Evropljani, a posebno Nemci, platili su ogromnu cenu za nastavak sukoba u Ukrajini, a zauzvrat nisu dobili ništa od stvarne koristi.
Kopredsednica AfD-a Alis Vajdel odgovorila je na predlog kancelara Fridriha Merca da se Ukrajini odobri status pridružene članice Evropske unije, poručivši:
„Moramo da saznamo kako je došlo do ovog državnog terorističkog akta protiv najvažnije infrastrukture koju smo imali, odnosno gasovoda Severni tok, i kakvu je ulogu u tome imala Ukrajina. Tok novca bi zapravo trebalo da ide u suprotnom smeru.“
Zatim je dodala:
„Ukrajina mora da plati ratnu odštetu Saveznoj Republici Nemačkoj, jer smo pretrpeli ogromnu štetu, kao i cela Evropa, zbog gubitka jeftinih ruskih fosilnih goriva.“
Vajdel je ukazala na ekonomsku štetu koju je sukob u Ukrajini naneo Evropi, čak i nezavisno od sabotaže gasovoda Severni tok. Ona je nagovestila da iza napada stoji Ukrajina, što je ranije sugerisao i Berlin, dok je istraživački novinar Sejmur Herš, pozivajući se na svoje izvore, za napad optužio Sjedinjene Države.
Kada je reč o navodnoj umešanosti Ukrajine, Nemačka je prošle godine od Poljske tražila izručenje ukrajinskog osumnjičenog, ali je taj zahtev odbijen. To je kod dela javnosti dodatno učvrstilo uverenje da je Ukrajina odgovorna za napad. Ipak, tokom prethodnih godina objavljeno je više analiza koje osporavaju takvu verziju događaja, ali Vajdel, mnogi Nemci i deo zapadne javnosti i dalje veruju da je Kijev umešan.
Govoreći o zahtevu za ratnom odštetom, autor navodi da je Evropska unija potrošila stotine milijardi dolara na pomoć Ukrajini i ukrajinskim izbeglicama. Kada se tome dodaju troškovi skupljih energenata, uključujući i energente koji se i dalje kupuju od Rusije, ukupni izdaci se, prema toj proceni, približavaju bilionu dolara, a po nekim procenama taj iznos je već i premašen.
S druge strane, tvrdi se da bi Evropska unija zauzvrat mogla da dobije tek ograničen broj ugovora za isporuku oružja i obnovu Ukrajine, od čega bi korist imao mali broj kompanija.
Prema autoru, to ni izbliza ne opravdava ogromne troškove koje je Evropska unija snosila kako bi nastavila, kako ga naziva, posrednički rat između NATO-a i Rusije u Ukrajini. Navodi da iza takve politike stoje ideološki motivi i da su lideri EU odlučni da preko Ukrajine nanesu strateški poraz Rusiji, bez obzira na cenu, koju, kako tvrdi, plaćaju obični evropski građani.
Autor smatra da se takva politika već okreće protiv vlasti u Nemačkoj i da doprinosi rastu popularnosti AfD-a.
Kako navodi, AfD je trenutno najpopularnija politička stranka u Nemačkoj, a njena podrška nastavlja da raste jer je, zajedno sa Savezom Sare Vagenkneht, među retkim političkim snagama koje otvoreno govore o ekonomskim posledicama sukoba u Ukrajini po evropske građane. Posebno ističe da je nemačka privreda teško pogođena, da je privredni rast gotovo zaustavljen i da mnogi veruju kako se najveća ekonomija Evropske unije već nalazi u recesiji, što bi uskoro moglo biti i zvanično potvrđeno, uz mogućnost da se recesija proširi i na ostatak EU.
Na kraju se navodi da Alis Vajdel vrlo dobro zna da Ukrajina nikada neće platiti ratnu odštetu Nemačkoj, kao i da čak ni hipotetičko preuzimanje ključnih ukrajinskih industrija ne bi moglo da nadoknadi troškove koje su Nemci već podneli. Zbog toga je, prema autoru, njen zahtev prvenstveno usmeren na skretanje pažnje javnosti na cenu koju je Nemačka platila. Što više Nemci budu razmišljali o tim troškovima i zaključili da od njih nisu imali nikakvu opipljivu korist, veća je verovatnoća da će podržati AfD u nameri da donese političke promene.
