Demokratija otvara vrata despotizmu. Ako demokratiju shvatimo kao vladavinu većine, to znači da 51 od 100 građana može da nametne svoju volju preostaloj 49-orici.
„Ali ja želim da zadržim svoju imovinu, oružje i svoju decu.“ Nije važno. Većina je odlučila da vašu imovinu preraspodeli onim lenjim neradnicima tamo, da vas razoruža pre nego što bilo šta možete da uradite i da vašu decu indoktriniše u državnim školama, kako bi naučila da vas se stide, a da vole državu.
Demokratija je opasna bez ograničenja. Ako društvo nema snažan osećaj moralne vrline koji podstiče ličnu disciplinu, dužnost i čast, ogoljena sebičnost postaje pokretačka snaga političkog delovanja. A ako ne postoje ustavne garancije koje štite nepovrediva prava svakog pojedinca, demokratske većine će ta prava pogaziti čim im to bude odgovaralo.
To ne bi trebalo nikoga da iznenadi. Politički filozofi poput Hobsa i Loka opisivali su „prirodno stanje“ čoveka pre uspostavljanja vlasti kao haotičan i nasilan sukob sopstvenih interesa. „Nevidljiva ruka“ Adama Smita vidi lični interes kao pokretač slobodnog tržišta. Zato je lako razumeti zašto oblici demokratije koji nisu ograničeni ni moralnim ni ustavnim pravilima mogu da dovedu društvo nazad u stanje prirode, u kojem se ponovo oslobađaju najgori ljudski nagoni.
Kada zapadni lideri sa oduševljenjem govore o „našoj demokratiji“, građani bi trebalo da budu spremni da brane svoje slobode. Zaboga, u demokratiji nema ničeg što je samo po sebi moralno ili vrlina. Severnom Korejom vlada Kim Džong Un, jedan od najrepresivnijih režima na planeti, ali se njegova država zvanično zove Demokratska Narodna Republika Koreja. Si Đinping je generalni sekretar Komunističke partije Kine, ali njegova zemlja se i dalje zvanično zove Narodna Republika Kina. Diktature širom sveta tvrde da vladaju u ime naroda.
Čovek bi pomislio da bi ta zamagljena granica između demokratije i despotizma trebalo da navede zapadne lidere da budu oprezni sa veličanjem demokratije. Odbrana vladavine većine počiva na ideji da će glasovi 100 ljudi dovesti do mudrije odluke nego što bismo razumno mogli da očekujemo od odluke samo jednog čoveka. Ali to nema mnogo smisla.
Da li biste radije živeli u kraljevstvu kojim vlada dobronamerni kralj ili u demokratiji punoj silovatelja, lopova i ubica? Ako postoji 50 odsto šanse da će jedan diktator biti dobar ili loš, zar ne postoji i 50 odsto šanse da će većina građana biti dobra ili loša? Ako bi jedan komunista uzeo sve što imate, zar to isto ne bi uradilo i 50 komunista?
Demokratija je bacanje novčića. Ona predstavlja samo privid legitimnosti koji autoritarizmu daje sjaj i blještavilo. Teško da je to nešto što bi trebalo slaviti.
Demokratija je samo proces. Ne treba je obožavati zbog nje same. Ona može dovesti do pravednih ili nepravednih ishoda, u zavisnosti od moralnih vrednosti, zajedničke kulture i opšte mudrosti birača. Pored tih kulturnih osobina društva, ništa nije važnije za dugoročni mir i sreću jedne države od priznavanja i zaštite nepovredivih, prirodnih prava koja čoveku pripadaju od Boga.
Sloboda govora, sloboda veroispovesti, sloboda udruživanja, pravo na samoodbranu i druge prirodne slobode ne postoje zato što ih je ustanovila većina. Naša prirodna prava postoje uprkos vladavini većine.
Kako su Očevi osnivači Sjedinjenih Država naveli u Deklaraciji nezavisnosti: „Smatramo očiglednim istinama da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im je njihov Tvorac podario određena neotuđiva prava, među kojima su život, sloboda i težnja ka sreći.“
Nismo jednaki zahvaljujući demokratiji. Jednaki smo uprkos svakom demokratskom glasanju koje bi moglo da tvrdi suprotno. Naši životi, lične slobode i naša povezanost sa Bogom postoje njegovom voljom, a ne zahvaljujući vladi.
Kako je to u SAD
Ideja da prava i slobode postoje nezavisno od odluka vlasti predstavlja temelj američkog ustavnog sistema i, šire gledano, koncepta ljudskih prava.
