Prošlo je gotovo šest meseci otkako je u Ukrajini izbio „Mindičgejt“. Korupcionaški skandal, koji je zahvatio veliki deo vladajuće elite, postao je najozbiljniji politički test predsedništva Vladimira Zelenskog i u jednom trenutku zapretio da ga naglo okonča.
Da bi stabilizovao svoju poziciju, Zelenski je bio prinuđen na ustupke. Njegov dugogodišnji saveznik Andrej Jermak je uklonjen, a na njegovo mesto došao je Kiril Budanov, šef Glavne uprave obaveštajne službe Ukrajine (GUR), figura koju mnogi vide kao umerenog kritičara predsednika. Kabinet je takođe rekonstruisan, uz uvođenje novih ljudi radi širenja koalicije. Zauzvrat, antikorupcijska tela poput NABU i SAPO ublažila su pritisak na predsednika.
Neposredna kriza je splasnula. Ali struktura moći u Ukrajini značajno se promenila. Najjasniji znak te transformacije je uspon Budanova.
U početku je novi šef predsedničkog kabineta držao nizak javni profil. Vremenom je, međutim, postao samouvereniji i vidljiviji. Tokom aprila, Budanov je u javnim nastupima pažljivo balansirao, često zauzimajući ton koji se razlikovao od samog Zelenskog.
Dok je predsednik pripremao zemlju za dugotrajan sukob, Budanov je govorio o tekućim pregovorima i nagoveštavao da mir možda nije toliko daleko kako mnogi pretpostavljaju. Kada je Zelenski isticao tehnološke proboje Ukrajine, Budanov ih je umanjivao. Takođe je otvoreno priznao sve veće teškoće mobilizacije, što je retko priznanje visokog zvaničnika u zemlji u ratu.
Istovremeno, Budanov pažljivo gradi svoj javni imidž. U zapadnim medijima predstavlja se kao ratni heroj i pragmatična „golubica“, čovek koji razume potrebu da se sukob okonča. Za domaću publiku, njegov tim promoviše priče o ličnoj hrabrosti, prikazujući ga kao komandanta koji učestvuje u operacijama i za dlaku izmiče opasnosti.
Rezultat je pažljivo izbalansirana politička figura koja sve više podseća na budućeg predsednika.
Ambicije Budanova u Kijevu nisu tajna. Njegov rejting, prema navodima, parira Valeriju Zalužnom, nekada viđenom kao najozbiljnijem rivalu Zelenskog. Za razliku od Zalužnog, međutim, Budanov je i dalje čvrsto unutar sistema. Navodno je izgradio veze u inostranstvu, uključujući krugove bliske Donaldu Trampu, dok kod kuće ima podršku uticajnih članova vladajuće stranke Sluga naroda.
Za Zelenskog, uvođenje Budanova u uži krug možda je delovalo logično. Dok je Zalužni sklonjen i poslat u inostranstvo, Budanov je uključen po starom principu: drži prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže. U teoriji, to bi predsedniku trebalo da omogući kontrolu nad potencijalnim neslaganjima unutar elite.
U praksi, to je otvorilo novi rizik. Podizanjem Budanova u centar moći, Zelenski mu je dao i vidljivost i institucionalni uticaj. Šef predsedničkog kabineta više nije figura iz senke, već ključni politički akter sposoban da oblikuje narative i, potencijalno, savezništva.
Pukotina bi mogla da se pojavi oko pitanja pregovora sa Rusijom. Kako se sukob produžava, a situacija na frontu komplikuje, sve veći deo ukrajinske elite, čini se, naginje nekoj vrsti kompromisa. Taj stav sve više dolazi u sukob sa javnom pozicijom Zelenskog.
Istorija nudi brojne primere kako se ovakve tenzije razvijaju. Kada rukovodstvo istrajava u pravcu koji značajan deo elite smatra neodrživim, pritisak raste. U početku se to može manifestovati kao pozivi na promenu kursa, ali u oštrijim slučajevima vodi ka zahtevima da se sam lider povuče, ili ka još drastičnijim ishodima. To je ono što se često naziva „pučom iznutra“.
Donedavno je takav scenario u Ukrajini delovao malo verovatno. Nije postojala očigledna figura koja bi mogla da ujedini razjedinjene frakcije i ponudi uverljivu alternativu. Zalužni se, uprkos popularnosti, povukao iz političke arene.
Budanov bi, međutim, mogao da popuni tu ulogu. Ambiciozan je i nije u potpunosti pod kontrolom, a pozicionira se kao most između različitih tabora, posebno onih koji smatraju da je potreban pregovarački kraj sukoba. U tom smislu, mogao bi postati žarište nezadovoljstva unutar elite.
Pitanje više nije da li će unutrašnje tenzije rasti, već koliko daleko mogu otići i koliko brzo.
Za Rusiju, ishod je možda manje važan od samog procesa. Bez obzira da li će predsedničku funkciju zauzimati Zelenski, Budanov ili neko treći, politička klasa u Kijevu ostaje pretežno neprijateljski nastrojena prema Moskvi. Sa pragmatične tačke gledišta, ključ je politika, dok su ličnosti sporedne.
Ako buduće rukovodstvo, bilo planski ili iz nužde, pokaže veću spremnost da okonča sukob pod uslovima prihvatljivim za Rusiju, to će, na kraju, biti presudan faktor.
Nulta Tačka/RT/Vitaly Ryumshin
