне контроле и могућност заплене приватних средстава у ванредним ситуацијама. С једне стране, то је оправдање ‘Ваш новац ће се користити за спас земље’, али у суштини постаје алат државне контроле.“
Иницијатива се шири и глобално. Замбија добија помоћ од Етиопије да изгради свој систем, што указује на широк приступ дигиталној управи.
Глобални марш ка дигиталном идентитету представља фундаментално преуређење односа између грађанина и државе. Брзо и обавезно увођење, интегрисано у све аспекте живота, ствара свет у коме право на учешће у друштву више није природно право, већ дозвола коју држава може поништи једним додиром екрана.