Ustav Sjedinjenih Država prilično jasno određuje koja ovlašćenja imaju tri grane vlasti: zakonodavna, izvršna i sudska. Odakle tim granama vlasti ta ovlašćenja? Preambula Ustava jasno navodi izvor vlasti:
„Mi, narod Sjedinjenih Država, u nameri da uspostavimo savršeniji savez, ostvarimo pravdu, obezbedimo unutrašnji mir, omogućimo zajedničku odbranu, unapredimo opštu dobrobit i obezbedimo blagodeti slobode sebi i svom potomstvu, donosimo i ustanovljavamo ovaj Ustav Sjedinjenih Država.“
Drugim rečima, legitimitet vlasti dolazi direktno od naroda.
Svako ovlašćenje koje koristi neka od tri grane vlasti jeste ovlašćenje koje potiče od pojedinačnih građana Sjedinjenih Država i koje su oni preneli na vlast. Svako ovlašćenje koje nije izričito dato saveznoj vladi ostaje u nadležnosti saveznih država ili samih američkih građana.
Ovo je od ogromne važnosti. Ustav nije dokument koji saveznoj vladi daje moć da radi šta god želi. To je dokument koji kaže: „Smete da radite samo ove konkretno navedene stvari. Sve ostalo je van vaših ovlašćenja!“
Tokom Ustavotvorne konvencije vodila se velika rasprava među Očevima osnivačima o potrebi za Poveljom o pravima koja bi izričito štitila neotuđive slobode američkih građana.
Pošto tekst Ustava jasno ograničava preneta ovlašćenja svake grane vlasti, neki od osnivača protivili su se uključivanju Povelje o pravima jer su strahovali da bi buduće generacije mogle pogrešno protumačiti da neotuđive slobode Amerikanaca obuhvataju samo prava koja su izričito navedena.
Drugi delegati su strahovali da bi buduće generacije, bez Povelje o pravima, mogle pogrešno proširiti ograničena ovlašćenja koja Ustav daje vlasti i tako joj pripisati dodatna ovlašćenja koja direktno zadiru u lična prava Amerikanaca.
Obe bojazni pokazale su se opravdanim.
Kako bi jasno izrazili nameru da ličnu slobodu očuvaju što većom, a ovlašćenja savezne vlade što manjim, Očevi osnivači su u Povelju o pravima uneli Deveti i Deseti amandman:
Deveti amandman: „Nabrajanje određenih prava u Ustavu ne sme se tumačiti tako da se negiraju ili omalovažavaju druga prava koja narod zadržava.“
Deseti amandman: „Ovlašćenja koja Ustavom nisu preneta na Sjedinjene Države, niti su njime zabranjena saveznim državama, pripadaju saveznim državama odnosno narodu.“
Zajedno, ova dva amandmana predstavljaju dodatnu zaštitu unutar Ustava Sjedinjenih Država čiji je cilj očuvanje ljudske slobode.
Prvo, sam tekst Ustava ograničava ovlašćenja savezne vlade na mali broj konkretno prenetih nadležnosti. Drugo, Povelja o pravima ponavlja nameru tvoraca Ustava da sva ostala ovlašćenja ostanu u rukama naroda ili pojedinačnih saveznih država.
Imajući ovo u vidu, razumna osoba bi trebalo da postavi pitanje: Kako je moguće da je savezna vlada danas toliko velika i moćna da zadire gotovo u svaki aspekt privatnog života?
Kako je moguće da desetine miliona Amerikanaca direktno rade za državne institucije ili na neki način primaju novac poreskih obveznika?
Kako je moguće da postoji toliko administrativnih agencija, odbora i birokratskih struktura da ih jedna osoba više ne može ni nabrojati?
Kako je moguće da su tri grane savezne vlasti sa ograničenim brojem prenetih ovlašćenja zamenjene sve većim brojem državnih programa sa naizgled neograničenim nadležnostima?
Odgovor na sva ova pitanja je isti: Generacije između Očeva osnivača i našeg vremena postepeno su menjale slobodu za demokratiju.
U ime naroda, zakonodavci, predsednici i sudije ignorisali su jasan tekst Ustava, uključujući Deveti i Deseti amandman Povelje o pravima, kako bi prisvojili neotuđiva prava i slobode.
Ako narod želi da odbaci despotizam vladavine većine, moraće da zahteva da mu se njegova prava i slobode vrate.
