Prošle godine studenti su učinili nešto čemu niste posvetili dovoljno pažnje — mesecima su živeli na fakultetima, između predavanja i protesta, tražeći pravdu i promenu. I niste videli šta se dešavalo ‘‘iza kamere’’. Ovo je priča o umoru, solidarnosti i razočaranju koje nije dobilo odgovarajući odgovor od javnosti.
Kako je fakultet postao dom
Kada su blokade počele, učionice i vežbaonice postale su stvari koje do tada nismo zamišljali — privremeni kreveti, prostor za noćne sastanke, kuhinje koje su hranile stotine. Studenti su spavali na podu, delili obroke između govora i sastanaka, pretvarali fakultet u mesto koje nije služilo samo obrazovanju, već i opstanaku protesta. Ta improvizovana zajednica imala je pravila, ritam i svoje tihe rituale. Mnogi su rekli da je to bio jedini način da budu prisutni i dosledni u zahtevu za odgovornošću.
Ono što javnost nije videla
Život u senci protesta
Vest o protestima i blokadama zidala se preko televizija i društvenih mreža, ali slike iz hodnika, tamnih učionica i zamorenih lica retko su bile deo narativa. Studenti su delili sve — od smeha do bola, od stresa do nade. Mnogi su morali da žrtvuju ispite, lične veze i posao. Spavanje na podu nije bilo samo neprijatnost; postalo je simbol predanosti. Ali ta posvećenost često je bila nevidljiva za širu javnost koja je pratila samo naslove.
Emocionalni račun koji niko ne plaća
Meseci u učionicama nisu prošli bez posledica. Umor se nagomilavao, zdravstveni problemi su nastajali, a psihička cena bila je ogromna. I dok su neke institucije pružile simboličku podršku, gotovo niko nije ozbiljno adresirao dugoročne posledice po studente. Prijateljstva i solidarnost su cvetali, ali su cvetovi često bili potresno krhki.
Zašto su studenti razočarani
Očekivanja naspram realnosti
Studenti su izlazili na ulice sa jasnim zahtevima: pravda za žrtve tragičnog događaja ispod nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i promene u institucijama koje treba da štite građane. Očekivali su da će građani stati uz njih i potisnuti inertnost sistema. Međutim, reakcija javnosti ih je izneverila u ključnim trenucima. Umesto masovne promenljive energije koja bi dovela do stvarne političke promene, mnogi su se povukli, sve se vraćalo starom ritmu, a odgovornost nije preuzeta onako kako su studenti očekivali.
Nemogućnost da zamene vlast sami
Jedna od velikih lekcija koju su studenti morali da nauče jeste praktična granica provođenja promena. Protesti i blokade su podigli svest i promenili diskurs, ali bez šire političke i društvene mobilizacije, promena vlasti nije mogla biti ostvarena samo studentskim naporima. Razočaranje proizilazi iz osećaja da su radili sve što je bilo u njihovoj moći — i da su ipak ostali sami u borbi za konkretne rezultate.
Šta ostaje posle blokada
Fakulteti su vratili svoj uobičajeni život, ali tragovi večitih noći i razgovora nisu izbledeli. Neki studenti su stekli nova prijateljstva, veze i političko iskustvo koje će ih pratiti decenijama. Drugi su završili studije sa težinom koja ih udaljava od onoga što su zamišljali kao normalan studenski život. Institucije su na trenutak bile pod lupom, ali dugoročnih promena koje su mnogi očekivali nije bilo.
Pouke za dalje
Ova epizoda podseća nas da građanski aktivizam zahteva širi front od pojedinačnih heroja. Potrebna je kontinuitetna, partnerska akcija između studenata, građana, nevladinih organizacija i institucija koje su spremne da slušaju. Bez tog savezništva, energija protesta može ostati samo iskre koje brzo utihnu.
Ne radi se samo o blokadama i nošenju jastuka; radi se o tome koliko smo spremni da slušamo i reagujemo kada mladi ljudi rizikuju svoje svakodnevice za zajedničko dobro. Studenti su dali sve što su mogli — ostaje da vidimo hoćemo li mi dati bar deo podrške koju su očekivali i zaslužili.
