Dok je pažnja velikog dela sveta usmerena na i dalje nerešen sukob između SAD i Irana, prosečnom konzumentu vesti može se oprostiti što je zaboravio da su Sjedinjene Države 3. januara ove godine pokrenule mini-invaziju na Venecuelu, koja je rezultirala smrću više desetina ljudi, uključujući i pripadnike kubanskih bezbednosnih službi, kao i hapšenjem venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura i njegove supruge.
Vašington je ovu akciju opravdao tvrdnjom da je Maduro begunac od pravde, pošto je ranije optužen pred saveznim sudom SAD za trgovinu narkoticima. Lakoća sa kojom su SAD organizovale pad Madurovog režima i omogućile prenos vlasti na više nego poslušnu potpredsednicu Delsi Rodrigez pomogla je administraciji predsednika Donalda Trampa da stvori sliku nepobedivosti u sprovođenju onoga što su predsednik i njegovi savetnici nazvali „Donro doktrinom“, svojom verzijom Monroove doktrine iz 19. veka, koja je Zapadnu hemisferu proglasila isključivom sferom uticaja SAD.
Samo nešto više od nedelju dana kasnije, 11. januara, Tramp je na svojoj mreži Truth Social objavio ono što je praktično predstavljalo direktnu pretnju kubanskoj vladi.
„Kuba je godinama živela od velikih količina NAFTE i NOVCA iz Venecuele“, napisao je Tramp, tvrdeći da postoji direktna veza između venecuelanske ekonomske pomoći Kubi i kubanske bezbednosne podrške Venecueli.
„Venecuela sada ima Sjedinjene Američke Države, najmoćniju vojsku na svetu, da je štite, i štitićemo je. VIŠE NEĆE BITI NAFTE NI NOVCA ZA KUBU – NULA! Snažno im preporučujem da postignu dogovor PRE NEGO ŠTO BUDE PREKASNO!“
Predsednik je potom izazvao buru spekulacija na američkim društvenim mrežama kada je odgovorio na šaljivu objavu na mreži X, u kojoj je pisalo: „Marko Rubio će biti predsednik Kube.“
Trampov odgovor bio je kratak:
„Zvuči dobro.“
Činilo se da je promena režima na Kubi već na dnevnom redu.
Mesec dana kasnije Tramp se sastao sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom u Beloj kući, gde je doneta odluka o napadu na Iran. SAD i Izrael pokrenuli su iznenadni napad 28. februara, započevši 37-dnevnu kampanju koja se završila neuspehom u ostvarivanju svih proklamovanih vojnih i geopolitičkih ciljeva. Iran je iz sukoba izašao u poziciji da utiče na sudbinu globalne ekonomije kontrolišući protok nafte i gasa kroz Ormuski moreuz.
Invazija na Kubu više nije bila prioritet Trampove administracije.
Međutim, gotovo preko noći situacija se promenila.
Dana 21. maja Marko Rubio je izjavio da je Kuba „jedan od vodećih sponzora terorizma u celom regionu“. Istog dana američko Ministarstvo pravde objavilo je optužnicu protiv bivšeg kubanskog predsednika Raula Kastra.
Za samo jedan dan administracija Donalda Trampa ponovo je izgradila politički i propagandni put ka vojnoj akciji protiv Kube, koristeći gotovo identične argumente kao uoči napada na Karakas 3. januara koji je doveo do hapšenja Nikolasa Madura i pada njegovog režima.
Sve se to poklopilo sa dolaskom američke udarne grupe nosača aviona u blizinu kubanskih obala.
Rubiove optužbe da je Kuba država sponzor terorizma, smatra Riter, nemaju ni čvrstu činjeničnu ni intelektualnu osnovu, posebno nakon što je administracija Džoa Bajdena uložila značajan napor da ukloni tu oznaku upravo zato što više nije postojalo dovoljno osnova za takvu tvrdnju.
Ipak, autor podseća da su slični problemi postojali i u slučaju optužbi protiv Madura.
Po njegovom mišljenju, Trampova administracija ne obraća se međunarodnom pravu, već domaćoj političkoj publici kojoj je i najslabiji pravni izgovor dovoljan za akciju protiv Kube.
Riter tvrdi da Bela kuća sada postavlja temelje za vojnu invaziju na Kubu, dodatno ekonomsko gušenje ostrva ili kombinaciju oba scenarija.
Prema njegovom viđenju, motiv nije nikakva stvarna pretnja koju Kuba predstavlja SAD, već potreba Trampove administracije da zabeleži spoljnopolitičku pobedu nakon, kako on ocenjuje, ponižavajućeg neuspeha u sukobu sa Iranom.
U međuvremenu se približavaju izbori na polovini predsedničkog mandata.
Iako Tramp tvrdi da njegova spoljna politika nije vođena partijskim interesima, Riter smatra da bi eventualni gubitak većine republikanaca u Predstavničkom domu doveo do političke blokade i novih pokušaja opoziva predsednika.
Međutim, po njegovom mišljenju, još veća opasnost za Trampa bila bi mogućnost da republikanci izgube kontrolu nad Senatom.
Riter smatra da Tramp pravi ozbiljnu grešku oslanjajući se na savete Marka Rubija, političara čiji je pogled na svet, kako navodi, oblikovan dugogodišnjim neprijateljstvom prema kubanskom režimu.
I Rubio i Tramp dobro razumeju značaj kubanske dijaspore na Floridi i njen uticaj na predsedničke izbore. Ali izbori na polovini mandata funkcionišu drugačije.
„U pitanju je ekonomija, budalo“, podseća Riter na čuvenu rečenicu iz kampanje Bila Klintona 1992. godine.
Tada je predsednik Džordž Buš Stariji ušao u trku sa ogromnom prednošću zahvaljujući vojnoj pobedi nad Irakom u operaciji „Pustinjska oluja“. Ipak, ekonomski problemi i neispunjena obećanja o porezima omogućili su Klintonu da preokrene situaciju i pobedi.
Riter veruje da se Tramp danas suočava sa sličnim problemom.
Po njegovoj oceni, neuspeh protiv Irana i posledice po globalno tržište energije prete ekonomskim potresom koji nikakva vojna avantura na Kubi ne može da prikrije.
„U pitanju je ekonomija, budalo“, ponavlja autor.
Ali čak i ako Tramp pokuša da ostvari pobedu na Kubi, Riter upozorava da uspeh nije zagarantovan.
„Kuba nije Venecuela“, ističe on.
Prema njegovim rečima, CIA možda neće biti u stanju da ponovi scenario navodnog potkupljivanja političkih, vojnih i ekonomskih elita koji je, kako tvrdi, omogućio pad Madurovog režima.
Bivši obaveštajni zvaničnik za Latinsku Ameriku Fulton Armstrong, koji je svojevremeno radio kao operativac CIA na Kubi, nedavno je upozorio da bi američki pokušaj nametanja vlasti po sopstvenom izboru doživeo težak neuspeh.
„Isti ljudi koji održavaju u voznom stanju ševrolete iz 1957. godine uz pomoć obične žice izazvaće haos svakom režimu nametnutom spolja“, naveo je Armstrong, dodajući da američki pritisak na Kubu nije uspeo više od šest decenija.
Riter zaključuje da bi Marko Rubio mogao da ubedi Donalda Trampa da napadne Kubu, ali da bi takva odluka, umesto spoljnopolitičkog trijumfa, vrlo verovatno proizvela novi debakl.
A kada bi se takav neuspeh nadovezao na, kako ga on opisuje, neuspeh u Iranu, to bi moglo da označi konačan kraj Trampove ere.
Nulta Tačka/RT
